Društvo / Intervju
Jedna stotinka do sna
Olimpijske igre u Parizu ovih dana su u centru pažnje svetske i domaće javnosti. Naši sportisti godinama ostvaruju velike uspehe i osvajaju medalje, a mnogi učešće na Olimpijadi pamte kao jedno od najdražih životnih iskustava. Među njima je i Igor Erhartič, prvi Novosađanin koji je plivao na Olimpijskim igrama.
foto: pexels.com
Plivao si na OI u Atini 2004, u disciplini 200 metara slobodnim stilom, trebalo je mnogo toga uraditi da bi stigao na OI. Kada je postalo izvesno da putuješ u Atinu?
Kvalifikovao sam se 2003. na Svetskom prvenstvu u Barseloni. Bio sam član tima Univerziteta u Alabami, koji mi je obezbedio vrhunske uslove za treniranje.
Šta su vrhunski uslovi za treniranje?
Stariji slušaoci će se setiti kako su devedesetih izgledali uslovi za život. Dvorane i bazeni su bili hladni, satnica treninga se usklađivala sa restrikcijama struje, vizni režim nas je onemogućavao da idemo na sva međunarodna takmičenja, prevoz je bio problem. U takvom sistemu, trenirali smo bez velike motivacije, ali sa ogromnom željom da postignemo veliki rezultat i da ostvarim želju da odem na Olimpijadu. Kada sam stigao u Ameriku, dočekali su nas glavni trener, pomoćni trener, doktor, fizioterapeut, kompletna vitaminizacija, masaža, soba za oporavak i prilagođena ishrana u tom centru za sportiste. Za mene je, u tom trenutku to bilo nezamislivo. To je bilo predviđeno samo za velike reprezentacije, na velikin takmičenjima, a odjednom su te blagodeti postale moja realnost.
Dvadeset godina kasnije, Ollimpijada je u Parizu. Kakvi su danas uslovi za naše plivače?
Danas su uslovi mnogo bolji. Radi se mnogo bolje, novčana sredstva su znatno veća, ali je to i dalje na amaterskom nivou u poređenju sa velikin reprezentacijama. Mnogi mi kažu da su razočarani rezultatima naših plivača, a ja im kažem da je to naša realnost, da su to jako dobri rezultati, koje običan gledalac ne može da pojmi na pravi način. Takođe, organizaciono, mi i dalje kaskamo za velikima. Na nedavno održanom Evropskom prvenstvu u Beogradu, našim plivačima nije stigla oprema za trku. Na drugoj strani, velike reprezentacije imaju period dolaska pred samo takmičenje, da se naviknu na bazen, da se naviknu na klimu, na ishranu, jer je sve to veoma značajno. Imaju svoje fizioterapeute, vode sa sobom, pored stručnog štaba i svoje trenere. Period od dolaska u olimpijsko selo do takmičenja je dve nedelje, a to je period u kojem forma može puno da padne, pa su sportisti koji ne treniraju sa svojim trenerom ili su prepušteni sami sebi, u velikom riziku od pada forme.
Da se vratimo dvadeset godina, u one uslove. Saznaješ 2003. u Barseloni, da ćeš učestvovati na Olimpijadi, kakvo uzbuđenje ti je donelo to saznanje?
San svakog sportiste je učešće na Olimpijskim igrama. Trkao sam se na 200 metara kraul. Skočio sam i otplivao normu za jednu stotinku više. Imao sam tada dvadeset godina. Postao sam prvi Novosađanin koji će plivati na Olimpijadi.
OBRATI PAŽNJU
Nakon toga sam se povredio u Americi, konstatovano je da moram na operaciju u decembru 2003. Ja sam odbio operaciju, ali sam radio rehabilitaciju tri do četiri sata dnevno. Deo uz stručnu pomoć, a deo rehabilitacije sam radio samostalno. Međutim, znao sam da moram na operaciju odmah po završetku trke. To mi je donelo izvesno olakšanje, jer sam znao da nemam šta da izgubim. Otišao sam kao vlasnik državnog rekorda. Trinaestog avgusta je bilo svečano otvaranje, na kome smo proveli šest sati na nogama, koliko je trajao put od sela do stadiona gde se održavala ceremonija, plus sama ceremonija. Kada se to završilo, ja levu, povređenu ruku, nisam mogao da pomerim. Naredne dane sam proveo u rehabilitacionom centru, sa fizioterapeutima. Čavićeva doktorka, iz američke reprezentacije, koja je pratila nekoliko hrvatskih takmičara i njega, uradila mi je akupunkturu, dan pred trku, tri puta sa onim velikim iglama. Puno mi je pomogla i dovela me je u stanje da mogu da otplivam trku. Pobedio sam u prvoj kvalifikacionoj trci, ali to nije bilo dovoljno za ulazak u polufinale, što sam i očekivao. Sam odlazak je veliki uspeh, 28 ljudi iz celog sveta je uspelo da se kvalifikuje za određenu trku. Standardi su izuzetno visoki. Između ostalog, zbog toga se Olimpijske igre održavaju svake četiri godine.
Kaži nešto o boravku u selu, čini mi se da je to jednako veliko uzbuđenje kao i takmičenje.
To je nešto što se pamti celog života. Mi plivači smo bili smešteni u paviljonu zajedno sa vaterpolistima. Prvog dana, na večeri sam sedeo pored Mesija, koji je bio sa fudbalskom reprezentacijom Argentine. Sledećeg dana smo se vozili u šatl autobusu sa Jao Mingom. To je najveći sportski vašar na svetu. U olimpijskom selu je sve dozvoljeno. Ja sam posle trke imao slobodno dve nedelje, toliko mi je važila akreditacija. Živeo sam u olimpijskom selu kao turista, sa akreditacijom sa kojom sam mogao na sva sportska dešavanja. Živeo sam punim plućima, družio se sa ljudima, izlazio. Sa mog univerziteta u Americi bilo je još sedam plivača iz različitih država. Mi smo se posećivali i družili. To stvori neraskidive veze i posebne emocije koje se tamo dešavaju.
Koliko si bio u kontaktu sa našim sportistima i da li si delio sa nekima od njih radost ili tugu?
Postoji jedna zanimljiva priča. Nekolicina naših sportista, Jasna Šekarić i ja smo sedeli na terasi i razgovarali. Ona u jednom trenutku kaže da mora da ide jer je bilo jedanaest sati, a ona je narednog jutra pucala finale. Ona ode na odmor, a ja, pošto sam završio, odem u izlazak. Ujutru se vraćam iz izlaska i srećem je na ulasku u olimpijsko selo, a Jasna ide na zagrevanje. Legao sam da spavam. Posle nekog vremena čujem ciku i vrisku, silazim dole u pres centar, a Jasna se vraća sa zlatnom medaljom. Rekla mi je "mali, ti si mi bio sreća sinoć". Prespavao sam najzanimljiviji deo, ali sam stigao na slavlje.
Razgovor sa Igorom Erhartičem poslušajte ovde:
A. Bujić
fotografije: prvatna arhiva Igora Erhartiča
