Ekstremni stavovi i plitka komunikacija

Oprečni stavovi o istoj stvari nisu neka retkost. Troje ljudi će na tri različita načina doživeti isti film, pa i sami će ga drugačije gledati, u zavisnosti od toga kako su raspoloženi. Možemo imati dijametralno suprotne stavove o istoj pojavi, jer na naše stavove utiču različiti utisci, uverenja, iskustva, ali ipak moramo priznati da su dijametralno suprotni stavovi o istoj stvari veoma retki. Barem su takvi bili pre ere interneta i društvenih mreža.

Fejsbuk, Jutjub, Tviter, Instagram, uneli su promene u naše živote na bezbroj načina, ali najviše u to kako komuniciramo. Još oni rani čet klijenti na AOL-u, Krstarici ili Yahoo dali su nam do znanja da se naše ponašanje menja kada smo anonimni, kada ne vidimo reakcije druge strane, kada znamo da nema posledica za izrečeno. Društvene mreže, koje su kasnije došle, dodatno su ogolile komunikaciju. Naše argumente zamenili su lajkovi, smajliji, gifovi i stikeri, a ekstremno razilaženje stavova postalo je pravilo, umesto izuzetka.

Zbog toga danas razgovaramo o tim dijametralno suprotnim stavovima, o tome kako su društvene mreže doprinele da zaboravimo zlatnu sredinu, da ne odustajemo od stava čak ni kada nas neko suoči sa činjenicama.

Kreiranje Superlige Evrope koju su, neuspešno, pokušali da sprovedu najbogatiji evropski fudbalski klubovi podelila je javnost, kako se to popularno kaže, koja se i inače deli oko svake sitnice. Ipak, ovako tektonske promene u nekoj oblasti vuku za sobvom buru komentara. I, posmatrajući komentare na portalima i društvenim mrežama, javnost je bila striktno podeljena na one koji su "za" i one koji su "protiv". Između se nalazi ničija zemlja, pustinja u kojoj nema života.

Možda je ova metafora gruba, ali pomirljivi stavovi, oni koji se nalaze između za i protiv potpuno su se utopili i nestali u obilju agresivnih stavova. Tako je Superliga Evrope ispala "nešto najgore što se dogodilo fudbalu i dovešće do njegove propasti zarad pohlepe najbogatijih", odnosno "nešto najbolje što se dogodilo fudbalu koji će konačno moći da napreduje iz močvare u koju se je gurnuli FIFA i UEFA".

Čak i da pokušate da pronađete argumentaciju koja bi približila ova dva ekstremna stava, rizikujete da vas proglase glupima ili da potpuno ignorišu to što imate da kažete.

Ista stvar događa se oko vakcinacije ili svake političke priče koju možemo zamisliti. Javnost je oštro podelila stavove čak i oko najutemeljenijih naučnih činjenica: negiraju se vakcine, virusi, oblik Zemlje...

Profesorica komunikologije Jelena Kleut za Oradio kaže da tako oštar rascep u stavovima može da se veže uz pojavu društvenih mreža koje su nametnule neka nova pravila komuniciranja, lišena dobrog dela ljudskosti. 

"Razlozi leže u oštroj polarizaciji društva i izostanku umerenih stavova i pitanja. To je zapravo ključno, da su se ljudi koji imaju umerene stavove povukli. Društvene mreže su utakmica koja se igra na život i smrt, u kojoj se ljudi sa umerenim stavovima vide kao neko bez stava i neko kome nije mesto u raspravi. Kada ste poslednji put videli nekoga ko ne zna nešto o nekoj temi, pa napiše da ne razume i moli da mu se objasni? To je skoro izumrlo. Društvene mreže su nametnule način komunikacije u kojoj mora da se ima stav i mora da se iskaže odmah bez obzira na činjenice", objašnjava Jelena.

Prema njenim rečima, drugi razlog leži u ekomnomiji društvenih mreža, koja podstiče ekstreme, jer tako povećava broj lajkova, šerova i interakcija.

