Krajnov: Pozorište uvek ima na šta da ukaže

"Egon Savin je jednom rekao da se štitimo umetnošću. Kada se zatvorimo u probnu sala, tih četiri sata pre podne i tri uveče smo apsolutno zaštićeni. Međutim, kada pokrajinski sekretar za kulturu, koji zaista mnogo pomaže SNP i mi na sreću imamo produkciju, kaže da je budžet sedam puta manji nego prošle godine – sve se dovodi u pitanje."

Upustili smo se u plovidbu ogromnim morem koje je pred nas postavio Ivo Andrić, neopisiva je čast i zadovoljstvo da radim našeg nobelovca u predstavi Na Drini ćuprija, čija je premijera 12. marta. Reditelj Kokan Mladenović je došao pred nas i rekao "šta god da budemo uradili, biće premalo". Još radimo improvizacije, tu je kompozitorka Irena Popović i prvakinja baleta i solista Andreja Kulešević, zadužena da radi s nama na pokretu, vrlo zahtevna, ja je zovem "profesorka".

Bavimo se temom koja je neiscrpna, antitezom. Mehmed paša Sokolović je u Višegradu napravio most zadužbinu, taj most i reka su predivni, međutim, mnogo toga se desilo na tom mostu. I dobrog i lošeg između tri vere, tri naroda. Bavićemo se hronologijom kroz vekove, ništa se značajno ne menja - menjaju se samo uniforme", govori nam glumac Srpskog narodnog pozorišta Jugoslav Krajnov, osoba bez dlake na jeziku, s kojom daje pričamo o mostu, kako kaže, ličnoj karti podneblja.

foto: beocin.rs

To je naš DNK. Mi smo 500 godina živeli pod Turcima, pa su došli Austrougari, pa smo živeli u državi sa šest republika i dve pokrajine, a sada smo ostali u miloj Srbiji. Sve je to usko povezano, svevremena priča koja nas okružuje. Most ostaje, drugi ljudi dolaze, kao i u romanu, verovatno će biti divnih stvari i zla koje se dešava oko nas.

Društvo puca po šavovima, kako se ti i kolege osećate kada radite?

Egon Savin je jednom rekao da se štitimo umetnošću. Kada se zatvorimo u probnu sala, tih četiri sata pre podne i tri uveče smo apsolutno zaštićeni. Međutim, kada pokrajinski sekretar za kulturu, koji zaista mnogo pomaže SNP i mi na sreću imamo produkciju, pitanje je da li će mnoga pozorišta imati bilo kakvu produkciju, dakle, kada nam on kaže da je budžet sedam puta manji nego prošle godine – sve se dovodi u pitanje. Nije dobro. Razmišljao sam, Sterijino pozorje i druge manifestacije su dovedene u pitanje. Svi kao pričaju da će nam biti bolje, ja vidim da je sve gore.

Najavljeno je ozbiljno kresanje gradskog budžeta za kulturu, kako to komentarišeš i kakve su moguće posledice?

Ponavljam, mi deo sredstava dobijama od Grada, a veliki deo od Pokrajine. Od republike više ništa ne dobijamo. Mi smo nekada bili institucija od nacionalnog značaja i više nismo, prešli smo na jasle Sekretarijata za kulturu. Imamo zavidnu produkciju u odnosu na vojvođanska pozorišta, a bogami i u odnosu na neka prestonička. To je druga priča, tamo je ipak centar vlasti, veća količina novca u opticaju. Moram to da kažem, često odlazim tamo na snimanje i igranje predstava, kao da ne živimo u istoj državi. Sve me više podseća na Andrićevu kasabu u odnosu na prestonicu i Novi Sad to ne zaslužuje. U njega treba ulagati i on može da bude evropska prestonica kulture, ali opet kažem, ne mogu reći da SNP ima problem: urađen je Dekameron, treba da bude premijera Hamleta i pomenuta Na Drini ćuprija.

Da li je ovim ugrožena gradska pozorišna sezona?

Kako da ne. Pogotovo Ujvideki sinhaz, on je vrh evropskog pozorišnog sveta i glumišta, tamo rade i žive fenomenalni umetnici. Oni, ipak, imaju dodira s Peštom, Mađarima koji više prate evropski trend u pozorištu, a za Pozorište mladih mi je zaista žao. Bilo je turbulencija oko promene upravnika i zaslužuju da Grad više obrati pažnju na njih.

Koji su najveći izazovi teatra 2016. u Srbiji?

Nadam se da će biti teatra 2016. u Srbiji, da ćemo opstati uprkos svemu i da će produkcija postojati. U svakom slučaju, pozorište uvek ima na šta da ukaže. Ne možemo mi ne znam šta promeniti, ali moramo da ukazujemo na ono što ne valja, a kod nas je tih tema koliko god hoćete. Sigurno će to biti nešto vrlo aktuelno i vruće. Migranti su samo jedna od tema. Postavljaju se granice, uvodi se Šengen, umesto da idemo napred svet se vraća unazad zato što enormno bogati, koji ne znaju šta će od sebe, žive na uštrb velikog broja ljudi koji žive na ivici egzistencije.

foto: Miomir Polzović

Država je prvo udarila na novinare, potom pokušala fotografe, kada će ljudi shvatiti da su oni sledeći, prvi i poslednji?

Nažalost, možemo jako mnogo da podnesemo. Jako smo trpni. Jako brzo zaboravljamo i to je naš najveći problem. Uvek se kaže "samo da ne bude gore", to je uzrečica koja nas prati, "ćuti, proći će i ovo", ali uvek može biti gore i izgleda da ide na gore.

Koje osećanje ubedi čoveka da ćuti iako je svestan da će njega, bez medijske podrške branše, gaziti još više nego moje kolege?

