Nit Za Bit: Janko Baljak

   Rekao nam je da se neprijatno iznenadio tokom istraživanja za svoj najnoviji film „Gram – kilogram – tona“, čije snimanje je upravo završeno. „Nisam znao da su razmere trgovine drogom i spuštanje starosne granice korisnika u Srbiji otišli toliko daleko da najmlađi uživalac heorina u Lazarevcu, koji je postao sinonim za narko-grad i kriminalno samoorganizovanje građana usled slabosti države, ima samo 12 godina! Ta granica se užasno spustila od vremena kada je heroin došao u Beograd 1978, na utakmici finala Kupa šampiona Ajaks-Juventus, a doneli su ga navijači Ajaksa. Međutim, tada su se drogirali, da tako kažem, ozbiljni ljudi i to je bila skupa zabava. Sada je heroin droga siromašnih, onih na ivici egzistencije, ljudi bez izbora koji ne mogu da si priušte skuplje droge. U izveštajima Ujedinjenih nacija se vidi da je, osim u zemljama proizvodnje određene droge, Srbija uvek bila u prvih pet zemalja u kojima je droga najjeftinija i najdostpnija“, govori nam proslavljeni reditelj Janko Baljak i nastavlja:

   „Danas dete ne može s 500 dinara da ode u bioskop u Beogradu, ali njih dvoje mogu da kupe ekstazi. To su stvari koje su me naterale da uđem u te priče i da ih uporedim. Zato smo i promenili ime filma od „Gram“ u „Gram – kilogram – tona“, jer tako su se stvari kretale poslednjih 40 godina. Što bi rekao jedan od sagovornika u filmu, nekada, ako si se bavio ozbiljnom trgovinom narkoticima, ono što si švercovao mogao si da sakriješ u gaće, a sada, ako hoćeš ozbiljno da se baviš time, treba ti šleper“, kaže nam Baljak koji, između ostalog, potpisuje i kultno ostvarenje „Vidimo se u čitulji“, film koji je demaskirao srpsko bivše podzemlje i njegove aktere. U trenutku dok njegov poslednji film ulazi u post-produkciju, pitamo reditelja da li se još nešto promenilo u odnosu na vreme o kom priča „Vidimo se u čitulji“?

   - Zanimljivo, razgovarao sam s jednim zaštićenim svedokom iz Zemunskog klana. Kaže, „da smo mi imali internet pre 15 godina, kao što danas imaju trgovci narkoticima, mi bi se i sada bavili tim poslom“. Oni su menjali i uništavali svakog dana deset, 20 mobilnih telefona, samo tako su mogli da im uđu u trag, a sada je to preko interneta elegantnije. Sve se ubrzalo, postalo beskrupuloznije i to će se videti u filmu. I ono malo moralnih normi koji su vladale 90-ih, onih iz filma „Vidimo se u čitulji“, i one su se urušile.

   Nema više časti među gangsterima?

   - Ne da više nema časti među gangsterima, nego je nema između gangstera i civila. Toliko su beskrupulozni da ako ti uđeš kao klinac u začarani krug dilovanja droge, ne možeš iz njega da izađeš. Nema predomišljanja. Išamaraće ti majku, silovati devojku. Nema nikakve granice između onoga što se nekada zvalo obični smrtnici i onih koji su se međusobno ubijali i pravili to što su pravili.

   Kako izbegavaš zamku da od tih ljudi napraviš heroje?

   - To pitanje sam čuo milion puta nakon „Vidimo se u čitulji“. To je stvar percepcije. Meni su kritičari, pošto je film i dalje aktuelan, postavljali to pitanju u smislu „napravio si marketing za te ljude i učinio ih herojima za klince“, međutim, film iza kog stojim kao autor ima svoj eksplicitan kraj. Tokom snimanja, troje ljudi je izgubilo život. Posle 20 godina više skoro niko nije živ. Ako to nije dovoljna opomena, sama sudbina glavnih junaka, onda ne znam kako nekome smrt može da bude uzor. Klinci u tom uzrastu su veoma pogodni za svakakvu vrstu manipulacije i to vidimo svakodnevno. U ovom filmu ima dosta sagovornika s one strane žice i biće manje atraktivno kada deca vide nekoga ko je zbog tri grama marihuane proveo tri i po godine u zatvoru. Možda u tom smislu neće biti toliko fotogeničnih junaka kao što je Kristijan Golubović, jer niko ne želi da se poistoveti s nekim ko je iza žice.