"Otvorena je utakmica 'ko će da ima više' i to ljude vodi ka tome da govore ono što ne misle, ali će time privući veću pažnju. To nas je odvelo u ekstreme. Treći razlog jeste taj da postoji sve više pitanja koja dele društva. Priča o migrantima, istopolnim zajednicama, ekologiji, politici... To je košarica tema koje raspolućuju društvo, pa ljudi pribegavaju sve radikalnijhim stavovima", kaže naša sagovornica.

Komunikacija među ljudima je, dakle, zauvek izmenjena i njena transformacija još nije gotova. Za psihološkinju Vericu Kozarev Klarić, razlozi za takvu pojavu leže u činjenici da nam je društvo apsolutno polarizovano i da ljudi na sve načine pokušavaju da odaberu stranu i pripadaju nekoj struji, jer se tako osećaju sigurnije.

"Društvene mreže su danas osnovno sredstvo komunikacije, pa i mesto gde izražavamo stavove. Ti ekstremni stavovi nastaju u opštoj polarizaciji u kojoj živimo. Sve nam je za i protiv, imamo prijatelje i neprijatelje i malo šta između i onda na društvenim mrežama, izražavajući te ekstremne stavove, jednim klikom dolazimo do mnoštva istomišljenika i podrške i počinjemo da mislimo kako je to što radimo zaista OK", objašnjava Verica.

Ona ističe da stavove ne korigujemo kada nas suoče sa činjenicama, jer postoji odsustvo prijemčivosti za tuđe stavove.

"Radi se o crno-belom posmatranju realnosti. Jedan pol je idealan i nama prihvatljiv, dok je drugi obavezno zao i neprihvatljiv. Lakše nam je tako, nego da istražujemo postoji li nešto između, ima li nekog mekšeg stava", kaže Verica.

Prema njenim rečima, komunikacija oči u oči je potpuno drugačija, jer postoje potpuno drugačiji utisci koji nas obuzimaju. Što se online komunikacije tiče, Verica smatra da se ona neće popravljati.

"Ne vidim na koji način bi naša komunikacija u digitalnom svetu mogla da bude bolja. Mi nećemo evoluirati sa društvenim mrežama u bolje, već plašim se – u gore. Društvene mreže nas lagano vode ka jednoj vrsti otuđenja, pa ćemo i naše odnose da gradimo na tom ekstremnom i vrlo površnom nivou", upozorava naša sagovornica.

Svi koji su se ikada bavili uređivanjem društvenih mreža za razne institucije i firme, kao i oni koji administriraju komentare na informativnim sajtovima, znaju da postoje izvesne pravilnosti kada dolazi do najoštrije polarizacije stavova.

Sandra Spasić je godinama moderirala Fejsbuk stranice za razne klijente i kaže da je polarizacija instant pojava kada se pokrene priča o politici, sportu, muzici i nešto manje o filmovima. Činjenice se u tim slučajevima zaboravljaju.

"Ljudi vole da budu deo trenutnih trendova, oni su im zabavni, ali kada taj trend prihvati previše ljudi, onda počinju da oponiraju trendu. To sam videla bezbroj puta. Primera radi, video klip u kojem, recimo, slepi dečak svira violinu na ulici, prvo bude oduševljeno deljen, ljudi iskazuju empatiju, dive se umeću. Ako klip probije kapije viralnosti i mi ga zatičemo u svakoj drugoj objavi, deo ljudi odjednom počinje da negoduje kako je taj klip već smorio, kako je dosadan, kako ima i boljih violinista, kako je bezveze to što nas hvataju na patetiku itd. Čini mi se da je i to teranje maka na konac najčešće deo trenda. Kao da nećemo više da budemo deo mase, nego nečim moramo da se istaknemo i razlikujemo, pa makar i veštački izgrađenim kontra stavom. Bude mi to nekada smešno, ali najčešće je zabrinjavajuće", ističe Sandra.

Koji se još razlozi kriju za komunikaciju ekstremima poslušajte u emisiji "Za i protiv" na našem podkastu.

P.K.