Cirkus je život, a ne lakrdija

Zabava, bezbrižnost i optimizam potreba su svakog čoveka, posebno tokom praznika. U vremenu u kojem živimo često zaboravljamo na ove veoma važne aspekte života, a samim tim i na umetnike koji nam omogućuju da doživimo nešto neuobičajeno, što će nam svakako izmamiti osmeh na lice. Biti umetnik u našoj zemlji generalno je teška odluka, posebno kada se radi o cirkuskoj veštini i umetnosti koju neguju ljudi rešeni da svoj život posvete upravo ovoj vrsti stvaralaštva. Početkom godine, sada već tradicionalno, organizuje se manifestacija "Ulica otvorenog srca", gde se prikazuje program raznih cirkuskih i drugih zabavljačkih veština za najmlađe, ali i za one koji se tako osećaju. Svake godine, među ostalim izvođačima, nastupa i Teča Rene, koji je svoj život posvetio cirkuskoj umetnosti i životu koji je mnogo više način i stil življenja nego poziv.

Godinu si, kao i obično, započeo manifestacijom "Ulica otvorenog srca"?

Jeste, tradicionalno sam angažovan iz godine u godinu na toj manifestaciji. Nekada me premeste na neku drugu lokaciju, što mi vrlo odgovara jer mogu da nastupam u različitim delovima grada ili države, svejedno. U poslednje dve godine bio sam u Batajnici, ali često sam nastupao i u centru grada. Početak godine kreće tim prvim januarom kroz "Ulicu otvorenog srca", gde mi animatori ili cirkuski radnici ne izlazimo 31. decembra baš zbog dece i njihovih roditelja, već se trudimo da taj prvi januar nekako produžimo. Novogodišnja noć nije bila za klince, pa oni ustanu ujutru, a onda smo mi tu – raspoloženi, nismo izlazili, nismo mamurni i dolazimo na naš angažman da zabavimo decu. Zabava jeste moj lični poziv.

Kako si odlučio da se baviš cirkuskom umetnošću?

Prvo je krenulo od onog važnog pitanja: Šta želiš da budeš kad porasteš? Ja sam oduvek želeo da budem cirkusant, cirkuski artista. Prosto, bilo mi je atraktivno kada sam gledao tradicionalne cirkuse. Ali u cirkus sam ušao teško, sporo i dosta kasno. Mislim da sam tek u svojim dvadesetim dodirnuo cirkus i cirkuske rekvizite. Međutim, bio sam presrećan i danas radim kao cirkuski zabavljač, kako volim sebe da nazovem. Zabavom se bavim već mnogo godina, mešam nekoliko različitih cirkuskih veština, tako da i tokom sat vremena nastupa možeš da dobiješ jedan kolaž svega.

Radiš i kao klovn i kao štulaš, ali i kao žongler. Kako se čovek specijalizuje za određenu veštinu i koliko vremena je potrebno da se usavrši za nastup?

Pošto je ovo veština kao i svaka druga – na primer rezbarenje drveta, sviranje instrumenta ili slikanje – ona traži repeticiju, ponavljanje. Što više ponavljaš, bilo da je to verbalna fora, žonglerski trik ili balans na roli-boli (daska na valjku), to si bolji. Možeš da budeš udobniji, komotniji i da uz tu veštinu dodaš još nešto – verbalno, da zasmejavaš ili ispričaš priču. Moraš biti siguran i opušten na sceni da bi publika to dobro prihvatila. Cirkus ima tu jednu magiju da ti u stomaku gori neizvesnost, da nisi siguran šta će sledeće da se desi. Mi to, moram priznati, namerno radimo. Nekad se pravimo nespretni, a zapravo smo vrlo spremni i uvežbani. Nekad pustimo da nam nešto ispadne, da bi publika navijala za naš ponovni pokušaj. To je ta interakcija između nas i publike i ona prosto mora da se desi.

Ljudi kod nas jedva prihvataju da se neko bavi muzikom kao jedinim poslom. Kakva je situacija sa cirkuskim umetnicima?

