.
Trenutno
O tome se priča
 Jelena Mijatović
Društvo / Intervju

Dr Fric: "Život s Idi(j)otima" je mesto za nas

10.03.2019.

Jedan kreativni period stvaranja i aktivizma proveden u legendarnom pulskom pank-rok bendu uskoro će biti opisan i kroz autobigrafsko delo "Život s Idi(j)otima". Dugo očekivanu knjigu potpisuje Nenad Marjanović – Dr Fric. Ovaj nekadašnji basista grupe KUD Idijoti kaže da mu je sviranje u tom bendu sigurno bilo zacrtano samim rođenjem i da su Idijoti, za vreme njegovog aktivnog članstva, bili i ostali jedna kompaktna celina spremna za gard i pravedne pozicije u društvu. Kako je najavljeno, knjiga će doživeti premijeru u maju ove godine, a u razgovoru za Oradio, Dr Fric nam je izneo sve one važne činjenice zašto se odlučio da i on bude još jedan roker sa naših prostora koji je bacio istinu na papir.

.

Da li su te godine sa Idijotima najbitnije godine tvog života?

Pa jesu, ako izuzmeš ove privatne stvari, porodica, žena, deca... Sve što sam u životu radio vezano je i obeleženo kroz KUD Idijote. To je sigurno nešto najbitnije što me je, na koncu konca, formiralo kao čoveka i kao osobu, kao umetnika i javnu ličnost i kao nekog ko je danas u situaciji da ga neko i dalje o nečemu pita. Najveća prednost toga što smo svirali bila je pozicija iz koje si mogao stvoriti stav. Velika većina ljudi ima svoj stav i mišljenje o svemu, ali niko ih ništa ne pita, osim možda onih formalnih priča u vezi sa izborima. Ja sam, dakle, imao tu privilegiju da sviram. Mogli smo da se muzički izražavamo i da pišemo ono o čemu smo smatrali da treba reći. Zapravo, mi smo zauzimali gard i pozicije.

fr234 jpg

Knjiga "Život s Idi(j)otima" uskoro izlazi iz štampe

Da li je onda, iz tvog ugla, bilo neminovno da se ova knjiga pojavi jednog dana i koliko je trebalo da ta ideja bude realizovana?

Ja se već duže vreme bavim pisanjem, još iz perioda kada sam svirao sa Idijotima. Godinama sam, kao aktivni muzičar, pisao za "Vreme Zabave" (časopis za pop kulturu koji je izalzio u Srbiji od 1993. do 1996.) i za istarske lokalne novine. Tamo ti je to pravilo, kupuje se kilo hleba, litar mleka i "Glas Istre". Pisao sam godinama kao kolumnist, a male novine imaju onaj zakon da, ako tamo nešto nije napisano – nije se ni dogodilo. Pisao sam i za riječki "Novi list", jednu od najtiražnijih novina Istarsko – kvarnerske regije. "Život s Idi(j)otima" je moja treća knjiga u životu. Ono što moram posebno da napomenem je činjenica da je ona direktno inicirana mojim sviranjem u tom bendu (Fric je bio aktivan od 1985. do 2000.). Ne bavi se samo i isključivo Idijotima, tu je celokupni bekgraund u vezi sa bendom, ratnim prilikama i svim onim što nas je strefilo u godinama kreiranja. Jer, imaš našu situaciju, nazovimo je novijom istorijom rata na ovim prostorima i svega što nam se izdešavalo na Balkanu, iz svih mogućih vizura, vojnih analitičara i nekakvih istoričara, koji su se bavili tom tematikom. Međutim, niko od rokera nije bacio na komad papira nešto slično. Ne mora roker, nema ni sportiste koji se oglasio kako je to zapravo bilo iz njegovog ugla, dok je igrao u tako nenormalnim uslovima. KUD Idijoti su putovali sve vreme. Naravno, nismo išli u ratne zone, ali smo definitivno bili na terenu i kada je sve počinjalo i kada se sve završilo. Zato je ovaj naslov knjige veoma dvosmislen, ono slovo "J" namerno stoji u zagradi.

Spot za pesmu "We Salute You"

Kako su KUD Idijoti uspeli da u tim strašnim vremenima budu pravi glas razuma i da zauvek ostanu jugoslovenski bend?

Mislim da smo mi to sve, pre svega, nasledili rođenjem, odnosno svojom genetikom. Niko od nas u bendu nikada nije imao preterano razvijenu bilo koju vrstu nacionalnog identiteta. Dakle, nismo mogli biti ni Hrvati, ni Srbi, ni Muslimani... Zato smo se na početku haosa prilično pogubili, ali nismo uleteli u nijedan od tih nacionalnih torova. To je prvi razlog.

