Najbolje je biti direktan i iskren

Glumica i rediteljka Gea Gojak svojoj veoma uspešnoj karijeri dodala je i režiju plesne predstave pod nazivom "Ko se boji Isidore Dankan". Ovu zanimljivu predstavu, koja okuplja mlade plesače različitih uzrasta, nakon izvođenja pred novosadskom publikom sledećeg meseca čeka veliko gostovanje u Beogradu, u Pozorištu na Terazijama. "Prošle godine sam se upoznala i sarađivala na projektu 'Mocart' sa Gordanom Oreščanin koja vodi Viva Dance akademiju, a saradnju smo nastavile kada mi se obratila sa idejom da napravi plesnu predstavu o Isidori Dankan. Kako je Isidora Dankan začetnica savremenog plesa, a plesačima Viva Dance akademije savremeni ples nije primarni način plesnog izražaja, bilo mi je zanimljivo u saradnji sa Gordanom i ostalim koreografima pronaći sredstva kako da napravimo predstavu o takvoj ličnosti", ispričala nam je Gea na početku razgovora u okviru emisjie "Dnevna soba" Oradija.

Kako je tekla saradnja na ovom projektu?

Vrlo brzo smo se dogovorili o tome koja je poenta predstave i koja je vodeća ideja celog projekta. Meni je bilo prepušteno sve, osim, naravno, koreografije i tako je nastala predstava o jednoj ženi koja je ceo svoj život posvetila borbi za slobodu, umetnosti i lepoti. Sjajno je, jer u toj predstavi igraju deca od pet godina pa sve do nekih 16 ili 17 godina starosti. Uz njih imamo goste, plesače studija Megablast iz Velike Gorice, kao i glumce sa druge godine glume na mađarskom jeziku sa Akademije umetnosti Novi Sad. Plesača je mnogo, od najmanjih pa do skoro profesionalaca. Bilo mi je lepo da radim sa njima, podsetili su me na moje  početke i prve glumačke korake, još kad sam imala samo šest godina. Iako se ova trupa mladih plesača plesom bavi amaterski, rad sa njima je pun iskrenosti, volje i ljubavi prema pozorištu, za razliku od nekih profesionalaca. Nekako ti ta deca i mladi, koji se ovim bave zato što to zaista žele i vole, vrate veru u umetnost i u lepotu našeg posla. Mislim da je jako bitno kroz rad promovisati ideje slobodnog mišljenja, govora, ponašanja među mladima.

Iako je tvoje osnovno zanimanje gluma, odlično se snalaziš u režiji. Kako se snalaziš u plesu?

Glumica sam po profesiji, ali sam prestala da glumim pre tri godine kada sam glumu zamenila režijom. Nije mi ples stranm jer sam se kao dete, a posle i kao malo starija bavila savremenim plesom. A i na akademiji smo imali predmete bazirane na plesu i pokretu. Ples je drugačiji medij od dramskog pozorišta, ali kada treba da se ispriča priča koriste se samo drugačija sredstva a suština ostaje ista. Kada imaš dobrog koreografa, koji te sluša i prati tvoju ideju, nema nikakvog problema.
 

Iako možda iz priče ne deluje tako, u pitanju je zaista veliki projekat. Šta vam je tokom realizacije pravilo najveći problem?

Vidiš, nemam nikakav osećaj da smo imali neki problem (smeh). Malo je to u današnje vreme začuđujuće. Goca Oreščanin je zaista osoba koja je potpuno povećena toj deci. Kod nje vlada red, rad i disciplina i mislim da na drugačiji način ne bi bilo nikakve šanse da se takva predstava realizuje. Mi na sceni imamo više od 60 plesača i neverovatno je da ta najmanja deca, od oko pet godina tačno znaju kada je njihov red, šta treba da odigraju i niko ne mora da ih gura na scenu. Nema slučaja da se, na primer, sa bine maše roditeljima.  Stvarno se ponašaju kao mali profesionalci.

Često ovakve predstave i generalno, događaji sa decom, imaju gotovo zagarantovan auditorijum na premijeri. Međutim, ova predstava doživela je još nekoliko izvođenja, a očekuje vas i nastup u Beogradu?