To se, naravno, deli – kako bi umetnici u Srbiji drugačije nego da se podele. Ali ne po političkoj osnovi, već po načinu na koji dolazimo do angažmana. Neke trupe su više okrenute umetnosti cirkusa, prave svoje produkcijske predstave. Oni pišu projekte, rade predstave koje preko agenata i menadžera prodaju po Evropi i svetu. Te predstave moraju da zarade, jer sve to dosta košta – sale, rekviziti, vreme ljudi – i sve to mora da se naplati, inače nema razloga ni motivacije da se time bavimo. Sa druge strane, tu smo mi koji smo okrenuti ka "tezgarenju". Kao što rokenrol muzičar može da ode i svira narodnjake, tako i mi. Ako ti nije prijatno, ipak odeš da radiš, jer je to tvoje zanimanje, tu su deca, tu je zabava. Možda manje volim da radim dečije rođendane, a više da nastupam na ulici, ali svejedno – tu su porodice, roditelji i deca. Inače sam po zanimanju stolar i sam pravim rekvizite, konkretno štule na rastavljanje. Uspeo sam da svoje stolarsko umeće uklopim u cirkus. U stvari, ja sam presrećan čovek, jedan od najslobodnijih ljudi s kojima ćeš razgovarati ovih dana. Sam svoj majstor – pravim i gazim štule, žongliram, vrtim vatru, modeliram balone i još mnogo toga. Mislim da ću ovako do kraja života, jer ne vidim kako bih drugačije mogao da preživim osim da se zabavljam.

Koliko često nastupaš za starije?

Vrlo često, ali od korone, kada se ljudski mozak malo "stegao", mnogo mi više prija da radim za decu. Nekada smo radili muzičke festivale, domaće i strane, što podrazumeva različitu pripremu, kostime i ozbiljnije stvari za večernji program. Kod nas je uobičajeno da cirkus nije nešto što se doživljava pozitivno. Nije mi prijatno da u društvu kažem da se bavim cirkusom, jer kod nas „cirkus“ znači nešto loše, lakrdija – kao što je, na primer, trenutna politička situacija u Srbiji koju nazivaju cirkusom. Mi, cirkuski radnici, počeli smo da se vređamo, jer radimo pošteno kroz sport i umetnost, bavimo se zabavom, često i dramaturgijom na vrlo ozbiljan način. A "Ćacilend", na primer, zovu cirkus i to nam ne prija. Ne menjamo se kao društvo – stereotipi tipa da je frizerka glupa, Bosanac glup, Crnogorac lenj – i dalje opstaju. Međutim, mi za to ne hajemo, znamo kojim putem idemo. Zabava nas održava, budi i uspavljuje.

Situacija za cirkuske artiste u razvijenim zemljama je svakako bolja?

Apsolutno. U Evropi i nekim razvijenim zemljama možeš da odeš u policiju ili opštinu i zatražiš dnevnu, nedeljnu, mesečnu ili godišnju dozvolu za nastup na ulici. Kod nas, u Srbiji, prošle godine u novembru bili smo na audiciji. Gomila ljudi iz različitih umetnosti, pa i mi cirkusanti, učestvovala je. Nikada nismo dobili dozvolu za ulicu, niti smemo da nastupamo bez dozvole, iako smo prošli audiciju. Zašto je to tako – ne znam, a ne zna ni moja poznanica Leontina koja je bila u žiriju. Dakle, niko nema odgovore. Mi se trudimo da nađemo angažmane kroz razne događaje. Imaš stranicu, Instagram, flajere, reklamiraš se, trudiš se da odradiš angažman što bolje, da bi te sutra ponovo pozvali. A deca su zahvalna – kada im se pružiš iskreno i čisto, sigurno će te tražiti sledeći put, to je neizostavno.

Nadam se da će uskoro doći lepše vreme i da ćeš se, kao obično, pojaviti motorom na sledećoj predstavi?

Trenutno sam u autu, oko mene je sve belo i pomalo sam tužan jer mi nedostaje moj cirkuski život na motoru, kada spakujem ceo svoj život u kofere i sreći nema kraja. To znaju svi koji su ikada seli na motor. Svaki ovakav razgovor znači mnogo za popularizaciju nas cirkuskih radnika, kako bi ljudi mogli da saznaju više o nama – šta nas muči, šta nam je želja, koje su nam potrebe. Ipak, najvažnije nam je da sednete i da uživate u našim predstavama, uz obavezan aplauz, jer nas to podiže dvadeset centimetara iznad tla – i od toga živimo.

Gostovanje Teče Renea u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija