Fotografisanje nije samo "klik"

Višnja Šešum (Milić) je devojka koja je pre nekoliko godina odlučila da izađe iz velike korporativne mašine i krene putem za koji bi mnogi rekli da je nesiguran. Iako je inženjer po struci, ona je svoj put i ljubav našla u fotografiji koja joj sada predstavlja poziv. Danas se njene fotografije koriste kao zaštitni brend mnogih firmi i možemo reći da se njen rad kotira visoko na tržištu.

Photo: Višnja Milić photography

Od inžinjera zaštite životne sredine do fotografa. Kako je izgledao taj put?

Ne znam ni sama kako se to desilo, iskreno. Prvo, ne znam ni kako sam upisala i završila taj fakultet, pošto je bukvalno svako ko me poznaje komentarisao 'Ti i FTN? Jesi li normalna?' (smeh). Ali eto upisah ga i završih. I bukvalno sam se zaposlila u velikoj korporacija odmah nakon diplomiranja. Stalno sam išla totalno pogrešnim putem, za mene. Samo sam ja videla da je to pogrešno, jer se nisam dobro osećala u celoj toj priči. Zapravo se fotografija desila tako što je to bio moj beg od korporativnog sveta, stresa i posla u kome se realno nisam pronalazila. Dobila sam prvu kameru na poklon, svaki vikend sam istraživala i fotkala i shvatila sam da me to jako interesuje i da me drži. I kada dođem umorna sa posla u osam uveče, uzimam da čitam i istražujem na internetu. I krećem da koristim svaki slobodan trenutak da fotografišem nešto. Sećam se, to su prvo bili portreti, napadala sam ljude u javnosti, kao, 'Jao ti si meni baš simpatičan, da li mogu da te fotkam?' (smeh). U tom momentu se sve iskristalisalo, to je to, ne vidim svoj život da ustajem svako jutro i radim od osam ujutro do sedam uveče. Nisam se videla u tom svetu, shvatila sam da je fotografija baš velika ljubav i tada sam jednostavno presekla.

Kompletan intervju sa Višnjom Šešum (Milić) možete da poslušate u plejeru

Koliko je uopšte bilo teško pratiti unutrašnji glas?

Bilo je baš jako teško. Prvenstveno zato što ja u tom momentu imam malo godina, radim u kompaniji za koju mi svi govore da je to sjajno i da imam super posao, da fotografija nije nešto od čega mogu da živim. U suštini sam na sve strane nailazila na otpor i negodovanje i komentare da to nije dobra odluka. Stvarno nije bilo lako napraviti taj korak, ali sam ja toliku frustraciju i mučninu osećala na poslu, da je to na kraju i prevagnulo. Na neki način sam išla na rizik, jer sam osetila da ne mogu više. Svakako bi bio kraj tome, a fotografija se prirodno namestila kao izlaz iz cele situacije. Sada da me pitaš da li bih isto uradila, rekla bih - da. Odakle mi ta snaga i volja, ne znam. Imala sam podršku tadašnjeg momka, sadašnjeg supruga i to je sigurno dosta pomoglo. On mi je bio vetar u leđa. Isplanirala sam sve, nisam uradila ishitreno, imala sam plan kako ću da postavim posao na noge. Kada je naišao savršen momenat, sve je bukvalno ispalo kako sam planirala.

Photo: Višnja Milić photography

Kako si došla do svog stila?

Hvala Bogu na internetu, u tom smislu, jer danas nam je mnogo toga dostupno i besplatno. Prvo je krenulo tako što, prosto, gledaš fotografe čiji ti se stil najviše dopada i negde moraš da imaš njihovog uticaja u svom radu. To je potpuno normalno. Negde pre tri, četiri godine, kupila sam prvi kurs fotografije hrane i u principu sam uz tu ženu najviše i naučila. I njen uticaj se i oseti na mojim fotkama, iako je to opet stilski drugačije. Mi svi možemo da podsećamo jedni na druge, ali svako od nas ima specifičan stil, to je nešto što ne može da se kopira.

Koliko je u stvari teško fotografisati hranu?

Evo, teško mi je već pet godina (smeh). Dobila sam mnogo komentara, kao, 'Možeš misliti, šta sad tu kao ima da bude teško da fotkaš tanjir?'. Ali kada ljudi vide čitav moj proces, sa kakvom opremom dođem i koliko to u stvari traje, onda svi budu u fazonu da mi nije lako. Kao i svaki posao, tako ni fotografisanje hrane apsolutno ne treba potcenjivati. Sve ima proces, kako i zašto i sve je komplikovano. Ono što meni danas olakšava posao jeste činjenica da imam iskustvo i znanje koje me dovelo do toga da sada radim brže. Svaki put je komplikovano, pogotovo što radim sa prirodnim svetlom, u 98 odsto slučajeva, a ono se menja i moraš da imaš rešenje za šta god da ti se dešava, na kraju krajeva da pomeriš fotkanje. I to se dešava.

