Biciklizam kao zdrav način života

Novosadski biciklista Zoltan Tarjan, za vreme svoje aktivne karijere koja je nedavno okončana bio je dugogodišnji reprezentativac naše zemlje ali i vozač profesinalne ekipe sa Krita. Iako sada u zasluženoj biciklističkoj penziji redovno prati aktuelna zbivanja u biciklizmu, Zoltan je prava osoba da prenese najbolje savete za početak biciklističke karijere. 

"I nakon završene karijere pokušavam da pomognem budućim bickilstima bez obzira da li će se opredeliti za profesionalno bavljenje ili će biti samo rekreativci. Postoji mnogo nedoumica u vezi biciklizma, opreme, načina treniranja, a u suštini ima toliko benefita kod bicilkizma iz ugla zdravog življenja i samo treba početi", ispričao nam je Zoltan na početku razgovora za Oradio.

Leto je vreme za bicikle ali za najveću trku na svetu, u pitanju je Tour de France. Koliko stižeš da pratiš trku, ko ti je omiljeni biciklista?

Naravno, gledam da ispratim što više etapa, ako je moguće od početka ali obim posla i obaveze mi to ne dozvoljavaju uvek. Što se navijanja tiče uvek gledam da navijam za mlađe, a u ovom momentu Slovenci su veoma dobri pa za njih nekako najviše navijam. Za one koji ne znaju, vozači se uglavnom dele na one kojima više odgovara sprint i ravničarske etape i one koji su bolji u brdima, mada ima i onih koji univerzalno mogu da voze i jedno i drugo podjednako dobro.

Bio si profesionalni vozač nekoliko godina. Kako si došao do tog nivoa i kakav je život profesionalnog bicikliste?

Potičem iz biciklističke porodice, moj deda i otac su se bavili biciklizmom pa je bilo logično da ću i ja nastaviti tu tradiciju. Počeo sam još kao dete a nastavio kroz juniorsku konkurenciju gde sam došao i do reprezentacije tadašnje Jugoslavije, a kasnije i kao stalni član reprezentacije Srbije. Odlazio sam na sva veća intrerancionalna takmičenja, sakupljao bodove i dobio šansu da me pozove neka profesionalna ekipa. Usledili su pozivi profesionalnih ekipa iz Francuske, Nemačke, Italije i Grčke. Izabrao sam upravo ovu poslednju jer nam je najbliže a i Grčka ima veliku tradiciju vožnje na pisti, u dvorani, za šta sam se najviše i specijalizovao. Tu se voze bicikli koji imaju samo jednu brzinu sa kojom se i kreće i završava i mora da se vodi računa i kod kretanja ali i kod stajanja jer ne može naglo da se zaustavi.

Foto: Iva Silic

Što se tiče tipova bicikala šta bi preporučio nekom ko želi rekreativno da počne da se bavi ovim sportom?

Svakako bih preporučio osnovni model za početak, naravno da bude trkački bicikl, da ima aluminijumski ram i solidniju mehaniku, ne neku osnovnu koja će se brzo pokvariti. Većina trkačkih bicikala već dolazi sa opremom koja će vam omogućiti da bez problema pređete 50 do 100 kilometara. Uz adekvatno održavanje u servisu ovakav bicikl može da vas posluži nekoliko godina bez problema. Naravno, nakon nekog vremena, pređenih kilometara i druženja sa drugim vozačima shvatićete da želite poboljšanje ali to je individualno. Pored bicikla jako je bitna i oprema koja je neophodna da bi se bavili biciklizmom a tu spadaju: zaštitna kaciga bez koje nikom ne bih preporučio da krene u vožnju, bez obzira da li idete po gradu ili negde u prirodu, i to važi za ceo svet. Pored kacige tu su zaštitne rukavice, sedište koje bi trebalo da bude prema osobi, biciklistički šorc je takođe bitan, patike,...

Koliko može da košta ovakva oprema i bicikl?

Što se tiče trkačkih bicikala osnovni modeli u prodavnici su od oko pedeset hiljada dinara i takav bicikl je sasvim dobar i dovoljan za početak. Što se opreme tiče kacige su negde oko sedam hiljada dinara, ima i jeftinijih ali ih ne preporučujem jer kaciga nije za ukras nego ima svoji funkciju. Ako saberemo sve zajedno oko sto hiljada dinara je komplet oprema sa biciklom koji može da vas služi nekoliko godina.

A kada bi neko poželeo da kupi neki najbolji i pretpostavljam najskuplji bicikl, koliko bi novca morao da izdvoji? Koliko je cena bicikala koji voze profesionalci na svetskim trkama?

I tu se cene kreću u zavisnosti od opreme ali prosečna cena dobrog bicikla je negdo oko petnaest hiljada evra. Za vozače se posebno prave ramovi, posebnog dizajna pa takvi bicikli koštaju i duplo od ove cene, s tim da svaki ozbiljan biciklista ima barem jedan ako ne i dva identična zamenska bicikla koji se koriste u slučaju nekog pada ili defekta. Uz to postoji i više točkova koji zavise od vrste staze.

Foto: Iva Silic

A što se tiče planinskih bicikala? Amortizeri, disk kočnice…?

Što se tiče off road-a tu opet moramo razdvojiti takmičarske modele u odnosu na rekreativne. Za rekreaciju poželjno je da model ima amortizer, prednji, dok zadnji, barem za početak, nije neophodan. Slično kao i kod drumskog, osnovni model se kreće oko četrdeset hiljada dinara pa na više, ali već takav model može lepo da posluži kada se ode na Frušku goru. Ako poželite nešto više od rekreacije onda vam naravno treba i ozbiljniji model sa skupljom opremom.

Koja destincaija ti je omiljena, gde bi preporučio našim sugrađanima da se provozaju?

Po Fruškoj gori ima baš dosta staza po kojima može da se vozi i uživa pa je veoma teško izabrati jednu turu. Što se mene tiče ipak više volim ravnije staze jer mi to i jeste specijalnost pa to najviše i volim a ruta koju jako volim je Novi Sad do Bačke Palanke, prelazak u Hrvatsku pa povratak preko grebena Fruške gore, Suseka, Banoštora pa sve do Novog Sada.

Ako bi neki rekreativac želeo da se okuša na pravoj biciklističkoj trci gde bi to mogao da uradi?

Postoje rekreativne biciklističke trke u organizaciji biciklističkog kluba "Elite" iz Novog Sada pod nazivom Dunavski kup koji se organizuje već 25 godina. U sklopu toga ima više trka i to ne samo u Novom Sadu i okolini već po celoj Srbiji, pa i van granica naše zemlje. Pored takmičenja postoji još dosta udurženja gde se ljudi mogu učlaniti, organizovati i početi da se bave rekreativno biciklizmom.

Jovan Marjanović