Pesma "Jebem ti rat" sa album Cijena Ponosa (1997)

Drugi razlog zašto smo zdušno stali u antiratnu kampanju je to odakle mi dolazimo. To je kraj koji je geografski deo Hrvatske, ali on nikada nije pripadao tom miljeu klasične Hrvatske, sa šahovnicama. Istra je uvek bila distancirana od te vrste nacionalizma i nama je, kao umetnicima, omogućila nesmetan rad i razvoj. Ako smo nekada i rekli nešto kritički protiv Tuđmana i njegovog sistema, u Istri je to bilo prihvaćeno sa odobravanjem, jer ljudi jednostavno nisu pristali na nacionalizm. Zato mi i jesmo produkt jednog takvog društva. U Puli i danas žive Srbi i iz tog grada niko nikada nije otišao zato što je srpske nacionalnosti. Istra je sa Muslimanima, sa Albancima... Ne pričam sada o nekakvom naročitom kosmopolitizmu ali, jednostavno, kultura života je takva da niko nema potrebu da maltretira nekog ko je drugačiji, na bilo koji način. To je bilo vrlo bitno da se mi profiliramo kao bend.

A sa muzičke strane, ne mogu reći da ismo bili svesni svog značaja. Ja sam u životu samo jednom gledao bend koji je bio bolji od nas. Naravno, pričam o svom fahu, ne pričam o džezu ili o instrumentalistima koji razbijaju. Pričam o pank-roku. Dakle, jednom smo u Nemačkoj nastupili uz još jedan norveški bend koji nas je pojeo. Sve ostalo, u karijeri koja je brojala skoro 500 koncerata, nisam doživeo sastav posle kog mi je bilo neugodno nastupiti. Idijoti su bili neverovatno uvežbani, puno smo radili i bili profesionalci 101 posto. Stoga mi je jasno da su se ljudi sa te strane potpuno identifikovali, jer su se pronalazili kroz gomilu stvari. Kroz muziku, čvrstu svirku, profesionalizam, da bi onda u velikom broju dolazili na naše koncerte.

Najbolji mogući univerzalni jezik?

Mislim da su ti ljudi o kojima pričamo, pa čak i ovo što smo se nas dvojica danas našli, jedna kompaktna manjina koja postoji i egzistira u celom svetu. Mi smo stvarno marginalci i totalno nebitni likovi za bilo šta, osim za subkulturu. Moramo da se naviknemo da živimo u mikrosvetovima. Eto, u Hrvatskoj i Srbiji imam dvadesetak ljudi sa kojima ću stvarati tu moju iluziju o sreći. To je to na žalost jer, jebi ga, ipak 99 odsto ljudi nikada nije čulo za KUD Idijote, niti ih to zanima, niti bilo koji pozitivan stav. Slušaju recimo pokojnog Šabana, plaču i sline uz narodnjake.

I misle da je ono "J" u reči idijoti slučajno.

Tako je, ne kontaju da smo to ipak namerno stavili.

fr564 jpg

Najlegendarnija i najlplodnija postava KUD Idijota: Dr Fric, Ptica, Sale Veruda i Tusta (period albuma "Mi smo ovdje samo zbog para" iz 1990.)

Tvoj aktivni muzički život sa Idijotima trajao je skoro petnaest godina?

Svirao sam u najplodonosnijem periodu benda, u jedinom kreativnom delu od 1985 do 2000. godine, kada je od deset albuma snimljeno devet. Čak je i taj deseti album "Remek Djelo" uvežbala postava Tusta, Sale, Ptica i ja, ali su ubrzo u bend došli novi ljudi koji su samo reprodukovali, pa snimili Pticine i moje deonice. U svom početku, KUD Idijoti su bili pulski bend kome je na početku karijere dolazilo oko pedesetak ljudi na koncerte. Kada smo napravili tu najpoznatiju postavu, priča se otvorila. A ovo što su posle nastavili da rade, niti sam pratio, niti me to zanimalo. Ja sam to jednostavno doživljavao kao nekakvu potrebu da ljudi koji se profesionalno bave muzikom prežive. Nisam pokazivao nikakav interes da ih pratim nakon što sam otišao iz benda.

Da li je sviranje u tom bendu tebi ispunilo životne vizije?