Šta prema tvom mišljenju čini dobru fotografiju? 

Mislim da treba da postoje principi koji moraju da budu ispoštovani i dobro urađeni, da bismo imali dobru fotku. To je teorija, nešto što je opšte poznato i što se uči u školama. Zašto, kada pogledmo neku fotografiju, kažemo 'Jao što je dobra fotka'? Većina ljudi ni ne zna šta je ono što ih vuče ka njoj. Ali ljudi koji se time bave vrlo smišljeno prave takvu fotografiju, ništa nije slučajno. Pogotovo kada se radi o hrani, gde ti treba da izazoveš da onaj ko gleda fotografiju ogladni. Svi činioci i mali detalji u stvari čine dobru fotografiju. Dobar fotograf se razlikuje od amatera po tome što to prepoznaje i zna kako da dobije tu fotku.

Photo: Višnja Milić photography

Ti nisi završila školu za fotografa, ali si svojim radom i trudom došla do toga da držiš radionice fotografije. Da li si ikada pomislila da ćeš doći do toga?

Apsolutno ne. Pogotovo što sam u ovome pet godina, od kada sam prvi put uzela kameru u ruke. Sada sam došla do toga da mogu da držim edukaciju, čega sam i dalje potpuno nesvesna. Ali, ide to (smeh).

Koliko su fotografi cenjeni, pošto danas postoji ta priča da to svi mogu da budu?

Nisu cenjeni ni blizu koliko smatram da bi trebalo da budu, pogotovo što u ovoj zemlji imamo fenomenalne fotografe. Neverovatno je da je jedna ovako mala zemlja iznedrila toliko kvalitetnih ljudi u polju kreativne industrije. Poznajem mnogo fotografa koji su na svetskom nivou i imaju svetske klijente. Mislim da nije cenjeno i nadam se da će se to promeniti. Tome je doprineo i trend socijalnih mreža, gde je svako ko ima kameru fotograf. Na žalost nama ostaje to da se uzdamo u ljude koji prepoznaju razliku, imaju stila i shvataju da to nije samo klik.

I ti si došla do svetskih klijenata?

Pa, jesam. Sve je to negde išlo redom i ti uspesi potvrđuju rad i trud koji si uložio. Samim porastom tvog kvaliteta, ističeš se i dolaziš do boljih klijenata, koji to prepoznaju. Mislim da je to logičan sled svakog ko krene od nule i počne da radi na sebi. Svako od nas je krenuo s malim klijentima, skromnim projektima. Koliko god to bila fotografija ili neka kreativna industrija, to je biznis, jer ti od toga treba da živiš.

Photo: Višnja Milić photography

Kako se ponuditi nekome kada si sam svoj majstor?

Prvo je da tom nekom mora da se dopadne vaš stil, ništa ne vredi ako on nije oduševljen kada pogleda vaš rad. Ali morate i da dođete do željenog klijenta. Kako to uraditi? Tako što radite na svom marketingu, koji je u ovom polju jako bitna stvar, ako si samozaposlen. Pogotovo u ovoj zemlji gde nije sjajna situacija, trudiš se i radiš na tome da si prisutan i da se za tebe zna. Na kraju, kada ostvariš saradnju ona treba da bude lepa, da klijenti budu zadovoljni, da sve protekne kako treba. Morate razmišljati o tome da, koliko god da je fotografija opuštena stvar, moraju da se znaju neke osnove kulture i prosto, da budete profesionalac u svom poslu. To znači da ćete doći tačno na vreme snimanja, biti precizni, jasni i odraditi sve po dogovoru. To je za sve poslove isto, ne bih razdvajala frizere od fotografa, pošto je to poslovni manir i kultura koju svako od nas treba da ima ako se bavi nečim profesionalno.

Kako komentarišeš one ljude koji vole da "pozajme" nečiju fotografiju bez potpisa? Na koji način se ti štitiš?

To je nešto od čega ne možemo da se zaštitimo, prosto je takvo vreme. Ja sam se s tim odavno pomirila, ranije sam se i borila i slala poruke. Mislim i dan danas ne bih ostala baš nema, ali niko od nas to ne može da zaustavi. Isto tako se nadam da će širenjem svesti o tome šta su autorska prava ljudi shvatiti da je lepo i u redu da nekoga potpišeš ispod fotografije, što je osnov kulture. Ne ljutim se, dešava se, ali pokušam i da im objasnim da je to neko platio i da je najmanje što mogu da urade da me pitaju da li mogu da objave.

Kako je situacija sa koronavirusom uticala na tovju branšu?

Veoma je uticala, ne vidim nikoga koga to nije pogodilo, pogotovo kolege koji rade venčanja i slične događaje. To je problem na koji treba ukazati i treba da se stvori organizacija koja će pomoći svim tim ljudima koji su ostali bez posla tokom cele sezone. Ne znam koji je plan i kako će sve da funkcioniše.

J.Mijatović