Neću da hvatam na foru, hoću da budem istinita

Staša Vukadinović piše o onome što je pomislila i osetila. Potrebu da se izrazi ispoljila je pre četiri godine na blogu, pa se, kako kaže, spontano pisanje preselilo na fejsbuk profil, na kome je sad prati skoro pet hiljada čitalaca. Od nedavno te priče stanuju između korica njene prve knjige "Ja sam StaŠa". Kroz njene priče saznajemo da je nervira mlak stisak ruke, ali da uživa u noćnom jahanju kroz šumu. Da ne voli da telefonira i da se bolje i celovitije izražava pišući no pričajući. Po rođenju Zrenjaninka, a po adresi stanovanja Novosađanka, bavi se marketingom, diplomirala je književnost, voli konje i osećaj slobode i snage koji joj pruža boravak u prirodi. Kaže da ima jedan jedini talenat i to je pisanje, a pored toga njena svakodnevnica uključuje i psa Nimeriju i cvet na stolu u dnevnoj sobi. 

Foto: Jelena Pajić

Šta će nas sve sačekati kad otvorimo "Ja sam StaŠa"?

Tu su, po mom mišljenju, najkvalitetnije priče koje su nastale u protekle četiri godine i koje su objavljene online, ali tu je i sedam tajnih priča. Zašto tajne? Zato što ih niko nikad nije video sem mene i zato što mislim da bacaju novo svetlo na mene, onome ko me ne poznaje. Ljudima koji znaju ceo moj život bilo je sve normalno, osim prve i poslednje priče, koje su sve izenadile. Tih sedam priča bacaju novo svetlo i na sve ostale priče.

U tvojim pričama i pesmama jednostavnim rečima, veoma vešto povezanim i sabranim, objašnjavaš ono što svi mi mislimo i osećamo ali možda nezgrapno izgovaramo. Tu su intimni doživljaji situacija iz svakodnevnog života sa kojima se svi povezujemo. Šta je to tvoje što toliko paše drugim ljudima? 

Znaš ono kad smo bili klinci pa ideš u osnovnu školu pa imaš utisak da si čudan, odnosno da nisi kao svi drugi ljudi. Ogroman broj ljudi misli to isto, a ja tvrdim da niko nije čudan i svi smo obični i svakodnevni, nismo čak ni strašno obični, već smo obični na različite načine. Ja sam ranije mislila da sam drugačija, da se ne uklapam i onda shvatim da postoji ogroman broj ljudi koji su isti kao ti samo čekaju da ih otkriješ. Ja sam ih otkrila ovde u Novom Sadu, a ne u Zrenjaninu, odakle dolazim. Uvek sam pomalo osećala kao da ne pripadam tamo i ovde se nekad osećam tako, ali svuda se čovek ponekad oseća kao da ne pripada. Poenta je da je mnogo ljudi slično. Mislim da je ljudima lepo dok čitaju u smislu lako im je, a ja često razmišljam da li je to komercijala ili previše pitko, pa raspravljam o tome u društvu, ali to je tako kako jeste i ja tako pišem. I to je jednostavan način pisanja, nema tu šta, može da ti se sviđa ili ne sviđa, ali čini mi se da ne može da ti bude nejasno.

Foto: Sonja Lazukić

Koliko si samokritična?

Kritična sam jako i uvek kad nešto napišem znam gde je slaba tačka ili ako ne mogu potpuno da stanem iza toga. Ako mi se učini da vidim negde neku foru u rečenici, pogotovo pošto se bavim marketingom, svi mi koji smo u tom svetu znamo šta prolazi kod čoveka, pogotovo ljudi koji pišu online i imaju dosta pratilaca. Svi mi znamo šta treba da napišemo da bi imalo hiljadu lajkova, ali nije fora u tome i ne želim time da se bavim. No, nekad je teško izbeći to hvatanje na foru. Neću da te hvatam na foru. Hoću da budem istinita u svakom trenutku, a to je teško i tu sam stroga i kritična prema sebi.

