.
Trenutno
Reinženjering
 Vladimir Kozbašić
Društvo / Intervju

Higijena nesećanja: Obračun sa ovde i sada

09.12.2017.

Nastavak romana "Malterego" muzičara i pisca Marka Šelića Marčela biće za svega nekoliko dana u prodaji. Higijena nesećanja je priča o stvarnom, nestvarnom i onome na prevoju. Knjiga koja kroz vremenske skokove, pripoveda o očevima, o ličnom i kolektivnom (ne)sećanju, o pokušaju da se u nasilnim traumama nađe smisao. Marčelo je pre nekoliko dana bio u Novom Sadu, da popriča sa publikom o tome šta nova knjiga nosi, a mi smo iskoristili priliku da porazgovaramo o mladima, našem sećanju i o trenutku u kom se sada nalazimo.

.

Kakva je naša higijena sećanja, šta smo lobotomno odstranili?

Meni se dobar deo vremena čini da je sposobnost prevrednovanja sećanja, na ovom našem prostoru što se sad zove regijom, a nekad je bila Jugoslavija, na veoma visokom nivou. To ima za posledicu da se vrtimo oko istog, kao da budućnost ne postoji, već kao da postoji pedeset prošlosti koje treba uporednom analizom cediti i cediti, iznova preslišavati i nikada ne izaći na zaključak. To je dosta dobar put da se nikada ne stigne u budućnost. Ne mislim da bi prošlost trebalo da ignorišemo, naprotiv, ali mi se čini da u jednoj frenetičnoj okrenutosti prošlosti kreće da se javlja nešto gotovo nekrofilično. Mislim da smo vrlo malo odmakli u stvarnom suočavanju sa prošlošću, a da nijednog momenta nismo prestali da o tome trubimo. Što je naravno poražavajuće.

Šta je ono što mladi, koji su nosioci naše budućnosti i društva, nikako ne smeju da izopšte iz sećanja?

Problem je u tome što to nije njihovo sećanje. Vrlo je problematična tema kakav bagaž na sebi ima neko ko je sedamnaestogodišnjak. Ako, recimo, imamo sedamnaestogodišnjaka koji je ultra desničar, kako ćemo to da objasnimo. On je dete demokratije, šta je sad sa tim. To vrlo lepo vidimo kroz emisiju Perspektiva koju radimo i pričamo sa srednjoškolcima po čitavoj regiji. To je važan aspekt jer oni imaju potpuno uvrnut posao suočenja sa prošlošću koja nije njihova u ličnom smislu. Zamisli situaciju da ti je na leđima nešto što uopšte nije tvoje, a moraš da se obračunavaš s tim i da se odnosiš prema tome. Ja ne mislim da neko ko sada ima sedamnaest ima išta što ne bi smeo da zaboravi. Sa njima je više stvar odnosa prema sadašnjosti. Ja bih voleo da postanu analitičniji prema sadašnjem momentu, a prošlost je stvar o kojoj bi trebalo da se informišu. Ali to zaista nije njihovo sećanje, ne mogu da kažem da to nisu njihova posla. Jesu, ako već nemaju spakovan kofer i plan da odu. Ako to nije slučaj moraju da budu svesni da su to i njihova posla, jer na žalost, moraće da popravljaju mnogo toga. Mi u ovom trenutku ništa lepo osim kulturnih i prorodnih bogatstava njima ne ostavljamo.

knjiga jpg

Ne doživljavaš angažovano stvaralaštvo kao pokušaj katalogizacije svega što se dešava?

Ako smestiš junake u ovde i sad, kao što sam ja uradio, onda, naravno, imaju neki odnos prema vremenu. Jednako su važne njihove lične ljudske dileme. U "Higijeni nesećanja" ima mnogo priče o odnosu dece i roditelja. Čini se da tema nije velika jer je svakodnevna, ali zapravo mislim da je jedan od osnovnih poslova odrasle osobe da unedri u sebe sopstvene roditelje, da ih spakuje na pravo mesto u glavi. To je stožerni stub ove knjige i mnogo je taj aspekt važniiji nego društveni, ili je bar moje intimno osećanje takvo. Ali naravno, svaki će čitalac videti da je to obračun sa tim ovde i sada.

Ali, recimo, nova ploča benda i mene će mnogo više da se hvata u koštac. Ok, šta je naša šesta ploča? Pet puta si nešto izrazio i nova ploča bi trebalo da bude nova, a ne replika nečega što si već obradio. Još tražimo i razgovaramo o tome "čemu ta pesma". Ljudi jako brzo žive i od svih mogućih pesama na Ju tjubu neko će odlučiti da klikne baš na tvoju. Moraš pred sobom da imaš snažan razlog zašto bi iko to uradio. Mi prvi moramo da kažemo da to zaslužuje da se čuje.

Meni je posebno zanimljiv opis knjige koji sam pročitala a kaže: Petoro mladih ogorčenih ljudi dospeva u gravitaciju zagonetnog čoveka koji nudi izlaz. Sličnost sa stvarnim likovima je...?

Da, zvuči kao prijemni list za upis u vladajuću partiju ali nije reč o tome. I sam sam se nasmejao toj formulaciji. Trudim se da u romanima univerzalnije priđem tim stvarima. Ok dešava se sada i ovden ali hajde da pazimo na univerzalnost u tom smislu da bude sasvim jasno i za dvadeset godina.

marceloo

Moram te vratiti u prošlost. Na albumu "De facto" si ti ujedinio ono što je nekad bilo zajedništvo i svi zajedno ste bili glas jedne generacije. Da li misliš da si i sada glas ili je omladina sela na drugi voz?

