Filmsko nasleđe bivše SFRJ važno za savremenu produkciju

Poznajemo je kao devojku koja je nekoliko godina uspešno predvodila bend Line Out, ali su ovi talentovani Somborci u poslednjih par godina "povukli ručnu" i sve manje nastupaju. U međuvremenu je odlučlila da se posveti svojim doktorskim studijama i otišla u inostranstvo. Već dve godine Jovana Đurović je u Engleskoj, na doktorskim studijama na kojima proučava omladinski film. Ovih dana na kratko se vratila kući, kako bi se posvetila istraživanju i traganju po arhivama za podacima koji joj mogu biti važni za pisanje doktorske teze.

"Moja tema je reprezentacija mladih na omladinskom filmu. Radim komparativno istraživanje između omladinskih filmova koji su nastali u socijalističkoj Jugoslaviji u rasponu od 1962. do 1973. godine i filmova o mladima koji su poslednjih deset godina snimljeni u Srbiji", priča Jovana na početku razgovora za Oradio.

Otkud to da se tim istraživanjem baviš u Engleskoj?

Moj doktorski program zove se Studije jugoistočne Evrope, to je nekakav interdisciplinarni pristup jugoistočnoj Evropi. Imala sam sreću da mi je jedan mentor naš čovek koji je devedesetih godina otišao u Veliku Britaniju, dok je moj drugi mentor, Britanac, zapravo veliki stručnjak za jugoslovensku književnost, istoriju i kulturu. Tako da sam imala sreću da mogu da se prijavim kod njih na program i da dobijem stipendiju. Na žalost, to je danas jedna vrsta privilegije koju sam uspela da zgrabim.

Otkrij nam nešto od onoga što si dosad ustanovila o sličnostima i razlikama između ta dva perioda?

Najviše me zanima kinematografija, međutim, filmove ne možete da analizirate bez konteksta u kojima su nastali. U arhivu sam čitala dosta omladinskih časopisa iz tog perioda Jugoslavije i tu je bilo raznih zanimljivih otkrića. Mogu da govorim o sličnostima u kontekstu kinematografije i to i jeste neka moja osnovna teza – na koji način jugoslovensko filmsko nasleđe utiče na savremenu filmsku produkciju. Što se tiče filmskih strategija za prikazivanje mladih, proučavam dva filma: "Čudna devojka" je film koji je nastao 1962. godine u Avala produkciji, to je film snimljen u vreme izgradnje Novog Beograda i u toj su izgradnji učestovali omladinci, to je bila jedna od najvećih omladinskih radnih akcija. Dakle, taj proces izgradnje Novog Beograda igra izuzetno značajnu ulogu u filmu. To je neka vrsta pozadine, ispred koje se javlja mlada junakinja, kao neka vrsta kontrasta. Sličnu stvar imamo u filmu Mine Đukić "Neposlušni", naravno na drugačiji način, gde taj pejzaž Vojvodine igra neku vrstu junaka. Opet je to nekakav kontrast u odnosu na omladinu, koja je, takoreći, izgubljena, pa se to ogleda u vidu neke njihove neposlušnosti. To su neke strategije prikazivanja u kojima sam našla tu vrstu veze. E sad, tek sam na početku istraživanja.

Kako si se uopšte opredelila za to da ti omladinski film bude tema istraživanja?

To interesovanje je počelo još pre nekih pet godina, na završnoj godini osnovnih studija. Studirala sam Opštu književnost i teoriju književnosti i tu negde na kraju studija sam shvatila da me zapravo zanima taj svet oko mene, savremena produkcija. I tu sam se prebacila na film, pre svega zbog toga što u književnosti savremena produkcija i nije nešto jaka. Prosto, film kao medij me je uvek zanimao. Jedno vreme, kao mlađa, htela sam da budem i glumica, verujem da to nije usamljeni primer (smeh). U tom periodu se pojavio film "Tilva roš" koji me je zainteresovao kao ta neka generacijska priča, kojoj donekle i ja pripadam. I tu sam, možda čak iz nekih sebičnih pobuda, krenula da analiziram svet oko sebe i svoju generaciju. To istraživanje se proširilo u master rad koji sam na Centralnoevropskom univerzitetu radila 2013. i 2014. godine, gde sam analizirala kulturu mladih u tranziciji, na primeru filmova "Klip" i "Tilva Roš".