   Tema je i dalje aktuelna u Srbiji?

   - Droga je globani problem i fenomen. Kod nas je, kako kažeš, nasilje postalo dominantno ali samo zato što je ovde veće siromaštvo i beskrupuloznost. I nemoć države koja se u filmu jasno vidi. Pitaš me o cenzuri, a ja ne znam gde će i kako film biti prikazan jer je dobio pomoć Evropske komisije i ugovorom smo se obavezali da ga prikažemo na nacionalnoj frekvenciji. Pitanje je ko će, i da li će pustiti film koji otvoreno govori o nemoći države. Bojim se da ćemo završiti film ali će producenti teško ispuniti taj deo ugovora, budući da film ima težinu i preventivno-edukativni društveni značaj i mora biti prikazan na nacionalnoj fekvenciji.

   Da ne zamaramo publiku, odgovori nam sa da ili ne: ima li u Srbiji cenzure?

   - Da.

   Pominješ da prepreke u realizaciji filma već postoje?

   - Razne administrativne stvari, poput dobijanja dozvola od MUP-a. Imamo odličnu saradnju sa Ministarstvom pravde i nikakvu saradnju sa Ministarstvom unutrašnjih poslova. Kada smo tražili sagovornike ili pomoć pri realizaciji, bez obzira na dobre preporuke EU, odnosno Evropske komisije, nismo dobili podršku MUP-a. Na kraju smo odustali od njihove pomoći, verovatno će to biti na špici filma: ne samo da nijednim činom nisu omogućili snimanje filma, već su nam postavljali prepreke.

   Kada će biti završen?

   - Juče je završeno snimanje. Deo filma je grubo montiran, stvari su se dešavale u hodu i u film mora ući priča o Dragoslavu Kosmajcu, deo o narko kartelima koji zovemo „tona“, o čemu je uostalom Stevica Dojčinović napistao knjigu Šarić. Film će biti podeljen na tri celine, od kojih se tona i dalje odvija. Ipak, on mora biti gotov krajem januara.

   Kako racionalizuješ aktuelna previranja na srpskim medijima?

   - O B92 mi je teško da govorim objektivno jer sam od osnivanja te kuće bio s njom. Taj obrt mi je teško pao, šizofrena priča koja je krenula u vreme kada je trebao da se emituje moj film i mini serija o Vukovaru. Veran Matić je uveo „Velikog brata“ kao format na B92 i nisam razumeo argumente koje je strastveno branio, da je to super i da će se publika koja gleda VB navući na druge sadržaje, tipa filmovi o istini, odgovornosti i pomirenju u regionu. Kao, kultivisaćemo tu publiku. To je već tada bilo osuđeno na neuspeh, taj format nije zaživeo na B92 i brzo se vratio na Pink. Katastrofa, ima tome osam godina, od kada počinje proces totalnog rastakanja koji će se završiti od nove godine promenom imena tog radija, za šta se mi pioniri tog medija zalažemo jer smatramo da baca ljagu na ono što smo radili do početka dvehiljaditih.

   Šta bi mladima poručio povodom godišnjice pada Vukovara?

   - Objasniću pričom. Kada smo završili film o Vukovaru, predložio sam Cecama (Lukić i Vuković, prim.aut) sa Peščanika, tada na B92, da napravimo zanimljiv eksperiment. Nakon premijere smo organizovali konkurs za ljude do 22. godine koji nikada nisu izašli iz zemlje ili nemaju pasoš, i koji hoće da krenu s nama na Božić u Zagreb. Napravili smo grupu od dvadesetak studenata i na Badnji dan smo otišli u Zagreb i predložio sam, a oni to nisu znali, da se ne vratimo autoputem, nego preko Vukovara. Kada samo obišli grad, odveli smo ih na Ovčaru. Videti lica te dece iz tadašnje i sadašnje perspekive – to je nešto za šta se zalažem i u svojim filmovima i mislim da je lekovito. To je šok terapija: dovesti ih tamo, ispričati im šta se dogodilo, pokazati im spomenik na kome piše ono što piše. Na taj način postigli smo određenu katarzu kod njih. Počeli su da razmišljaju o tome na drugačiji način u odnosu na ono što su do tada saznali preko medija. Bili su šokirani i shvatio sam da bi to bila dobra ekskurzija.

