Jedino mesto u kojem boravimo je naše telo

Sezona vožnje motora, koja ove godine nikad nije bila duža, ipak se polako završava. Bajkeri, ljubitelji dvotočkaša, bez obzira da li preferiraju off road ili klasičnu drumsku vožnju, polako konzerviraju svoje mašine za zimsku pauzu. Ranko Dabović jedan je od aktivnih takmičara u moto krosu, a pored toga bavi se i najmodernijim načinom i primenom personalnih treninga u okviru kluba Mechanix.

"U moto krosu razlikuju se dve velike podrgupe, to su hard enduro i moto kros, gde se koristi isti motor ali su to dve potpuno različite discipline. Ja sam aktivan i u jednoj i u drugoj disciplini, iako ove sezone nisam previše stigao da se takmičim jer sam pogotovo u prvom delu godine bio okupiran drugim stvarima. Kako se bližio kraj, toga je bilo sve više, pa sam ipak srećan i po tom pitanju", priča Ranko na početku našeg razgovora za Oradio.

Koje su discipline u moto krosu i po čemu se razlikuju?

Hard enduro ili samo enduro je vožnja po planini i po preprekama, bez obzira da li su to potoci, reke, brda ili neke vrste zahtevnih terena. Druga disciplina je moto kros ili MX i to je kružna trka sa mnogo skokova, po stazi, terenu u prirodi. Moto kros karakterišu velike brzine, veliki skokovi, dok su za hard enduro više potrebni veština i balans, iako i tu imamo deonica gde je potrebno da se brzo vozi. Za obe discipline koristi se isti motor ali se sve to mnogo razlikuje od drumske vožnje motora i mašina koje se koriste na drumu. 

Kako si počeo da se baviš ovim sportom?

Kako sam rođen i odrastao na selu, motor mi je uvek bio privlačan, a posebno model za kros koji mi je i dizajnerski privukao pažnju. Bio je prelep i nisam mogao da ostanem ravnodušan. Godinama unazad sam se bavio sportom, a u nekoj 25. godini života mi se ukazala prilika da se oprobam i u tom sportu, da bi to prešlo u profesionalno bavljenje moto krosom i hard endurom.

Šta je generalno potrebno da bi se neko upustio u ovaj sport, naravno, osim motora?

Pre svega je potrebno da budeš dobro fizički spreman. To je presudno, jer se telo ozbiljno stavlja u iskušenja, bilo da su u pitanju same trke ili padovi, koji su neminovni. Što se tiče moto krosa jako je važna kondicija, možda je i najbitnija, dok za enduro trke čovek mora biti spreman i u smislu snage i izdržljivosti i kondicije. Jedna hard enduro trka traje između tri i šest sati, dok moto kros trka traje 20 minuta plus dva kruga. Između te dve discipline je upravo zbog toga ogromna razlika.

Koji i kakav motor se koristi u ovim dispciplinama?

Što se tiče kubikaže, mislim da će tako biti najlakše da obajsnim, koriste se motori od 250 do 450 kubika. Za hard enduro se koriste pretežno dvotaktni motori manje kubikaže, oko 250 kubika ili četvorotaktni oko 350. Što se moto krosa tiče tu je širok spektar, može se svakako koristiti jedan motor za obe discipline. Sve to zavisi od tipa vozača, šta kome više leži, ali i od samo gabarita vozača, njegove visine, težine... Moderni pristup ovom sportu i razvoj motora omogućava da svako izabere sebi model koji mu odgovara, čak i pola kile lakši motor mnogo znači vozaču u takmičenju. Svi ovi motori ipak spadaju u lakše i težine su oko 100 kilograma ali sa fantastičnim ubrzanjem i snagom od oko 60 konja.

Koliko mogu da se iskoriste padine Fruške gore za off road vožnju?

Posebno što se tiče hard endura, Fruška gora je idealna. Uspeli smo da u Vrdniku napravimo jedan enduro park, tačnije, to se zove prolog i tu se nalaze razne prepreke od balvana, kontejnera, uspona, a ima i brzih deonica. Tu bi mogla da se organizuje i posebna disciplina u okviru hard endura. Sama Fruška gora je savršena za moto kros, imamo nepredlegne staze i samo je pitanje koliko želiš i možeš da ih iskoristiš. Što se tiče moto krosa ili MX vožnje, Vojvodina je generalno dobro razvijena, što ljudi koji se bave time dobro znaju. Bilo bi dobro da se oni koje to zanima malo raspitaju, jer skoro svake nedelje imamo takvo takmičenje u blizini.

Deluje da ne zaostajemo tako mnogo za svetom ili mi se samo čini?

Ipak jesmo daleko. Ovaj sport nije toliko popularan kod nas, koliko je, recimo, kod naših suseda Rumuna, Mađara, Hrvata ili Slovenaca. Kod njih se ovaj sport mnogo više prati i naravno da je mnogo razvijeniji. Jako bitan faktor su finansije. Bavljenje ovim sportom iziskuje dosta novca i truda, jer su troškovi ogromni. Kupovina motora je samo prvi korak, a onda su za svaku trku potrebne nove gume, pa razni servisi amotrizera, kočnica, bukvalno kontrola svega i na to odlazi baš mnogo novca.

Koliko je novca potrebno da bi se kupio jedan ovakav motor i zaštitna oprema, a koliko još dodatno da bi se pripremio za trke?