Pre svega, da se razumemo oko jedne stvari. Bilo bi malo nastrano da jedan tridesetčetvorogodišnjak bude glasnogovornik nekoga ko ima dvadeset. Današnji dvadesetogodišnjaci, čini mi se, ne žele da iznedre portparole kakve je naša bujica u ono vreme izbacila. Ja mislim da su danas IDJ videos i IDJ tv apsolutno glasnogovorništvo generacije. Druga je stvar šta mi o tome mislimo, ne vredi sporiti da je to tako. Postoje klinci koji promišljaju vreme i reaguju na njega, ali su oni na margini. Mi smo uspeli da budemo popularni iz nehata, apsolutno radeći bez ikakvog udvaranja i plana. Samo onako kako smo mislili da treba i to je prošlo, jer je postojala realna potreba za time. Ovo vreme ne izbacuje takve ljude, ideje i komentare u prvi plan. Vrlo je to negde po zapećcima interneta, a u prvom planu je IDJ videos i sve što on nosi. Čitava ta estetika i muzička i životna. To je želja za nekim "glamurom" koji najčešće nemamo, želja za štamebrigalačkim pristupom jer šta će se ikada promeniti na bolje, pa udri brigu na veselje.

Kakav osećaj u tebi budi današnja omladina?

Budi mi osećaj da smo izgubili. Ja se iskreno ne osećam kao čovek koji je pobedio u svojim borbama. Ne čini me to nužno nekim depresivcem, jer postoje ljudi koji su na istim talasnim dužinama. Ja sam pripadnik muzičkog žanra koji je katastrofalno izgubio po svakom osnovu. Uzmimo za primer tehnički aspekt tih "stihova na ritam". Mi smo se upinjali da pišemo tehnikama i načinima rimovanja koji nedvosmisleno pokazuju da time ne može da se bavi svako. A sada se dogodilo da dođe stotinu nekakvih izvođača, koji će pod prisilom toga što ih je toliko, da obore sve i kažu "Da se kladimo da može i ovako". I sad taj žanr zvuči kao sa tribina i igranje oko totema. Teme su im takve kakve jesu, a mi smo se trudili da pokažemo da je to legitimna forma pesništva, ili bar dobra zafrkancija. Sada postoje i podžanrovi narodnjaka. Ranije bi to bio najbitniji faktor diskvalifikacije, a danas je to najnormalnija stvar. To je u muzičkom smislu prostituka na lancu narodnjaka. I to je prosto ok, ljudi nemaju problem sa tim. Kažu, evo, uzeo sam pare i to je to.

marcelo jpg

Jedna kultura siromaštva rađa ljude i izvođače koji kažu da ništa nema veze, bitne su pare. Tu prestaje svaka priča o onome šta smo mi hteli da afirmišemo. Ima ih više, pobedili su nas, učinili su da se sve prosto obezvredi. Klinci danas sigurno u ogromnoj većini slušaju to i to je stvar za sociološko istraživanje a ne za durenje. Ima nešto u vazduhu i klimi, naravno mislim na društveno političku klimu, što čini da se klinci identifikuju sa tim. Bukvalno mi se čini da je stav "Nemoj da mi pričaš, vidim dokle ste vi svi stigli sa time. Nemoj da me zamajavaš sa pričom o moralu i obrazovanju. To sve mačku o rep. Nego kaži ti meni gde su pare i gde se pije". Naravno, kad je nemaština na sve strane, da će doći do toga da ljudi ne žele da slušaju nikakve poente. To je neka vrsta umora od smisla.

U emisiji "Za i protiv" bavili smo se temom otići ili ostati u Srbiji. Jedna devojka je iznela stav "ostati uz dobrog diktatora".

Zavisi šta znači sintagma dobar diktator. Onaj koji dobro obavlja ono što diktatura znači ili čovek koji je beskrajno dobar ali je diktator. Što istorija i nije baš zabeležila. U Beogradu je bila jedna tribina na kojoj smo govorili Nikola Đuričko, gospođa Mira Karanović i ja, upravo o temi otići ili ostati. I složili smo se da je ta odluka duboko lična i da ima nečeg vulgarnog u bilo čijem savetu drugima da odu ili da ostanu. To prosto nije umesno. Ako se pak pitam ja kako gledam na to, čini mi se da je apsolutno legitimno otići i isto tako ostati. Samo mislim da onaj ko ostaje treba da ostane ne pristajući na stanje kakvo jeste. To mi onda ima smisla. Jedino što ne razumem je ostati i pristati. To je jedina opcija koja mi se nikako ne dopada.

Jelena Mijatović

.
Verovatno je najlepša stvar kada vam hobi i prva ljubav postanu posao. Upravo to je uradila novosađanka Vesna Pašćanović koja…
.
"Kada su pročitali moje ime i rekli da ću ići u polufinale, nisam mogla da verujem. Bila sam presrećna, ali i malo uplašena.…
.
Na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta od oktobra se nalazi predstava "Dopler" po istoimenom romanu Erlenda Lua, u režiji Aleksandra…
Program
Kalendar događaja
Decembar 2018.
PonUtoSreČetPetSubNed
     
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
      
Anketa

Da li vas hvata potrošačka groznica  pred praznike?