Muzika iz spavaće sobe

Krapinski kantautor Matija Habijanec, koji nastupa pod imenom The Marshmallow Notebooks, nastupao je u utorak uveče u Škripa pabu u Novom Sadu. Iako je svoje prvo izdanje samostalno objavio pre 20 godina, zaokupio je pažnju javnosti 2013. godine objavljivanjem albuma "The Marshmallow Notebooks" za sopstvenu izdavačku kuću Noisy Night. 

foto: http://www.mimo.com.hr/

Obično nije praksa da muzičare i bendove pitamo u vezi sa njihovim izvođačkim imenima, ali tvoje je zaista posebno, pa moram da iskoristim priliku da pitam – zašto Marshmallow Notebooks?

Istina, ni ja baš ne volim kada muzičare pitaju odakle im baš to ime, ali da – moj moniker, moj alias je jedna zaista posebna priča. Zapravo sam petnaestak godina stvarao muziku i nastupao pod imenom Marshmallow i onda sam 2013. malo modifikovao to ime i nazvao se The Marshmallow Notebook, što je mala, osobna posveta svim bilježnicama u koje sam upisivao godinama, čak desetljećima, moje glupe misli, pesme i akorde. Recimo, pišem akorde kao G*, što bi pošteni muzičari napisali kao G7-41 Cy... Kod mene je to bilo G sunce, G zvezda, G kuća.

Koji je bio tvoj prvi kontakt sa muzikom? Kada je ona počela da bude bitan faktor u tvom životu?

Zapravo, to je bilo vrlo rano. Moja mama je radila kao učiteljica glazbenog u osnovnoj školi. Tata nije radio to, ali je jako volio muziku, pogotovo Bitlse. Prva muzika koju sam čuo je bila na njihovom vrlo lošem, starom gramofonu, ali tad sam prvi put čuo, recimo, White Album Bitlsa. Već sam to rekao u jednom intervjuu, ali moj pokojni tata nije volio Stounse. On je bio Bitls fronta, tako da sam uz njih upoznao muziku. Vrlo brzo sam krenuo da sviram gitaru jer je u kući uvek bilo nekih instrumenata, odradio sam tri razreda osnovne muzičke škole, otkrio trzalicu, odustao od glazbene škole, nakon nekoliko godina bacio trzalicu i vratio se korenima... I tako, jedna cijeloživotna avantura sa muzikom.

Koji album ti je promenio život? Da li bi rekao da je to onda White Album Bitlsa?

Sigurno.

Kada pričamo o regionalnoj muzičkoj sceni, pogotovo mladoj, često se ističu neke negativne stvari u vezi sa njom, ali da li bi mogao da mi kažeš pozitivne primere mladih autora koji su zaista kvalitetni i vredni naše pažnje?

Ono što je meni najdraže na regionalnoj muzičkoj sceni je upravo ono što izlazi iz nekih ustaljenih okvira koji su uvjetovani glazbom koju ti muzičari slušaju. Naravno, nema pravila, ali to je uglavnom ono što mi privuče pažnju. Dubrovčani Izae su sjajni, On Tour je strašno dobar bend... Pa ja sad ne mogu ni da se setim svih imena. Evo, Vlado Kuzman, istarski Nik Drejk – sjajan izvođač. Pre neki dan sam otkrio Mišu Peruničića kojeg moram zvati da mi svira kontrabas na par stvari. Alen Čelić koji svira sa mnom trenutno i koji je sjajna kombinacija autentičnog Ričmana i Lu Rida. Ima zaista sjajne muzike i u Hrvatskoj i u Srbiji i u regionu, svuda. Ali mislim da je treba kopati ili da će se pojaviti kada se čovek ne nada, kao što se mnogo krasnih stvari pojavi u našim životima onda kada im se najmanje nadamo.

Što se tiče "kopanja" dobre muzike, koliko nam tu internet pomaže a koliko odmaže?