Svi mi imamo porodice i naš krug pažnje je zatvoren na 30, 40, 50 kvadrata u kojima pokušavamo da prehranio decu. Ne stižemo da se bavimo stvarima koje nas okružuju jer nam je važno da deci obezbedimo, ja kažem hleb i mleko, a tu podrazumevam pomorandže, banane, čokoladu i nove cipele. U ovom trenutku se bukvalno bavimo ličnim preživljavanjem, ljudi su preokupirani, isfrustrirani ličnim tegobama i ne vide dalje od toga. Ne možemo da racionalizujemo i vizualizujemo da je to sledeće, možda još gore.

Pošao sam od sebe. Šta je meni bitno: kod kuće klinci, porodica, posao, i ja sam zatvoren u tom krugu, nikako da imam vremena da podignem glavu, da kažem, čoveče, ne valja, hajde nešto da preduzmemo. Vidim da se opozicija okupila, pa oni su do juče sedeli zajedno i ni sada ne mogu da se dogovore. O čemu uopšte možemo da pričamo?!

O besktvu u naša unutrašnja ostrva. Begu koji će nas uništiti.

Hoće. Ali veruj mi, podsvest radi svoje. Tačno znam na šta sam fokusiran i to su informacije koje primam. Kada bi imali više egzistencijalne slobode ljudi bi bili racionalniji, lako je u sređenim društvima, građanin može racionalno da razmišlja, a mi koji smo bombardovani sa sto problema u toku dana, priča nas odvuče u drugu stranu. Iskreno, iz mog ugla, dnevni problemi su me zatvorili u kutiju, brinem samo da mi porodica preživi, ne može čovek da podigne glavu.

Kada se živi na kredit ne ostaje za empatiju?

Nažalost, ali to je klasika. Ne verujem da smo kukavice, da jesmo niko ne bi preživeo, jednostavno se trudiš da funkcionišeš dnevno jer dalje od toga ne gledaš.

foto: Miomir Polzović

Josipa Lisac mi je na ovu temu rekla "mladiću, ja ne želim da bežim na ostrvo...", kako vratiti kulturu vedrine i osmeha?

Evo, sada si me nasmejao. Bez dobrog života teško. Ne tražim ništa veliko, ali bez dobre komunikacije nema ničega. Evo, radim Na Drini ćuprija sa Kokanom, ja sam srećan. I kada pomislim na to smejem se. Ne treba nam mnogo da budemo radosni, ali to mora biti dobro i kvalitetno, bez toga nema prosperiteta. Profesor Branko Pleša, kog obožavam, rekao je da bez bodrosti u pozorištu nema posla, bez dobre energije ne može se nigde otići.

Kvalitet vraća osmeh?

Ništa drugo! Samo treba nešto kvalitetno da te cimne, pa da kažeš "bože, pa ovo je divno".

Da li se nekada osećaš čudno zato što si srećan, da li te gledaju s podozrenjem?

Ako mogu da te ispravim, nije to podozrenje, nego je biti srećan u Srbiji čudno. (smeh) Bio sam na kastingu za jedan američki film gde me je sačekao asistent reditelja koji je sve vreme bio fenomenalno raspoložen, gledam ga šta mu je, a njemu je ustvari divno. One je srećan, ali je nama to čudno jer retko ko, ne računam klince, je nasmejan. Ili ako je tako, "šta je sada majku mu, nešto nije u redu", ali to je izgleda samo prisutno kod nas. Treba se smejati. Brige će uvek biti tu, a mi na to ne možemo preterano da utičemo i treba biti radostan, pa makar i u ličnim oazama kod kuće.

Najveća pretnja mladima u Srbiji?

Pitanje je koliko je mladh ostalo u Srbiji. Neverovatan je odliv mladih, svako ko ima priliku odlazi. Roditelj sam i ne znam šta bih savetovao mladima. Partiota sam, volim svoju zemlju, i ne znam šta bih savetovao svom detetu... (pauza) Mogu da držim ovu dramsku pauzu jako dugo... Pitanje je koliko će ostati mladih ljudi, stručnih, fenomenalno pametnih i talentovanih, koji su posle glavni u svojim kompanijama i fakultetima.

foto: Miomir Polzović

Uvaženi, poštovani, plaćeni...

Prvi! Imamo kvalitete ali nemamo uslova i ljudi se pakuju i odlaze. Kažem, nek’ im je sa srećom.

Da li bi nekoga pokušao da odgovoriš?

Ovog trenutka ne.

A da si prisiljen?

Kada bih imao argument, da kažem "vidi, ostani, čeka te siguran posao, stipendija, plata koju uspehom na fakultetu zaslužiš", sve ono normalno, onda bih i mogao da kažem "ostani, moraš da ostaeš". Niko to ne može da im ponudi.

Čak ni jednakost pred zakonom?

Jao, nemoj zakon molim te, to je posebna tema.

Mladi su bombardovani informacijama, na koji način im se obraća vrh države?

Oni im se ne obraćaju. Možda usput, kada je neka kampanja, svaka nova Vlada ima istu priču, obećava mladima posao i bolje uslove studiranja ali to je samo tada i biće verovatno i pred ove izbore.

Rečnik koji im nameću?

Ne želim to da komentarišem, rečnik je taj koji jeste. Nikada se nisam udubljivao u to zato što vidim da je besmisleno i da su obećanja lažna. Imam 42 godine, svaki put su ista obećanja i posle ništa. Daj bože da me neko demantuje, da kaže zaposlili smo deset genijlaca koji će obezbediti prosperitet ovoj zemlji, bio bih najsrećniji čovek na svetu.

Igor Mihaljević