Direktne emocije kroz muziku

Ovogodišnje izdanje Festivala Uličnih svirača donosi nam i predstavlja razne zanimljive izvođače širom sveta ali i domaće stvaraoce sa posebnim osvrtom i pažnjom na one koji neguju autorsku muziku. Jedna od njih je i naša sugrađanka Olivera Popović koja kroz svoj specifični umetnički izraz lako otvara vrata i srca publike. Gitara i vokal sasvim su dovoljni za to. “

Izvešću svojih desetak numera koje pripadaju mom prvom albumu, odnosno, delu stvaralaštva nastalom prethodnih nekoliko godina. Nastup najsiroviji moguć, gitara i ja, emocije predstavljene onom ko nadam se razume” ,ispričala nam je Olivera na početku razgovora za Oradio.

Kao kantautorka već neko vreme si prisutna na muzičkoj sceni. Gitara i vokal, kako te je privukao ovaj način izvođenja svojih numera?

Od početka je sve nekako bilo vezano najviše za glas. Ceo život sam bila zainteresovana za pevanje, dok se nisam, sa nekih 14 – 15 godina prihvatila gitare. Tada se nekako sve poklopilo, a izašle su i prve autorske pesme pošto mi je gitara pomogla da celu ideju uobličim. Imala sam iskustva i u radu sa bendom, a gitara je čekala u nekom ćošku. Pre par godina sam se vratila na sistem gitara i vokal, nastale su nove pesme, a ponovo se probudila i želja za nastupanjem.

Tvoje pesme su autorske i na srpskom iako si profesor engleskog jezika. Šta te pokreće, inspiriše?

Inspirišu me razna stanja u koja upadam, pretežno emotivna mada ne bih mogla da generalizujem. Kao da se kroz vreme nakupi nešto što doživim, a kroz muziku, uz gitaru ili u zadnje vreme često i sintisajzer, sve sagledam i pretočim u pesmu.

Imala si prilike da nastupaš  i u klubovima i na ulici. Koliko se to razlikuje?

Nastupala sam na SOS festivalu u Mariboru u Sloveniji i tada sam se prvi put susrela sa nastupanjem na ulici. Bio je to deo festivala, ali sam tada prvi put osetila ulicu, sedim i sviram, a ljudi prolaze zastaju ili ne… Bilo je to čudno iskustvo, bila sam malo i uplašena jer kada je u pitanju klupska svirka posetioci tačno znaju šta će čuti i sa tim ciljem dolaze. Na ulici ste prepušteni slučajnim prolaznicima koji će zastati ili neće, a to može na trenutak da deluje obeshrabrujuće kada shvatite da nekog vaša muzika prosto ne zanima što je u suštini poptuno normalna stvar. Upravo zato je dobar festival Uličnih svirača koji daje neku vrstu preseka i kombinuje ova dva principa, organizovane svirke i slobode koja je data slušaocu da izabere. Ipak se na festivalu izvođač oseća sigurnim jer ima svoju binu, mesto, opremu a sa druge strane i slobodan je da se igra i privuče ljude na taj način.

S obzirom da nas očekuje tvoj nastup na Festivalu uličnih svirača, kako ti gledaš na "basking", vidiš li sebe u tome ili ne?

Meni je to ipak trenutni kontakt sa publikom, ne neki plan ili želja da se tima više bavim. Poznajem ljude koji se bave sviranjem na ulici i kojima je to život. Ne znam kako se oni osećaju povodom toga, čula sam čak da beže u neke druge gradove i tamo sviraju, ali razlog ne znam. Možda ih je sramota jer kod nas ljudi dosta često na to gledaju kao na vid prosjačenja, a to apsolutno ne odgovara istini. To su umetnici koji javno, besplatno pokazuju svoj talenat i umeće. Niko ne primorava publiku da pogleda nastup ili da neku finansijsku pomoć. To mogu da urade ukoliko žele. Zbog toga zaista podržavam ovakav vid nastupa, iako se ja možda se ne osećam dovoljno slobodno da na taj način funkcionišem.

Šta bi moglo da se uradi i uredi pa da ulični svirači i kod nas dobiju status i ugled koji imaju po svetu ili Evropi?

Mislim da bi trebalo da se uloga uličnih svirača nekako institucionališe, odnosno da se rad kroz status vrednuje na pravi način. Trebalo bi urediti da se nastup uličnih svirača i stvaraoca koji na taj način prikazuje svoje delo učini profesionalnim, a ne prizorom osobe koja moli za novac kroz muziku. Ulični svirači jesu umetnici i stvaraoci i kada bi se dostigao nivo da prolaznici na njih gledaju sa poštovanjem da bi to bilo normalno a i prijatnije i jednima i drugima.

Kad se odmoraš od svojih kompozicija kojoj muzici posvećuješ najviše pažnje?

Jako volim da lutam po youtubu, da istražujem i tražim nove izvođače. Trenutno najviše slušam bend Hibou, jako volim Valentina Boškovića iz Hrvatske, a ima naravno i muzike koju slušam još od srednje škole. Iz tog vremena volim bendove kao što su Lira Vega, Jarboli, uvek volim da čujem Idole,… Takođe, volim razne fuzije zvukova i izvođače koji kombinuju zvukove i stilove više nego da su deo nekog pravca.  

Šta je tvoj muzički plan za neku bližu budućnost?

Plan je da se malo potkujem što se tiče opreme kako bih mogla da izvedem i oblikujem neke nove pesme koje u zadnje vreme više nastaju na sintisajzeru, koje imaju i bas linije i ritam. Cilj mi je da ostanem sama u tome, jer rad sa ljudima iziskuje više truda i napora. Sve je to ok, ali volim kada vodim priču sama. Što se tiče starih pesama plan mi je da to na neki način zaokružim, snimim i da one mogu da budu dostupne ljudima pa da mogu da krenem dalje u stvaranje.

A želja koja nema veze sa profesijom i muzikom…

Uuu (smeh), nisam baš mnogo o tome razmišljala. Ta želja bi mogla da bude vezana za pisanje i književnost, posebno volim kratke priče pa bih volela i u tome da se okušam. Tu su naravno uvek i putovanja… 

Jovan Marjanović