KUD Idijoti su za mene bili kao da je neko došao i nacrtao muziku kojom ću se baviti. Nikada u životu ne bih svirao ništa drugo. Posebno sam u ovoj knjizi naglasio to kako je pretenciozno reći da me muzika zanima. Mene muzika ne zanima. Ja džez ne podnosim. Ozbiljnu muziku ne mogu ni da čujem. Četiri minute ne mogu izdržati na koncertu bilo koje filharmonije... Ne podnosim 99 odsto muzike! Volim taj jedan mali komadić koji je vezan uz sastave kao što su Ramones, The Clash, Sex Pistols, Green Day, Offspring i slični melodični pank koji piči. Da se mi razumemo, kada se napijem, kada sam u dobrom društvu, uzmem gitaru pa zasviram "I tebe sam sit kafano" i nema tu zajebancije. To definitivno nije muzika u kojoj uživam, u pitanju su maligani i propratni mentalni poremećaji. Kod kuće slušam sasvim nešto deseto, gore navedeno.

fr678 jpg

Omot nove Fricove knjige rad je još jednog njegovog saborca: Leonida Pilipovića iz sastava Goblini (Džukele)

Knjiga ima više od 500 strana. Kako si se vodio pričom, da li si išao hronološki? Da li postoji neki lajtmotiv za sve te stranice?

Dugo sam se mučio kako ću složiti knjigu, dugo sam je pisao. U jednom momentu sam napisao 200-300 stranica, pa sam sve bacio jer nisam bio zadovoljan načinom kako je priča krenula da se odmotava. A onda se sve otvorilo i krenulo iz mene, baš na onu autobiografsku foru. Kao da ću, sutra-prekosutra, umreti, pa da deca znaju šta je to sve tata radio u mladosti. Oni su sada u godinama kada ih ništa ne zanima i sve što sam ja radio njima je nenormalno.

Tu je još jedan motiv, u obliku zahvale određenim ljudima i određenoj državi, miljeu i gradu. Presrećan sam što sam se rodio u Puli, što sam doživeo sistem koji niko nikada neće više stvarati na zemaljskoj kugli, pogotovu njene poslednje dane. Jugoslavija osamdesetih godina prošlog veka je bio najlepši sistem, najidealnija, najpoštenija i najpravednija zemlja koja se ikom desila.  Dakle, ja ne pamtim gole otoke, već reforme, uplive i donacije u kulturi, kada su slikari živeli kao lordovi, a bendovi svirali bez ikakvih granica i kada niko nikoga nije ništa pitao, kada su Srbi i Hrvati zajedno jeli pasulja i graha... To su ta lepa vremena koja su obrađena u knjizi, ali u dosta manjem delu, jer je u periodu tokom mojih petnaestak godina sviranja, politički bilo mnogo više negativnih stvari.

Spot za pesmu "Ja sjećam se"

Knjiga samo što nije izašla iz štampe, a interesovanje je veliko, kako se moglo i očekivati. Kako ti gledaš na mlađu publiku koja se interesuje za istorijat i značaj sastava KUD Idijoti?

Iskreno, nisam se puno sretao sa tako mladim fanovima. Znam za moje stare prijatelje sa kojima sam, zahvaljujući Fejsbuku, ponovo stvorio nekakvu oazicu, gde se čujemo, družimo i konstatujemo međusobno kako smo se ofucali. O dešavanju među mladima  jednostavno ne znam ništa, jer ne idem na koncerte i nisam takva vrsta čoveka. Sedim kod kuće i gledam fudbal. Ali, naravno da me tako nešto i raduje, jer će uvek postojati klinci koji vole našu muziku. Sve više, sa istomišljenicima i ljudima koji će kupiti ovu knjigu, sebe podsećam na onu ustašku i četničku emigraciju. Jedni sede u Australiji, a ovi drugi u Čikagu i onda pričaju o svojim lepim trenucima. Naslađuju se i uživaju uz neku vatricu, peku kobasice... Sada su se ponovo vratili na ove prostore i zavladali. A mi pričamo o lepim vremenima, razmenjujemo linkove sa zanimljivim stavovima, šetamo po ulicama i demostriramo protiv nekih koje nećemo nikada pobediti, itd.

"Mjuza je lova 
klinci su naivni 
a mi smo samo 
lutke na koncu 
roba koja se kupi i prodaje 
nitko ne zivi za ideale" 

(Lutke na koncu, 1987)

Da li se tim prošlim vremenima često vraćaš?