Koliko puta pročitaš pre no što klikneš publish?

Kako kad. Nekad tekst nastaje dugo, danima, nedeljama. Jedna je priča nastajala nedeljama, ali ne zato što sam mislila da nije dovoljno dobra, već nisam mogla da je domislim. Bitno mi je da imam misao i da tebi, kad pročitaš, bude jasno šta sam htela da kažem, a i da meni bude jasno. Pisanje mi je često način da sebi kažem 'E pa to je tako'. Nekad imam neki problem ili situaciju i ne znam šta da mislim o njoj, kako da se postavim i ona ne može da prođe. Ja ne mogu da ozdravim dok je ne opišem. Kad je opišem ja sam novi čovek. Nekad je to opisivanje pakao, ali to je proces oporavka, a nekad neke priče nastanu odmah. Sedneš, napišeš i to ode. Njih isto volim jer su uvek trenutni utisak i potpuno su drugačije. Pesme tako nastaju. Njih nikad ni ne pregledam, one samo odu. Ne promišljam ih i mislim da je svaka nastala u trenutku kao proizvod nekog osećaja koji je stvarno toliko uzburkan da mislim da ću eksplodirati ako ga ne izbacim iz sebe.

Krenula si da studiraš na Pravnom fakultetu, prebacila si se i diplomirala na književnosti, a sada se baviš marketingom. Koliko je teško menjati put kojim si krenula?

Nekad može da nam se učini da nešto nije za nas jer nam je teško, a to je pogrešno, jer sve je teško, ako nije teško, znači da nešto ne radiš kako treba. Ja sam sve vreme znala da Pravni fakultet nije za mene jer imaš utisak da se budiš i odlaziš u nečiji tuđi život. Ali kad si baš mlad, 19 godina, pa nemaš pojma šta da radiš... Ja sam tada bila u Beogradu i došla sam kod drugarice u Novi Sad pa mi je ona onako usput rekla "Zašto se ti ne bi prebacila na književnost, evo i Duca se prebacila s Pravnog na književost". Ona je to tako rekla mirno kao da je to najnormalnija stvar na svetu i ja sam pomislila stvarno zašto ne bih. Nekad je samo potrebna nečija rečenica da u tom trenutku shvatiš. Ja sam rekla pa da ja ću to da uradim. Trebalo mi je da se sklope kockice i mislim da je važno, mada lako je to reći, da čovek sluša sebe. Kao da, ali kog sebe? Kao slušaj sebe, ali koji glas? Hiljadu ih je u glavi. Mislim da sam uvek u tim odsudnim situacijama tačno znala šta treba da uradim. A to je intuicija, šta li, nema pojma. Mislim da je važno slušati sebe i da biće teško. Bilo mi je teško i na književnosti ali nikad nisam mislila da sam na pogrešnom putu, a to je važno.

Zašto je š u StaŠa veće od ostalih slova?

Dok sam studirala radila sam u jednom fitnes centru gde sam i počela da se bavim marketingom. Jedan kolega  me je zezao zbog šuškanja. Ja malo šuškam i on je bio dobronameran, ali prvo sam se ljutila pa sam onda njemu u inat počela da pišem veliko š jer kao evo vidi meni uopšte ne smeta i baš me briga, sad ću da napravim brend od toga. Počela sam da pišem veliko š u tekstovima koje sam za njih pisala i onda sam rekla pa da ali ovo nije njihovo, ovo je moje š, ja sam Staša i onda se to prebacilo u moje ime. Prvo sam to radila sa rečima koje su mi bile bitne a koje imaju š, ali sam shvatila da to može da bude iritantno čak i meni i onda sam ostavila samo u imenu. Volim svoje ime, baš ga volim. Volim ime, volim slovo š i zbog šuškanja. Kasnije kad sam o tome mislila ispalo je da ne bi trebalo čovek da se stidi nečega što jeste nego okreni to u svoju korist. Tako sam ja svoje šuškanje okrenula u veliko slovo š.

