Fotografija koja se kreće

Vladimir Marković se od tinejdžerskih dana interesuje za umetnost, ali je put do nje bio dug i prošaran raznim drugim poslovima. Sticajem okolnosti osnivanjem privatnog studija za produkciju dobija šansu da počne da se bavi ličnim projektima. Tu se rađa i ideja za izložbu, počinje da snima materijal i da priprema radove, a usled poznanstva sa ljudima iz srpskog kulturnog života u Mađarskoj i da ih izloži u okviru Budapest Design Week-a. Ono što je osebno zanimljivo u Vladimirovom radu jeste upravo specifična forma 'živih' fotografija koja zahteva da radovi budu izloženi i prikazani na digitalnim ekranima mobilnih telefona i tableta. 

Tvoja ideja koju ćeš izložiti je potpuno drugačije od svega što smo do sada imali priliku da vidimo. O kakvoj vrsti umetnosti se radi?

U pitanju je izložba cinemagrafa, a to je nova forma koja je poput fotografije ali ipak više od toga. To je statična slika na kojoj pojedini elementi fotografije i dalje imaju dinamiku. To može da bude reka koja i dalje teče, lišće koje se vijori i slično. Pošto je u pitanju digitalna umetnost koja u principu ima taj problem kako je izložiti, i onda obično cirkuliše Internetom, ja sam tražio soluciju kako mogu da izložim radove. I onda sam došao na ideju zašto ne bih iskoristio uređaje kojih ima sve više. U pitanju su uređaji za koje volim da kažem da su u tehnološkom limbu. Oni su ispravni ali za njih jednostavno više nema apdejta, programa i aplikacija i onda oni polako postaju beskorisni. Upravo u ruci držim jedan ajped koji ima savršenu sliku i sve radi ali nema više operativnog sistema, novih aplikacija, čak ni stare aplikacije ne mogu više da rade. Želim da upravo takve uređaje iskoristim i uz njihovu pomoć prikažem svoje radove.

Kakvi su ti planovi pored izložbe ili nakon nje? Možda neki putopis?

Ja sam rodom iz Bosne ali jako me kupio vojvođanski predeo, odnosno uopšte Dunav kao reka i sve što se nalazi pored i oko njega. Živeo sam u Beogradu, supruga mi je iz Sombora a sad sam u Budimpešti tako da me Dunav pratio poslednjih desetak, petnaest godina. On je velika inspiracija za mene i pomaže mi da funkcionišem. Voleo bih da uzmem neki brodić pa da se spustim do Crnog mora.

Na linku pogledajte kako će fotografija da izgleda na izložbi https://giphy.com/gifs/3oKIP9dhweyesXAgOk/html5

Šta te pokreće?

Gura me to što mozgu razne stvari padaju na pamet. I ako mu ti ne zadaš da razmišlja o nečemu kvalitetnom njemu očas posla padnu na pamet mračne misli, paranoja, teskoba zbog toga u kakvom svetu živimo. Ako pustiš da mozak sam razmišlja posle sat vremena to nisu najbolje misli. Ja sebe teram da se svesno bavim nekim stvarima koje su kreacija, a ne destrukcija. Nije mali broj onih koji se odluči za ono drugo i uživaju u tome i to im pruža osećaj moći. Mnogo je teži ovaj moj put ali tako sam odlučio i trudiću se da tako i ostane.

Kada pričamo o počecima, bio si jedan od organizatora i inicijatora festivala Kulturne noći. Šta je to falilo pa ste se pokrenuli?

To je bila 2006. godina. U tom momentu nije bilo mnogo toga. Mi mladi smo tada osećali da nam umetnost nije dostupna. Sve se dešavalo u nekim ’pegla’ prostorima sa ’pegla’ atmosferom. Nas desetak je tada živelo u jednoj velikoj kući, u prizemlju je bio muzički studio i stalno je cirkulisao veliki broj ljudi koji su bili povezani sa umetnošću. Tada smo došli na ideju zašto mi ne bismo sebi priredili da slušamo našu drugaricu Vanju koja završava diplomske studije na klaviru, ili zašto ne bismo odgledali slike ulja na platnu našeg drugara Ivana koji je završio Akademiju umetnosti. Jednostavno nismo ni mi koji smo im bili najbliži bili u prilici da uživamo u plodovima njihovog rada. Oni su izlagali u nekim sterilnim prostorima gde se mi nismo osećali dobrodošli. Pre svega zato što si u tim momentima morao da se obučeš i ponašaš drugačije, a mlad si i ne želiš d se prilagođavaš na taj način. Tako da smo odlučili da u našoj kući i dvorištu napravimo festival umetnosti. Tako su se ulja na platnu našla u dvorištu na zidovima, klavir i harfa su donešeni u dvorište, vajarski radovi su bili izloženi po sobama. Pozvali smo drugare koji su pozvali drugare i odjednom se tu stvorilo dve stotine ljudi koji su uživali u umetnosti koju nisu ranije imali prilike da konzumiraju, pogotovo u tako opuštenoj atmosferi. Sediš na travi i slušaš ozbiljnu muziku. Kada se ljudima ponudi kontekst na koji su oni navikli, a to je konkretno koncept festivala opuštene atmosfere, oni dođu.

Umetnosti ne nedostaje pažnje, samo je treba približiti publici?

Tako je. Ljudima umetnost jeste bliska, ali često je predstavljena na način koji im nije blizak. Znam i po sebi. Prolaziš pored neke galerije i zastaneš, hoćeš li da uđeš? Jao znaš reflektori, svetla, ipak ja nisam pozvan da uđem, možda je to za nekog bitnijeg i važnijeg od mene. Ali kada je umetnost predstavljena na način na koji su ljudi navikli ipak im bude bliža. Publika je tu, trebalo bi je edukovati, raditi na njoj, da se osvesti, to definitivno jeste istina. Ali ona postoji. Umetnost i postoji radi ljudi, ali te dve stvari moraju da se spoje. Nije to baš tako lako ali je sve više inicijativa.

Pošto si pionir te drugačije kulturne scene, možeš li uporediti scenu nekad i sad?

Mislim da scena sada sazreva ali mora da prođe još vremena. Polako stvari ležu na svoje mesto. E sad koliko će to vremena trajati ne znam. Često u razgovorima sa prijateljima čujem onu 'Još nam nije bolje', pa ne može pucketanjem prstiju da bude bolje. I deset i dvadeset godina je malo da se nešto promeni na bolje. Svi smo mi odlučili da živimo u takvom društvenom uređenju kao što je kapitalizam, koje nam nameće da nema zacrtanih i zagarantovanih uspeha, nego ko uspe uspeo je. Biće teško. Oni koji prodaju i propagiraju niže vrednosti koje zadovoljavaju neke niske strasti se uvek bolje prodaje od ove druge. Trebaće vremena dok prave vrednosti našu svoju klijentelu, da je edukuje da bude spremna da plati kvalitetniju duhovnu robu.

Koja je tvoja poruka mladim kreativcima koji žele da se bave bilo kojom vrstom umetnosti?

Poruka bi bila da je najbitnije istrajati. Onda se osvrneš oko sebe i shvatiš da su godine prošle a ti si generisao iskustvo, znanje i društveni kapital koji podržava tvoju ulogu umetnika u društvu. Bitno je i da znaju da naplate to što rade i da nađu način da učine sebe održivim.

Tonski intervju poslušajte u plejeru.

Jelena Mijatović