Nastup za roditelje, bake, deke i bližu rodbinu imali smo u pozorišnoj sali NIS-ove zgrade i ta izvedba je, naravno, bila posećena. Nakon toga je predstava igrana u Galeriji Matice srpske, te na sceni Jovan Đorđević SNP-a, pred mnogobrojnom publikom. Bilo je prepuno ljudi koji svakako nisu bili samo roditelji i rodbina, nego i obični posetioci, što me je takođe iznenadilo i oduševilo. Jedan deo tog uspeha zasigurno leži u načinu predanog i vrednog rada Viva Dance akademije, ali tu je i saradnja sa Festivalom uličnih svirača koji su pomogli oko oglašavanja predstave. Mislim da je ljudima potrebno da vide nešto drugačije, a kvalitetno. Uvek postoji onaj momenat da se poklanja posebna pažnja deci, ali takvi se projekti, ako nisu kvalitetni, vrlo brzo ugase. Rezultat koji smo postigli očigledno komunicira na više nivoa i zato ima mogućnost da se prikaže i široj publici.
 

Činjenica je da su neki programi koji su na repertoaru SNP-a, poput baleta Krcko Oraščić ili Rok opere, uvek puni. Šta misliš, šta bi trebalo uraditi da publike i na drugim kvalitetnim sadržajima bude više?

Prvo mislim da bi trebalo da se promeni pristup oglašavanju. Ovde je filozofija jednostavna, mi smo pozorište, tu se kupuju karte, dodjite i kupite ih, a tu se i završava naš posao oko marketinga. Mislim da danas, kada imamo razne moderne tehnologije i različite mogućnosti pristupa publici, to treba da koristimo. Po mom mišljenju, najbolja varijanta je biti direktan i reći publici šta im nudiš. Možda bi pozorišta trebalo da se ugledaju na ovaj i slične primere, gde se bespoštedno i predano radi na projektu do kraja, na svim nivoima. Možemo da uzmemo SNP, na primer. Tamo znate neke glumce ili većinu, dok u Pozorištu mladih to nije čest slučaj. Ali to nije čudno, jer baš Pozorište mladih do sada nije imalo politiku da  pravi press konferencije pre predstave i ne znam kako uopšte misle da će pridobiti novinare koji će pisati o njihovom radu, a time i publiku, ako im ne otvore vrata. Mislim da sve treba da postane transparentije, otvorenije, da treba voditi razgovore i pre početka rada na predstavi, a svakako i posle. Ne samo za novinare nego i za publiku. Pozorište treba da postane  institucija u kojoj se svi osećaju ravnopravno,  društveno angažovan prostor gde možemo razgovarati o određenim temama.

Rodom si iz Hrvatske, a nekoliko poslednjih godina često radiš u Srbiji. Gde su sličnosti i razlike između dve zemlje?

Mislim da su stvari vrlo slične, samo je u Hrvatskoj sve malo bolje upakovano. Imamo mrvicu veći standard, pa se malo veći novci ulažu u kulturu. Većina novca, kao i ovde, odlazi u institucije. Za mene je najbolji primer Zagrebačko kazalište mladih. Između ostalog, imaju ansambl s mladim glumcima, sjajne saradnike, reditelje, društveno su angažovani. To je za mene pravo pozorište. Što se obe zemlje tiče, uočavam kako se odjednom naglasak daje tekstovima i predstavama sa nacionalnom tematikom. S druge strane, odjednom svi pričaju o potrebi za podsticanjem kritičkog mišljenja, ali vidim da se to radi pro forme. Nedavno sam radila na jednom projektu koji je imao za cilj buđenje kritičke svesti kod publike, ali je stopiran upravo zbog kritičkog mišljenja i slobode govora. Ako želite da se bavite takvom vrstom društvene angažovanosti morate biti iskreni, morate se suočiti sa problemima i ne stavljati ih pod tepih. Ljudi vole da budu ušuškani, da ih niko ne kritikuje i ne komentariše.

Geino gostovanje u emisiji "Dnevna soba" možete preslušati ovde:

Za mene nema ništa bolje od prave kritike, jer je to jedini način da napreduješ u svom radu. Cenim rad reditelja kao što su Igor Vuk Torbica koji se bavi durštveno aktuelnim temama i angažovanim pozorištem, njegove predstave svakako prikazuju naše društvo onakvim kakvo ono jeste i nude publici mogućnost prepoznavanja i osvešćivanja. Tu je i Minja Bogavac koja je upravnica pozorišta u Šapcu, ali u saradnji s "Reflektor teatrom" takođe promoviše i osnažuje nezavisnu scenu, kako svojim predstavama, tako i društveno aktivističkim stavom. Ja polažem nadu u nezavisne produkcije. Koliko god je takav angažman težak, mislim da je moguće pronaći put. Sredstva se mogu tražiti i od sponzora ili donatora. Kada država daje novce, na žalost, najčešće znamo na koji način se to dešava i po kom osnovu. Onda moraš pristajati na kompromise, pozive, ucenjivanja, ograničenja u kojim medijima smeš da se pojavljuješ, šta smeš da govoriš… Ja ponekad  zaboravim da su za neke ljude pozorište, određeni projekti i istina opasni. Onda se prisetim da se ti ljudi plaše svega, a ja sam odabrala da ne budem deo njih.

foto: iz predstave Bizon i sinovi

U projektima na koje se konkuriše, pojedinac je svrstan zajedno sa institucijama, što nikako ne može biti ravnopravno. Kako se ti snalaziš u takvom okruženju?

