Glumce čeka velika muka posle Akademije

Od avgusta si član SNP i uradila si nešto neuobičajeno – ušla si odmah u ulogu Hamleta. Sećaš li se koliko je to sticaj okolnosti ili je to nešto što se često događa?

Menjala sam Jovanu Mišković koja je zatrudnela. Za svoj master radila sam Hamleta sa još dvoje ljudi gde smo menjali uloge, pa sam igrala i lik Hamleta. Nakon dve godine, dešava se telefonski poziv gde meni nude da uskočim u predstavu Hamlet u ulogu Hamleta. Ne bih rekla da je to neki normalan sled okolnosti, nije nikako, ali to je za mene bila neverovatna stvar.

Svaki glumac želi da igra Šekspira pa mu Hamlet dođe kao dragulj u kruni. Koliko je on aktuelan danas i šta si ti mogla da mu daš od ličnog pečata?

Lepota klasika jeste upravo u tome što su bezvremenski i što su, koliko god društvo naporedovalo, neki pisani zakon kako se ono razvija i koje su mu konstantne greške. On je aktuelan i biće zauvek jer postavlja suštinska pitanja za čoveka. Kada bi on iskreno tragao za odgovorima postao bi nekako bolji, baš kao što to čini i sam Hamlet.

Igraš i u projektu Laundž/Kontrast, što je dokumantaristički pristup drami. Da li je ući u takvu ulogu isto kao i igrati klasika i da li te dve predstave imaju istu misiju?

Istu misiju imaju svakako. Pozorište je ogledalo vremena u kojem živimo, tako da bilo koja predstava je stanje ili presek stanja svesti današnjice. Potpuno je drugačije igrati klasika i u jednom verbatimu – dokumentarističkoj predstavi. Ti si tu nebitan u odnosu na sadržaj. Mi smo samo ljudi koji su se više posvetili toj temi i nekako je uobličili na neki umetnički način.

Tu se negde uklapa i predstava "Nasilje nema opravdanja" Zijaha Sopkolovića. Kakva si tu iskustva stekla?

To je jako dobro. Odlična ideja u kojoj gledaoci ne dolaze kod nas nego mi kod njih, što je super za srednjoškolce, jer im je pozorište nebitno u toj dobi. A, oped dolazimo sa temom koja je jako važna za njih. Dobijali smo jako različite reakcije i iskustva. Išli smo i u "Spomenak", dom za nezbrinutu decu gde ti onda kao glumac i svoj poziv vrednuješ na neki praktičan način. Pozorište bi trebalo da zapita ljude i pravi ih boljim, pa čak i nas na sceni, ali ovo je već bilo mesto gde mi njima prilazimo otvoreno i kažemo im da slobodno kažu kada nešto nije u redu.

Spadaš u najmlađu generaciju glumaca. Šta po tvom iskustvu čeka mlade glumce koji izlaze sa Akademije?

Čeka ih jedan neprijatan period gde nema posla i gde je kultura na poslednjem mestu u ovoj državi, pa čak i u regionu. Onda oni mogu da misle da nisu dovoljno dobri i da zbog toga nemaju posla, ali to nije tačno. Prosto smo mi na jako lošem položaju i dolazi do toga da nam ne dozvoljavaju da imamo izbor, što je ubistveno za nas i naš posao.

Ti si članica nacionalnog teatra, ali može li mladi glumac da pronađe angažman u nekoj drugoj vrsti pozorišta poput Tetra promena?

To je jako čudno. Tetatar promena je svetla tačka svih nas. Nastao je upravo iz nemoći u potrazi za poslom i iz potrebe da se nešto radi i da to nešto ima smisla. Studenti su to napravili, moguće iz protesta protiv profesionalnih pozorišta gde oni pokazuju da imaju volje i snage i talenta što je najvažnije, da rade.

Je li to dobro za njih?

Izuzetno! Tako je nastao Atelje 212. Mislim da čak dolazi neka nova era pozorišta gde se raspisuju konkursi, prave se projekti i moguće je da je to neka budućnost teatra koja daje neka nova  slobodna pozorišta.

Pored glume jako voliš jahanje i stoni tenis...

Obožavam! Imam generalno ekstremnu ljubav prema životinjama zbog čega su me čak i klasići sa Akademije mnogo zezali. To je nešto urođeno, ta saosećajnost naročito u 21. veku u kojem teško ti preživiš kakvo je stanje, a kamo li neko nezbrinuto kuče. Od životinja može izuzetno mnogo da se nauči, naročito od konja koji su veoma plemenite životinje. To je neki antistres i vraćanje suštini života gde se treba vratiti prirodi povremeno i udahnuti malo svežeg vazduha.

P. Klaić