To je relativna stvar, pošto jedan takav motor fabričke proizvodnje košta između sedam i osam hiljada evra. Oprema koja je neophodna košta još dodatnih hiljadu i po, sve ostalo je, kako mi to zovemo, super tunning. Tu granice nema. Imate gumu za 50, ali i za 150 evra, lanac za 50 ili za 120. I tako je za svaki delić na motoru, pitanje je samo koliko novca možete da uložite jer ulaganjima nikad kraja.

Najveća trka na svetu "Pariz Dakar" je ipak malo drugačija od svega što smo pominjal. Imaš li želju da probaš da odeš? Šta je sve potrebno da bi se tamo stiglo?

To je san svakog takmičara i vrhunac bavljenja ovim sportom. "Pariz Dakar" je specifična trka i tu jako puno okolnosti utiče. Da bi se tamo stiglo, potrebno je prvo obezbediti stabilne finansije i moraš biti ozbiljan i iskusan takmičar. Moraš biti mentalno veoma jak i možda je to i presudna stvar u tome ko će završiti trku, a ko ne. Međutim, ozbiljne finansije su potrebne, između 100 i 120 hiljda evra da bi uopšte započeo trku. To je, naravno, samo za odlazak, kotizacija i za ljude koji idu sa tobom. Sve zajedno trka traje 15 dana, a dnevno se prelazi od 50 kilometara ekstremno teške vožnje, pa do 800 ili 900 kilometara lakših deonica. To je naravno svaki dan u tih 15 dana i upravo zbog toga mentalna snaga vozača je tu najvažnija.

Koliko je sve to zajedno u stvari opasno?

(smeh) Sve zavisi sa koje strane gledaš i kako voziš. U početku je opasno, dok ne naučiš da barataš motorom. Svakako da je bitna i fizička priprema i kad savladaš osnove, onda sve zavisi od tebe, koliko ćeš se tome posvetiti. Motor će moći, samo je pitanje koliko ćeš ti moći da ga iskoristiš i koliko ti svest dozvoljava da se pomeraš ka napred.

Fizička aktivnost i treninzi nisu samo važni u moto sportu, niti u sporta uopšte, već i u običnom životu. Pored moto krosa baviš se i personalnim trenizima, koliko se oni razlikuju od grupnih?

Naš klub Mechanix baziran je na principu small group treninga. To je neka vrsta polupersonalnih treninga sa tri do četiri polaznika u grupi, gde trener može da se posveti svakom klijentu ponaosob. Kao vrhunac svega radimo i treninge "jedan na jedan" i takvo treniranje je svakako najproduktivnije. Generalno, razlika između takivh treninga i grupnih sa mnogo više polaznika je u tome što se trener svakom posvećuje i određuje treninge koji su za svaku osobu najbolji, prati njihov razvoj i usklađuje prema samoj osobi. Na početku radimo "skeniranje" klijenta, koji mora da prođe bateriju vežbi kako bi mi videli u kom se trenutnom stanju nalazi. Proceni se vaša trenutna fizička sprema i na osnovu toga pravi se plan i program.

Šta je najveća greška prilikom vežbanja bez nadzora?

Uh, ima dosta grešaka, bilo da je reč o vežbanju ili ishrani, a možda i oba. Dešava se čak da nakon godinu dana vežbanja bez nadzora čovek izgleda lošije nego pre početka treniranja u fitnes centru. Presudno je pravilno izvođenje vežbi i doziranje za svakog polaznika ponaosob. Svako bi trebalo da radi svoj posao, kao što ja odem kod automehaničara pa mi on zameni sve šta treba jer ja to ne znam, ili na primer odem na čas engleskog pa mi profesorica kaže šta i kako treba da radim, tako je i kod bavljenja ovom strukom.

Danas mnogo, pogotovo mladih, ide u teretane i bavi se sportom. Zašto ipak dolazi do grešaka?

U mom okruženju puno se ljudi bavi sportom. Kad izađem iz tog kruga, ne mogu realno da sagledam koliko se ljudi u suštini bavi sportom, ali mislim da to može mnogo više i bolje. Isto tako, mislim da se u poslednjih desetak godina podigla svest o tome, posebno kod mladih ljudi da treba da se bave sportom, sobom, da vode računa šta, kad i kako jedu i kako izgledaju, iako je to samo sekundarna stvar. Primarna je kako se ti u suštini osećaš, jer jedino mesto u kojem boravimo je naše telo, bez obzira na to da li smo na nekom prelepom brodu, avionu, apartmanu, ili pak u nekoj kućici od slame. Svakom ponaosob je ostavljeno da odluči šta radi po tom pitanju.

Koje vežbe ljudi vole da rade a na koje se mršte i jedva čekaju da se završe?

U Mechanixu je sve zasnovano na funkcionalnom treningu, odnosno, najviše radimo način vežbanja sopstvenim telom, uz pomoć nekih rekvizita. Tu spadaju lopte, spanderi, gume i ostale stvari i takvim treningom dovodimo telo u stanje koje je onda sposobno za bilo koji sport, rekreaciju ili običan život.

Koliko je potrebno nekoj mlađoj osobi, na primer studentu, da nedeljno odvoji na vežbu?

Obično kažem da je bolje raditi minut, nego nijedan. Mislim da je sasvim ok da se tri puta nedeljno sat i po vremena za vežbanje. Ako postoji minimum onda je to dva do tri puta nedeljno. Sve preko toga je super i daje mnogo više rezultata.

Rankovo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete preslušati i na podkastu Oradija.

Jovan Marjanović