Moji projekti se stopiraju, ja se snalazim sjajno, ja odem (smeh). Užasno je teško. U nekim slučajevima vas pozovu da radite na nekom projektu, predstavi, upravo zbog stava koji imate, zbog načina na koji mislite i kako se odnosite prema svojoj profesiji. Kada počne realizacija i kada izneseš svoj stav, koji nije odelo koje obučeš svakog dana, nego nešto sa čime živiš i u šta veruješ, onda počinješ malo da smetaš. Ako ne pristaneš na kompromis, a ja na kompromise koji će ugrobariti predstavu ili moj rad ne pristajem, jer to nema smisla i jer se ne bavim režijom i pozorištem da bi neko rekao da sam reditelj ili da bih zaradila honorar, onda budeš ucenjen. Najlakše je da tada instutcija uperi prstom u nekog van sistema, prekine se saradnja i pričaju se priče koje nemaju osnova. Sve je to dečiji vrtić i mislim da najgluplji ljudi pričaju o tome ko je šta rekao, a gotovo niko ne priča o tome ko je šta napravio.

Meni je jako žao što su se neki projekti, za koje mislim da su bitni i potrebni publici, ugasili. Imala sam i slučaj da sam režirala predstavu "Bizon i sinovi" u koprodukciji Istarskog narodnog kazališta iz Pule i Pozorišta mladih. Predstava se bavi partijarhalnim društvom, odnosom sinova i očeva, te nasleđem. Postavlja pitanje da li postoji ikakva šansa da postanemo individue ili nas okolnosti pod kojim smo rođeni automatski trajno obeležavaju? Glumac Danilo Milovanović je predstavljao Pozorište mladih, uz još dva hrvatska glumca, Gorana Guksića i Luku Mihovilovića koje je angažovalo INK. Nakon premijere u Puli, kada smo se vratili u Novi Sad, saznali smo da ugovori između dva pozorišta nisu potpisani i da se koprodukcija najverovatnije neće nastaviti. Predstava se od tada ne igra, a najgore od svega je što se meni niko nije obratio i ja i dalje nemam informaciju o tome šta će se s tom predstavom desiti. U našem društvu stalno se ljudi frljaju s tim ko je fašista i nasilnik, a za mene je ignorisanje ogromno nasilje! Kao mladoj rediteljki, važno mi je da se moj rad vidi, da predstava živi, a onda shvatiš da si mesecima radio uzaludno. Međutim, nekim ljudima, onima koji odlučuju, njima je svejedno, oni nemaju nikakvu odgovornost, nikom ne polažu račune, za njih se krug okreće dalje.

Šta je ono čemu ćeš se posvetiti u narednom periodu?

Trebalo je do kraja maja da radim na projektu "Automatizmi savremenog čoveka" u Pozorištu mladih, ali i taj je projekat prekinut. Nisam još isplanirala šta ću dalje. Pre dva dana sam se vratila iz Litvanije, gde sam učestvovala na jednom jako zanimljivom festivalu "Jauno Teatro Dienos". Festival okuplja reditelje, glumce, dramaturge, scenografe i kritičare. Rad na festivalu trajao je šest dana, a zadatak je bio da uz pomoć rečenica koje smo dobili kao inspiracije napravimo kratke predstave. Ja sam bila jedina rediteljka sa Balkana, a sa naših prostora učesnik festivala je bio i glumac Đorđe Živadinović Grgur iz Beograda. Ostali učesnici su bili umetnici iz Litvanije, Rusije, Poljske, Nemačke, Bugarske, Palestine... Proces je bio sjajan, morali smo da budemo vrlo brzi, fleskibilni, spremni za komunikaciju i rad u timu... Upoznala sam sjajne ljude koji su mi vratili veru u umetnost, u predan rad i u postojanje ljudi koji vole pozorište i koji bez kompromisa vredno i predano rade. Pošto je saradnja bila odlična, duboko se nadam da će se nastaviti. Do tada čitam, učim, smišljam projekte i kujem razne planove.

Jovan Marjanović