Ma ne. To je jedna draga uspomena i jedna priča koja me je formirala kao osobu. Druga bitna stvar bio je moj nećak Andrea, koji se rodio sa Daunovim sindromom. On me je naučio da postoje neki drugačiji ljudi i jedan drugi svet, u kome hendikep ne znači da nužno imaš manju vrednost. Celo jedno bogatstvo života mi se otvorilo pred očima. Sa druge strane, KUD Idijoti su me odredili po pitanju svetonazora i voljenja svih ljudi. Ja sam vrlo malo pričao o njima, pogotovu zato što su oni još bili aktivni muzičari. Nisam se petljao u to. Imo sam svoj svet, to su radio i televizija. Snimao sam kratkometražne filmove, radio sam emisije i uživao sam u sasvim nečem drugom. Nisam se opterećivao svojom karijerom. Ovo je samo bila potreba da sve izbacim iz sebe. Na koncu konca, znajući Saleta Verudu, a Branka više nema, ta priča bi ostala neispričana. Zato će knjiga "Život sa Idi(j)otima" na neki način biti moje viđenje tog bend, tog pokreta i svega što se dešavalo unutar i van njega.

fric456 jpg

Trombociti jure žilama: Tusta na bini i mlada publika koja je uvek shvatala značaj benda KUD Idijoti  

Kako se ti osećaš sada, na malo više od mesec dana do premijere knjige?

Nemam nikakvih iluzija. Znam da je ta priča stvar određene ladice, da to nisu histerije i da nije u pitanju ona Kija Kockar koja je prodala više knjiga od Ive Andrića. Nema toga. Nadam se samo da ću biti u mogućnosti da se družim sa ljudima koji danas imaju zrele godine, da ćemo dobro popiti i pojesti, kako bi na najbolji način evocirali te "emigracijske" uspomene i neka lepša vremena. Nema tu zarade, čista zabava. Sada sam formirao tim koji će pokušati da poveže gradove u Srbiji, kako bi promocija knjige što bolje prošla.

df123 jpg

Nenad Marjanović - Dr Fric u razgovoru sa novinarom Oradija

U ovo turbulentno političko vreme opet smo doživeli da se pesme KUD Idijota glasno puštaju na velikim mitinzima i protestima. Postoje ljudi koji se sa vašim pesmama brane protiv sistema. I sam si prisustvovao jednom takvom momentu pre nekoliko meseci u Beogradu. Kako si ga ti doživeo?

To je bio jedan od naj momenata koji mi se desio u životu. Meni ništa ne znači one fraze "gde si legendo, hajde da se slikamo zajedno", itd. Ali kada čujem tako nešto, odmah me asocijacija pukne na nas četvoricu, na radničke cipele, na jedan slatki mali prljavi grad. Tu smo stajali Tusta, Sale, Ptica i ja – deca radničke klaseh a onda trideset godina kasnije pedeset hiljada ljudi demonstrira uz "Ali nije toš još gotovo", "O Bella Ciao" ili "Ja sjećam se". To me duboko dirne. U takvim situacijama uvek sebi kažem: "Jebote čoveče, da li je moguće da smo nas četvorica sve to uspeli da izazovemo".

Uvek navodim kako smo mi bili četiri siročića, tu nema nikakvog pogovora. Mi nikada, recimo, nismo imali Dr. Martens cipele. Ja sada, u pedest i nekoj godini, mogu da izjavim da sam situiran sa redovnim poslom i platom. Sve vreme našeg sviranja smo bili socijala, hodajući na takvom rubu. Ali uz sve lepe i ružne ekonomske trenutke, uvek smo bili profesionalni muzičari sa iskrenim bekgraundom radničke klase. I onda godinama posle, dođem u Beograd, stanem u kolonu ljudi i čujem "Ali nije to još gotovo". Jeza me je uhvatila u momentu. Evo sada nisam popio ni kap alkohola, pa mi suze krenu kada se setim tih momenata. To je priznanje, to su i Oskar i Gremi zajedno. Nema meni veće nagrade nego da neko danas peva našu pesmu koja je pre više od trideset godina izašla iz male prostorije u Puli. Jako sam ponosan na takve stvari u životu.

"Ali nije to još gotovo"

Razgovarao: Dušan Majkić

.
Jedan od naših najpoznatijih reditelja, Darko Bajić, nedavno je završio svoj dugogodišnji projekat, rad na dokumentarnom filmu…
.
Da naša zemlja i posebno Novi Sad imaju čime da se ponose kada su klasična muzika i solo pevanje u pitanju, govore uspesi naših…
.
Mladi reditelj Nikola Končarević polje svog delovanja nije usmerio samo ka jednom vidu izražavanja, nego je svoj rad i interesovanja…
Program
Kalendar događaja
Maj 2019.
PonUtoSreČetPetSubNed
  
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
  
Anketa

Da li vidite Srbiju u EU?