Pomaže sigurno. Ne znam šta bih dao da sam mogao u nekim ranim fazama moje karijere imati internet kao oruđe za promociju, samo da lakše podelim muziku. Kada sam počeo da snimam muziku, mi smo bili osuđeni na poštu. Dakle, šalje se kazeta poštom i neko ti pošalje, recimo, dva evra. To je na taj način funkcioniralo. Danas je zapravo talentiranim muzičarima mnogo lakše da se za njih čuje. Mi smo bili osuđeni na rendom – hoće li to neko čuti, hoće li nas neko recenzirati, zvati na svirku... Mnogo upitnika. S druge strane, nije dobro ono što nam internet radi općenito, to buljenje u ekrane po ceo dan, te aplikacije za sve i svašta – ono, nađi najbliži wc ako si mamuran... Siguran sam da postoji tako nešto.

Ako ne postoji, to je sjajan patent.

Zapisaću, zapamtiću, ali morate mi dati kopirajt. (smeh)

Tvoj album The Marshmallow Notebooks su u recenziji za regionalno izdanje Rolling Stone časopisa nazvali "remek delom spavaće sobe". Prva izdanja si zapravo i snimao u spavaćoj sobi, ali kako si se snašao u toj tranziciji iz privatnog u javno, odnosno, kada je ono što si snimao u komforu i intimi svog prostora postalo dostupno mnogo većem broju ljudi?

Moram priznati da sam sve dosadašnje albume, osim pomenutog, snimio doma i to na takve načine da bi mi se apsolutno svi smijali kada bih krenuo da elaboriram. The Marshmallow Notebooks jesmo snimali u studiju, ali smo opet dobili jedan topli, sobni, pomalo možda low-fi, DIY, nepretenciozni zvuk, zbog kojeg je i nazvan tim remek delom spavaće sobe.

Šta ti je najbitnije u vezi sa lajv svirkama?

Jedna riječ: emocija. Ja nisam tehnički potkovan gitarist, nisam učeni pjevač, nisam čovek koji zna sve o pojačalima, gitarama, pedalama, žicama... Čak bih rekao da ne znam skoro ništa o nabrojanim stvarima. Ali znam napisati pjesmu i mislim da tu neminovno zbog toga kakav sam ja čovek mora biti emocija, a sve ostalo je manje bitno.

Šta se nalazi na tvojoj plejlisti u poslednje vreme, šta bi mogao da preporučiš našoj publici da posluša?

Recimo, najdraži album iz protekle 2016. godine mi je case/lang/veirs koji su snimilie Neko Case, Kd Lang i Laura Veirs. Njih tri dame, heroine su snimile strašan zajednički materijal. Ima toga dosta, obožavam Marka Kozeleka recimo, pa gutam sve što on snimi. Teenage Fanclub su takođe snimili novi album posle nekoliko godina, mnogo volim Džerarda Lava, njihovog pevača i basistu i mislim da ostali članovi benda nikada neće biti na njegovom nivou. Možda se niko neće složiti sa tom mojom konstatacijom, ali sve je to toliko prelepo subjektivno kada pričamo o muzici... Muzika je najlepša stvar na svetu.

Koji su tvoji planovi za budućnost?

Dovršavam snimanje novog albuma u istom onom studiju u kojem moje pesme zvuče kao da su snimljene doma, tako da thumbs up za to! Izdanje će izaći opet na vinilu, a pre nekoliko tjedana je izašlo i kanadsko vinilno reizdanje albuma The Marshmallow Notebooks, tako da sviram sada u svrhu promocije toga. Radujem se novom albumu i svirkama koje me očekuju, planiram čak možda obilježiti 20 godina od prvog Marshmallow koncerta... Ali ako krenem obilježavati sve obljetnice koje me čekaju, onda mi neće ostati vremena da pišem novu muziku, a to je ipak najbitnije.

Deo intervjua možete poslušati u nastavku.

Sofija Balać