   Inspirisali su te Nemci?

   - Odlazak studenata u logor „Mathauzen“. Klinci se prvo zezaju u autobusu, prave crnohumorne viceve na račun logora, Jevreja i nacista. Sve se to snima kao uvod u celu priču i kada su deca stigla u logor i videla te prostorije - potpuno su se promenili, njihov mentalni sklop i pogled na svet. Ništa bez tako šokantnog suočavanja s prošlošću! Fantastično je što su vodiči u tim logorima, što je odlična ideja, kao neka vrsta moralnog iskupljenja unuci nacista koji su tu radili i oni pričaju deci šta se tamo dešavalo. Znam da je neverovatno da se tako nešto desi u Srbiji ali mislim da je to jedino rešenje.

   Šta nas sprečava da se na nemačkom primeru suočimo s prošlošću i ogledalom?

   - Ne znam, ali nije mi jasno koliko vremena mora da prođe. Uvek je priča „stani-kreni“, očigledno da je na Balkanu neophodna veća istorijska distanca. Da li je u pitanu mentalitet ili potreba za mitomanijom koja živi u narodima, veličanje sopstvenih dela iz prošlosti... Meni je neshvatljivo da klinci koji nisu bili ni rođeni kada se nešto dešavalo u Vukvoaru izgovaraju na stadionima parole koje već izgovaraju. Razumem negde, nekako, ljude koji su u tome učestvovali, kojima je neko blizak nastradao, ali ljudi koji nemaju s tm nikakve veze?! Sada se na stadionima na isti način koriste parole iz devedesetih. 

foto: stopdrogama.org

   Nemaju prave heroje?

   - Moguće, nisam se ozbiljno u to upuštao, uvek se zaprepastim. Vidim da određena generacija jako dobro sarađuje. Saradnja između Beograda i Zagreba je osamdesetih bila izuzetna, ta novotalasna priča. Beogradske grupe su uvek bile popularnije u Zagrebu i obrnuto, nama je Zagreb bio nešto strašno seksi, a njima Beograd i to se održava u priči, da kažem, urbanih ljudi - u muzici i filmu to i danas funkcioniše. Nažalost, većinski model koji se nameće kroz državne medije i politiku, izborne cikluse i posebno tabloide, ide u suprotnom smeru.

   Možemo li Miloša Pušića, Maju Miloš, Vuka Ršumovića, Minu Đukić... nazvati novim mladim talasom srpskog filma i šta ih karakteriše kao stvaraoce?

   - Negde to možemo nazvati talasom, mada su ti ljudi međusobno drugačijih senzibiliteta, teško je povući paralelu između filma „Klip“ Maje Miloš i „Neposlušnih“ Mine Đukić, a pogotovo Pušićevog „Odumiranja“. Jedino što ih povezuje, a predajem im na fakultetu i poznajem ih, je pokušaj bekstva iz onoga iz čega smo se stariji i ja bavili u filmovima, a to je angažovana, istorijsko–politčka priča u datom kontekstu. Ova generacija je prilično apolitična, ne zanima ih previše šta se oko njih dešava.

   Mikrokosmos generacija?

   - Da, zagledana u svoje unutrašnje svetove i zato prave drugačije filmove. Intimnije. To je prirodan proces, oni su posledica onog čime su se njihovi roditelji bavili i smučilo im se to. Imaju eskapističke varijante, beže u svoje svetove. Zapravo, kada odeš na pičinge za film vidiš po uspesima ovih filmova koje si nabrojao, i nekih koje nisi, da festivalima i žirijima prija drugačija slika sveta koja dolazi iz Srbije. To vrlo poštujem, iako sam veliki fan angažovanog filma, do smrti ću se baviti filmom pobune i šok terapije, ali se istovremeno radujem njihovim uspesima. Svetu sada prija da iz Srbije dođe nešto za šta bi moj profesor Srđan Karanović rekao da je totalno obična priča - „dvoje se vole i treći im smeta“. To je taj talas.

   Prvo je okupiran bioskop „Zvezda“ u Beogradu, sličan potez je najavljen i u Kuli?