I tada sam shvatila da kod nas, na području zemalja bivše Jugoslavije, zapravo postoji jedan kontinuitet. O omladinskom filmu u Jugoslaviji je retko do sada pisano. Dimitrije Vojnov je svojevremeno objavio jedan tekst o tome, ne znam ni gde je objavljen, pronašla sam ga na internetu. To je praktično katalogizacija omladinskih filmova bivše Jugoslavije, ali se niko tim fenomenom nije ozbiljno bavio. I onda sam rešila da prijavim doktorsku tezu na tu temu i eto prošlo je. Mene, zapravo, zanima taj kontinuitet. Danas pričamo o nacionalnim kinematografijama – srpska, hrvatska, makedonska, bosanska... Ja sam i dalje sklona da pričam o postjugoslovenskoj kinematografiji, zato što to daje jednu vrstu kontinuiteta i autentičnost svim ovim našim "malim" nacionalnim kinematografijama. Dakle, one nisu nastale devedesetih, posle raspada SFRJ, već je to jedna kinematografija koja ima dugu, bogatu tradicuju. Mi to stalno zaboravljamo, mislim da je važno to isticati, ako ništa drugo onda zbog toga da bismo videli kakvi su kontinuiteti, koji su diskontinuiteti, da li nešto možemo da naučimo iz prethodne prakse, bilo pozitivno, bilo negativno... Prosto, to su stvari o kojima se mora pričati. Međutim, velika je opasnost, u poslednjih 25 godina, to što prisustvujemo veoma agresivnim narativima u političkom i akademskom kontekstu, koji hoće da jednim revizionističkim pristupom izmene istoriju i da na neki način u potpunosti izbrišu socijalističlku Jugoslaviju iz javnog sećanja. Na stranu to što taj poduhvat ima nekakve političke konotacije, to je užasno opasno iz istorijske perspektive. Mi vučemo različite institucionalne i kulturne forme iz tog perioda, to je naša najbliža istorija i ne možemo tako olako s tim da se nosimo. To je neki najširi okvir u kome je moja doktorska teza.

Jugoslovenske kinematografije se najčešće sećamo po ratnim filmovima, crnom talasu ili po zabranjenim filmovima sa teškom, složenom tematikom, uglavnom iz domena tzv."umetničkih" filmova. Kakva je situacija sa filmovima o mladima i za mlade?

Prvi omladinski film snimljen je u socijalističkoj Jugoslaviji 1953. godine, dakle, u tim prvim godinama kada je kinematografija institucionalno i osnovana. To je bio film "Vesna" koji je uradio František Čap. To su neki podaci za koje nisam znala dok nisam malo dublje ušla u čitavu tematiku. Posle, imamo Branka Bauera koji je uradio "Prekobrojnu", pa Jovana Živanovića sa filmom "Čudna devojka". U kontinuitetu je, gotovo u svakoj deceniji, bilo filmova koji se bave mladima, na različite načine, kroz različite žanrove, tako da je ta tradicija zaista bogata i time me još više čudi to što se niko do sada nije bavio pitanjem omladinskog filma.

Da li si naišla nešto što bi nam iz ovog današnjeg ugla moglo biti zabavno ili možda neočekivano?

Naišla sam na jedan jako zanimljiv članak, u jednom od brojeva omladinskog nedeljnika Mladost iz 1962. godine. Nije nikakva trivija, ali prosto, lep podatak koji govori o vremenu koje iz ove naše današnje perspektive deluje pomalo čak i naivno. Glavna vest iz popularne kulture bila je da je jedna tinejdžerka, čije sam ime zaboravila, postala prvakinja u igranju tvista! Ona je 32 sata igrala tvist bez prestanka, mislim, zamislite sad tako nešto!!! To je bila glavna vest u jednom od brojeva iz 1962. godine. Već kad gledate brojeve iz ’68. godine vidite kako se menja uređivačka politika. Mnogo više ima politike, ima izveštavanja sa raznoraznih sastanaka i omladinskih komiteta, interesantno je da nestaje rubrika posvećena filmu a pojavljuje se rubrika o televiziji. A iz konteksta omladinske kulture veoma mi je zanimljivo da se pojavljuje rubrika "Dvoje", koja je posvećena omladincima. Oni šalju svoja pisma, pričaju o svojim problemima, na ta pisma odgovaraju stručnjaci. Tu se javno diskutovalo o seksualnom odgoju, o problemima adolescencije, o odnosu sa roditeljima, Dakle, to je bila javna debata koja je izlazila jednom nedeljno. To je, na primer, nešto što je danas retko. Mislim, nisam baš u toku sa tinejdžerskim časopisima danas, pa nisam sigurna, ali retko da možemo tako nešto da vidimo.

Oglas iz časopisa Mladost

Fascinantno je to što neke teme pre pedeset godina nisu bile tabu, a danas jesu? Ne samo za mlade, nego uopšte. Šta se to desilo pa danas nije društveno prihvatljivo javno pričati o seksualnom vaspitanju ili odnosu sa roditeljima?

