Od početnika do gazde

Miloš Sentivanac je momak iz Novog Sada koji je pre izvesnog vremena zaključio da je došao trenutak da promeni dotadašnji način života i da gradsku vrevu zameni životom na selu. Ostavio je posao koji je radio i na starom, u dobroj meri zapuštenom porodičnom imanju, počeo da se bavi poljoprivredom, sa kojom nikada do tada nije imao dodirnih tačaka. Svoje imanje je nazvao "Gazda", uzgaja čeri paradajz i papriku i na selu je našao svoj mir, priča Miloš na početku razgovora za Oradio.

Miloš kaže da nikada nije mogao ni da pretpostavi da će se u životu baviti poljoprivredom. Završio je Teološki fakultet, živeo u inostranstvu pa se vratio u Novi Sad, imao svakodnevni posao i samo je u jednom trenutku shvatio da se zasitio svega.

Zanimljivo je da sam pre cele ove priče skoro četiri godine živeo u Berlinu. Tamo sam se i upoznao sa tim konceptom uzgajanja biljaka u gradskim sredinama, proizvodnjom u malim gradskim baštama u centru Berlina. Bilo mi je simpatično i počeo sam da razmišljam o tome. Kada sam se vratio nazad, nastavio sam i dalje da razmišljam. Srećna okolnost je da moji imaju porodičnu kuću na selu, sa velikom baštom. Bila je zapuštena, tu niko nije živeo, niti je obrađivao zemlju. Skoro godinu dana sam razmišljao o tome šta bih i kako mogao da uradim. Sredio sam kuću i ove godine krenuo u realizaciju. Sve to mi je bila nepoznanica, nikada se nisam bavio poljoprivredom u životu!

I da li sada, posle godinu dana, možeš da kažeš da si se snašao?

Mislim da jesam. I da sam pronašao svoj životni put. Kažem, nikakvih dodirnih tačaka nisam imao sa tim, ali sam imao dovoljno hrabrosti da se upustim u tu priču. I zasitio sam se grada, gužve, ludnice, izlazaka, bio mi je potreban mir i našao sam ga ovde. Osećam se mnogo korisnije i ispunjenije. Sve to je bila jedna velika nepoznanica i naravno da mi je i dalje frka (smeh). Ali, nekako, gledajući sve od samog starta, biljke koje sam posadio i koje sada rastu, sad imam i proizvode i nekako rastem ja sa tim biljkama. To mi daje snagu da idem dalje. Pritom, ne samo da nisam pomišljao na ovo, ja sam završio Teološki fakultet i nikada mi ni na pamet nije padalo da ću se baviti poljoprivredom.

Ipak nisi skroz napustio "gradski način" razmišljanja. Koristiš poznanstva s ljudima, savremene tehnologije, internet, društvene mreže, promociju na mrežama...

Sve u vezi sa biljnom proizvodnjom sam saznao na internetu, o načinima uzgajanja, vrstama... Imam dosta prijatelja u gradu, ali i šire, oni su zainteresovani za ovo što radim. Zanimljivo im je to što sam napustio gradski život i otišao na selo. Proizvode plasiram uglavnom preko interneta, na Fejsbuku najčešće, ljudima je zanimljivo to što ja pišem o svom paradajzu, pomalo šaljivo i smešno, zainteresovao sam ih i krenulo je. Trenutno imam naširoko poznati čeri paradajz (smeh), papriku i domaći paradajz, ali hoću da zaokružim proizvodnju, pravim i sok od paradajza, pripremam ajvar i još neke zanimljive stvari koje bi mogle da zainteresuju ljude.

Kako su ljudi na selu reagovali na tvoj dolazak? Da li su ti pomogli?

Kada si početnik u ovom poslu, podrška je najvažnija. Od početka imam pomoć i podršku porodice i prijatelja, ali i od ljudi u selu u kojem živim. Moje prve komšije se bave sličnom proizvodnjom i stvarno su divni ljudi, pomažu mi na svaki način. I kritikom i savetom, oni imaju iskustva, govore mi kako bi trebalo da radim, stvarno rastem uz njih. Tu je i pomoć porodice, roditelji, sestra, zet, svi se trude da mi pomognu da proizvedemo što više i da to plasiramo na pravi način. Nadam se da ću, ako se posao bude razvijao, moći još nekoga da zaposlim, biće potrebno dosta ruku da bi se sve postiglo.

Da li je za pokretanje sopstvene proizvodnje potrebno dosta novca? 

Ne, dovoljno je da za početak imate neku baštu i da polako učite šta se i kako sadi, šta sa čim ide, a šta sa čim ne ide. Nekako uporedo raste i želja da napredujete, vremenom se tu pojavi i nekakvo tržište. Ja sam krenuo od malog broja biljaka, ali sam se razvijao, evo sada imam i plastenik. Takođe, tu su i konkursi i pomoć koju država daje. Konkretno, ja sam dobio podršku od Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, dobio sam subvenciju u vidu bespovratnih sredstava za plastenik. Tu su i drugi konkrusi, nevladine organizacije, Ministarstvo privrede, treba samo da imate volju i da vas to zanima. Treba stalno gledati te konkurse, pojavljuje se dosta toga, to su ta sredstva za početak sopstvenog biznisa ili za povratak mladih na selo. Čini mi se da to nije dovoljno medijski ispraćeno i da ima dosta ljudi koji za to ne znaju.

Tvoj primer, kao i neki drugi koji takođe postoje, nameću pitanje da li se sada "obrnuo krug" ovde u Vojvodini. Nekada je ovo bila "žitnica koja je hranila celu zemlju", onda je došla industrijalizacija i mladi su krenuli da napuštaju zemljoradnju i da se sele u gradove. Fabrike su u međuvremenu propale i sada mnogi odlaze napolje, ali se i neki, poput tebe, vraćaju poljoprivredi?

Mislim da jeste, da se obrnuo krug. Mislim da svaki mladi čovek koji ima takvu priliku treba da je prihvati. U krajnjem slučaju da proba, da vidi da li mu ide ili ne. Nisam ni ja znao da li će ovo moje da krene, rizikovao sam, ostavio sam jedan deo svog života, napustio sam posao i otišao na selo. Probao sam da budem svoj gazda i zadovoljan sam. Planiram i proširenje, kada kreneš da se razvijaš sve ti je interesantno. U septembru bi trebalo da podignem još jedan plastenik, biće tu i jagode, pa sosevi sa jagodom i ljudom paprikom, biće svega.

Predrag Novković