Društvo / Intervju
Jedinstveni umetnički izraz Andreje Kargačin
Promocija umetničkog stvaralaštva Andreje Kargačin održana je u SKCNS-u u saradnji sa Udruženjem studenata književnosti "Uliks." Predstavljena je njena zbirka poezije "Slobodni dani Elene Čaušeske," kao i celokupno umetničko stvaralaštvo. Nakon promocije razgovarali smo sa Andrejom o njenom putu od baleta do performansa, izražavanju umetničkih ideja kroz književnost i značaju kolektiva u kojima deluje.
“Za sebe uvek kažem da sam samo umetnica, i to je jedina stvar koja mi je udobna da kažem. Formalno, ja sam umetnica performansa, vizuelna umetnica, rediteljka, koreografkinja, plesačica i spisateljica”, kaže Andreja.
Krenućemo od književnosti – svoj prvi krimi roman napisala si sa 17 godina, a sada si imala promociju zbirke pesama „Slobodni dani Elene Čaušesku“. Šta je to što kroz književnost možeš izraziti, a ne možeš kroz druge vrste umetnosti?
Za mene je to pitanje: kada odaberem da neku svoju ideju izrazim pismeno, zašto biram baš taj način? Rekla bih da je odgovor prilično jednostavan – to je jezik. Kada poželim da neku temu obradim jezički, tada je obrađujem književno. Kao i kod svih stvari koje radim, izbor medija kojim želim da se izrazim dešava se spontano i organski. Postoje periodi kada se bavim sličnim, pa čak i istim temama kroz različite medije, jer u suštini radim neko veliko istraživanje. Razni delovi te teme tada spontano odlaze u različite medije. Rekla bih da su ključni jezik i trenuci kada čovek ostaje sam sa sobom – to su zapravo one stvari koje kod mene završe u književnosti.
Sve je počelo sa plesom – završila si srednju baletsku školu, smer savremeni ples. Da li je to bio trenutak koji te usmerio ka performansu? Opiši nam taj put od plesa ka performansu.
Kada sam tek krenula u baletsku sa 10, 11 godina, mislila sam da ću biti klasična balerina. Shvatila sam da se to neće desiti u momentu kada je balet krenuo da se sudara sa mojim karakterom, jer ja nikada ne bih bila srećna, ne bi me zadovoljilo da dobro reproduciram nešto što mi je neko drugi zadao. Stalno sam imala poriv da se ja tu nešto pitam, a to su stvari koje oduzimaju energiju, a balet to ne trpi. Zato sam se preusmerila ka savremenom plesu, ali ni to mi nije bilo dovoljno divlje. Moja škola se najviše bazirala na modernom plesu, koji je nekako bio najpopularniji u prvoj polovini 20. veka, a mene je zanimalo šta je dalje bilo sa plesom. Tada sam shvatila da me u baletu ne fascinira priča, niti kostimi, niti sam balet, već disciplinovanje tela, surovost prema telu i to što nam ono govori. Tako sam otkrila performans, i to da postoje performansi koji traju veoma dugo, ili su fizički iscrpljujući, imaju tu neku crtu koja nekako nadilazi telo. Ali performans je takođe mnogo drugih stvari koje sam otkrila u međuvremenu, i jako ga volim, i mogla bih o tome pričati sto godina.
Kako si zapravo došla do toga da radiš performanse i instalacije u inostranstvu?
Radim u inostranstvu jer ovde ne postoji tržište koje bi mi omogućilo da živim od onoga što radim. Scena postoji, ali finansije nisu dovoljne, i zaista bih volela da se to promeni. Do rada u inostranstvu došlo je spontano i uz puno sreće. Radila sam šest meseci za Marinu Abramović, gde sam upoznala mnoge ljude iz sveta performansa, a oni su me povezali sa drugima. Tako sam 2020. bila jedna od izlagačica na Venecijanskoj nedelji performans arta, što je za mene, sa 20 godina, bila vrlo prestižna situacija. Tamo sam upoznala svoju kustoskinju Kjaru Isidoru Artiko, s kojom sam kasnije radila u Italiji, i taj krug se samo dalje širio.
OBRATI PAŽNJU
Zajedno sa glumicom i teatrološkinjom Isidorom Popović pokrenula si pozorišne radionice za decu sa autizmom. Kako je to iskustvo uticalo na tebe?
Isidora Popović je takođe moja kuma. To je apsolutno predivno iskustvo. Radionice smo vodile zajedno sa kolegama i koleginicama, pretežno defektolozima koji rade sa decom, od kojih su neki bili zaposleni u školi 'Dr Milan Petrović.' Naučila sam koliko umetnost može biti prostor za otkrivanje stvari kojih nisam bila ni svesna. U stvari, verovatno sam više naučila od dece nego što su oni naučili od mene, i o tome bih mogla da pričam satima. Obožavam ih, predivni su, i nadam se da ćete uskoro moći da pogledate našu produkciju. Naravno, sada sve ide polako, jer nam je prioritet da to bude korisno i lepo za njih, a ne da budžimo neku produkciju, ali svi želimo i radimo na tome.
Članica si umetničkog kolektiva Šok Zadruga i jedna od osnivačica umetničke grupe Četa - štab za savremeni ples i umetnost. Koliko ti je bitno da si članica takvih kolektiva i da imaš podršku drugih umetnika?
Meni je to jako važno, iako je ponekad teško. U Četi nas je malo i jako smo upućene jedna na drugu. To je situacija kao kada su ljudi u bendu – imamo četiri članice, svima nam je stalo do benda, svaka ima svoju viziju, i često se svađamo, ali se obožavamo i podržavamo. To je nešto što je veće od svih nas pojedinačno. Šok Zadruga je takođe moja porodica i kontekst u kojem postojim; tako ja to shvatam. Te stvari su izuzetno bitne za mene i nadam se da će tako ostati zauvek. Čak i ako ne ostane, to će uvek biti vrlo važan deo mog života i moje biografije.
Na čemu trenutno radiš? Verujem da si uključena u mnogo projekata, ali izdvoji nam nešto što ćemo možda imati priliku da vidimo u bliskoj budućnosti.
U baš, baš bliskoj budućnosti, 4. oktobra u Kreativnom distriktu, u okviru Kaleidoskopa, imamo premijeru našeg dugo iščekivanog projekta 'Holopartizanke,' koji nazivamo koreografskom instalacijom ili plesnom instalacijom, ali to zapravo može biti i plesna predstava ili vizuelno delo, ko god šta želi. To je naša beba koju sam radila sa Četom, i zajedno sa umetnikom Konstantinosom Petrovićem. U pitanju je jedan balet, na primer, za četiri ljudske i četiri hologramske plesačice. Hologrami su analogni i veličine su oko 15 do 30 centimetara. Sva tehnologija koja je korišćena je izuzetno retro i potpuno jedinstvena, i nemam pojma kako će to izgledati na kraju. Takođe, radim na jednom jako zanimljivom projektu koji započinje u Holandiji za par dana, ali ne smem još da kažem šta je to. Pišem i novi roman, što je takođe vrlo uzbudljivo, a radim i na novim pozorišnim projektima za sledeću godinu.
Ceo razgovor možeš poslušati u plejeru:
A.N.