Novi Sad je Evropska prestonica kulture 2021. godine. Šta je za tebe kultura a šta nekultura u gradu?

Često imam utisak da se sve radi površno, na brzinu, ne promišlja se dovoljno, nego sve na frku. To ne volim jer verujem u sistem i duboko promišljanje. Ono što me raduje u Novom Sadu je što srećem ogroman broj mladih ljudi, neki su blizu mene neke ne poznajem, ali vidim da su zainteresovani da se bave umetnošću, da razmišljaju, da promišljaju, da im je bitno. Kad sam ja imala 22, 23 godine ne da nisam bila aktivna već sam bila potpuno izopštena iz svega, mislila sam samo kako ću zaradim da platim stan i da završim fakultet i ništa nisam znala. Otud, kada vidim te neke mlade ljude koji fotografišu, crtaju, ilustruju, pišu, mislim da su oni zapravo najbolje od svega. 

Foto: Jelena Pajić

Šta te ostavlja bez teksta, na šta ostaneš nema?

Pre neki dan sam ostavila bicikl kod pošte. Nije me bilo neko vreme, vratila sam se i krenula da otključam katanac i shvatila da je neko sipao superlepak u moj katanac i da ne mogu da ga otključam. Ali to je toliko precizno sipano, kao iglom, jer nije prosuto sa strane samo je to udubljenje popunjeno. Zamolila sam ljude sa obližnjeg gradilišta da mi pomognu, pa su oni sekirom probili katanac i ja sam otišla kući biciklom.

Bez teksta me ostavlja pomisao da postoji neko ko radi takve stvari. Ne znam da li bi me više uplašilo da je to neko uradio namerno baš meni, što je nemoguće, jer kako bi to moglo, ne prati me, nije trčao za mnom, valjda ili kao da neko nasumično radi loše stvari. Ta potreba ljudi da učine nešto loše drugome iz obesti ili čak ne iz obesti nego s planom, to me uvek ostavlja bez teksta i to toliko ne umem da objasnim da onda o tome uglavnom i ne pišem. Mada, ne doživljavam to često, zaista se nisam srela puno puta sa  zlom ili sa zlobom i kad se sretnem ne umem da odreagujem niti da pišem o tome.

Ne umem da pišem ni o ljubavi u smislu zaljubljenosti, u smislu romantične ljubavi. Šalimo se da onaj koji se nađe u priči taj je već mrtav čovek, odnosno nema tog više, to je već gotovo. Baš teško umem da pišem o ljudima do kojih mi je u datom trenutku stalo, što mi je tužno jer zaslužuju da dobiju nešto.

Zašto je teško?

Kad pišem imam taj strah da ću da skliznem u nešto što je previše cheesy, da neću moći da kažem ono što zaista mislim. Desilo mi se par puta da napišem tako nešto ali su to uglavnom pesme, priče teško.

Bob Dilan i Nobelova nagrada?

Ja obožavam Boba Dilana i ja sam toliko bila srećna. Mnogo ga volim, vidiš kako se smejem dok o tome pričam, jako mi je važan. Da, da, da. Bob i nagrada. Zato što ko je rekao da je književnost samo ono što je na papiru, a ljudi danas pišu na Tviteru, Fejsbuku, blogovima i to nije fer što se ljudi prema tome odnose kao da je manje vredno samo zato što je dostupno svima. Bože moj, ovo je novo vreme i mislim da je vreme da se svi otisnemo od svih momenata za koje smo vezani jer, kako on, kad on nije romanopisac. Da, ja sam subjektivna zasigurno, ali mislim da je neko drugi dobio, da nije on, a da je tog tipa, da bih opet rekla da.

Jovana Zdjelarević