Po mom mišljenju, svedoci smo da u poslednjh deset do 15 godina, ne samo u našem društvu, već na globalnom nivou, prolazimo kroz nekakav talas retradicionalizacije. To nekako koincidira sa time što se na političku scenu vraćaju radikalno desno aktivni političari. Na žalost, to sve ide jedno s drugim. Opet u kontekstu toga, užasno je važno govoriti o socijalističkom nasleđu, jer je to period u kome su, makar u pravnom okviru, žene dobile najveću autonomiju. Iako je i to bilo problematično, načelno su žene bile jednake sa muškarcima u svim oblastima, ali u svakodnevnom životu nije bilo tako. Međutim, ipak je postojao taj pravni okvir, koji je u odnosu na prethodni rodni režim iz Kraljevine Jugoslavije bio jedna užasno velika promena. I o tome se ne priča. Ovi različiti narativi, koji danas hoće da izbrišu socijalističku Jugoslaviju, potiru i taj aspekt ženske emancipacije. I ako se to zaista desi, a mi hrlimo ka tome dosta dobro, velika je opasnost da se vratimo na te rodne režime iz perioda 19. veka ili iz doba Kraljevine Jugoslavije. U jednoj od studija o rodnim odnosima pročitala sam da je u Kraljevini Jugoslaviji postojala odredba u zakonu koja je udatim ženama davala jednaka prava kao i maloumnicima, raspikućama, beskućnicima i maloletnicima. Ta zakonska odreba važila je sve do kraja Drugog svetskog rata, kada je počelo da se gradi novo društvo i promenjeni su zakoni. Žene su dobile pravo glasa, pravo da se razvode, udaju, pravo da vanbračna deca budu priznata, itd.

Danas gotovo da i ne postoje omladinski časopisi, malo je literature, sve je na internetu i na društvenim mrežama i život mladih funkcioniše potpuno drugačije u odnosu na taj period. Kakva je na osnovu tvog iskustva bila omladinska literatura tog vremena? Da li je to bilo nekakvo nametanje društvenih stavova ili su mladi prosto bili samo upoznavani sa onim što postoji?

To pitanje zašto danas ne postoje omladinski časopisi samo po sebi je složeno. Delom se slažem da je problem u prebacivanju novinarstva na internet vode, nema novca za štampane medije, ali je problem, konkretno u našoj zemlji, u tome da se mi institucionalno ne bavimo mladima. Opet se vraćam na socijalističku Jugoslaviju, koliko god imali problema sa dogmatizmom koji je bio očevidan, postojala je infrastruktura za mlade. Postojale su omladinske organizacije, one jesu bile neka vrsta otvaranja puta nekim budućum partijskim članovima, ali sa druge strane, oni su organizovali bioskopske projekcije, zabave, neko se bavio mladima. Što se tiče pitanja o nametanju stavova, sve zasvisi od toga koje časopise posmatraš. Pored časopisa koji su izlazili u zvaničnom izdavaštvu, koje je kontrolisala Narodna omaldina, postojali su i razni nezavisni časopisi, u različitim periodima. Čak i u periodu pedesetih, kada su izlazili samo zvanični časopisi, postojale su rubrike u kojima su se čitaoci javljali ili su omladinci pisali i postavljali pitanja.

Da se na kraju prebacimo na muzičke teme. Poslednji nastup benda Line Out bio je prošle godine na festivalu Terminal u Somboru, koji je tada prvi put organizovan. Kakvi su ovogodišnji planovi, ko dolazi na Terminal i da li ćemo možda opet slušati Line Out?

Ovogodišnji Terminal biće 30. juna i 1. jula, najavljena su već neka imena. Ja konkretno ne učestvujem u organizaciji, ali sam tu kao neki ambasador festivala (smeh). Ono što već znamo je da će doći poznati francuski DJ i producent Proleter. Za sve koji su ljubitelji Parov Stelara ili slovenačkog Gramatika, to će biti pravo osveženje. Poznavaoci muzike i posebno bubnjari raduju se nastupu njujorškog muzičara Jojo Mayera, dok iz susedne hrvatske dolazi Detour. To su izvođači koji su do sada bili retko ovde ili uopšte nisu dolazili. Velika je čast da oni dolaze baš u Sombor, koji do sada nije bio toliko prisutan na kulturnoj mapi Srbije, u kontekstu alternativne kulture. Sombor je poznat po pozorištu koje odlično funkcioniše, po Pozorišnom maratonu ili po Somborskim muzičkim svečanostima koje su posvećene klasičnoj muzici. Terminal je građanska inicijativa grupe mladih ljudi koji u svom rodnom gradu žele da naprave nešto, mislim da je to jedna lepa priča i nadam se da će se razvijati narednih godina. Već ovih godina čitava produkcija i organizacija podignuti su na viši nivo.

Što se tiče Line Outa, ove godine nećemo svirati jer basista i bubnjar odlaze da neko vreme sviraju na brodu. Imaju priliku, oni su odlični muzičari i zašto da je ne iskoriste. Ali nadam se da ćemo u daljoj budućnosti nastaviti rad, kad se vratim, nadam se da moja mizička karijera nije završena (smeh).

Predrag Novković