   - Meni je to fenomenalno i jako mi je drago što su to pokrenuli moji studenti. Imaju moju punu podršku ali se bojim da na kraju ne budu izmanipulisani i prevareni. Užasno sam oprezan i skeptičan da ne bude kao 68’ i druga Tita – „studenti su u pravu“. Vidim da se tamo pojavio Srđan Dragojević i održao neki govor, to mi je bacilo senku na događaj jer je on poslednji čovek koji može da govori o nekoj alternativi... poslanik SPS-a, znamo na koji način je dolazio do novca i vidim da se uz tu priču šlepaju još neki ljudi kojima tu nije mesto.

   To je signal da nešto nije u redu?

   - Postoji bojazan da se iskren protest koji je krenuo s dobrom idejom pretvori u nešto drugo i da neiskusni budu izmanipulisani. Neko je dobro primetio da režimski mediji podržavaju tu priču i zbog toga bi trebalo otvoriti četvoro očiju. RTS i Studio B, koji je postao servis SNS-a, im daju puno mesta i onda je logično da budeš sumnjičav. Kao da svesno idu u pacifikaciju celog događaja. Ne znam šta će biti, treba biti oprezan, uz moju radost što se to uopšte desilo.

   Mladi su spremni da izađu na ulicu zbog školarine i prijave ispita, zbog novca, ali im ne smetaju kompromitovani profesori, loši nastavni programi, propast Bolonje...?

   - U pitanju su novac i marginalni zahtevi koji se svode na to da se duže studira, manje uči i lakše prolazi. Ne pričaju o boljim programima, modernijoj nastavi, funkcionalnoj Bolonji i boljem znanju, nego da s manje truda prođu što bolje. To su sebični zhtevi koji ne gledaju u budućnost. Cela ova generacija je upravo zato apolitična i ne vidi probleme ispred sebe. Studentski protesti 1996/7 su energijom, svešću i zahtevima daleko prevazilazili ono što je bio peti oktobar. Pitanje je kada, i da li će se ponoviti to. Cela generacija je zapuštena, ne u ružnom smislu, već kao da im je prethodnih godina namerno ispiran mozak. Ubeđeni su da nisu ozbiljan politički faktor i protivnik.

   Slabo pamtimo...

   - Priča o falsifikatu traje pet, šest dana, ko sada pominje Nebojšu Stefanovića i njegov plagijat? Niko. Ko spominje „Utisak nedelje“ Olje Bećković – niko! Ljudi imaju još kraće pamćenje nego devedesetih, radi se na tome da nam pamćenje postane na nivou amebe. To traje već neko vreme i tako je ostvaren rezultat na izborima. Izabrati ljude koji su po svemu bili ozbiljni kandidati za ono što nikada nije zaživelo, lustracija, a možda i krivične postupke, izabrati ih za lidere koji vode ovu zemlju u svetlu budućnost je duboko frustrirajuće pre svega za nas koji smo učestvovali u protestima.

   Kako povratiti spremnost da primetimo lepe stvari oko nas?

   - Sve je pitanje treninga. Poslednjih godina pokušavam da pronađem vreme, ne kažem da uvek uspevam, ali je zdravo da nas ne pojede dnevna politika koja ne zaslužuje da nas toliko okupira. Onda shvatiš da život i lepe stvari prolaze pored tebe i nemaš vremena za njih. Imam običaj da se nekoliko sati dnevno, koliko mogu, isključim u drugu sferu. Knjigu, jer sam vezan za monitor ceo dan, ili muziku i nešto što nema nikakve veze sa tim, ali opet, moraš da održiš neki kontakt s tamnom stranom realnosti da ne bi postao eskapista.

   Stvarnost na kašičicu, to je recept?

   - Da, ali je moraš biti svestan i to govorim svojim studentima. Ne može da te ne zanima ono što se dešava tvojim roditeljima i prijateljima. Volim svaku vrstu političke angažovanosti, imam studenta s kojim bučno polemišem ali mi se sviđa što ima nekakvu ideju i predstavu. On je anarhista, ali je tu bar pronašao neku energiju - nije mrtav! Ima mnogo studenata koji su mladi starci. Nemaš o čemu s njima da pričaš, tako su sazreli i plaši me što ih je sve više.

   Igor Mihaljević