Da li nam zaista treba lečenje zavisnosti od društvenih mreža?

Internet je najbolja stvar na svetu ako znaš da ga koristiš. Internet je najgora stvar na svetu ako ne znaš da ga koristiš. Granica je tanka, vremena malo, a društvene mreže upletene su u svaku sferu života. Koliko vremena provodimo na društvenim mrežama i da li nam je zabava prerasla u zavisnost? Pokušali smo da pronađemo odgovor na ovo pitanje.

Nedavno je u Novom Sadu održana tribina pod nazivom "Efekti društvenih mreža: Status - it’s complicated" na kojoj je zaključeno da je status veze između društvenih mreža i njenih korisnika zaista komplikovan, a razlog tome jeste način na koji ove mreže upotrebljavamo.

Po mišljenju jedne od učesnica na ovoj tribini, psihološkinje Bojane Dinić, kao dobre stvari mogu se navesti brzina i lakoća uspostavljanja komunikacije kako sa poznatim, tako i sa nepoznatim ljudima, dok su loše verbalno nasilje, širenje lažnih vesti i zloupotreba dejting sajtova. Ono što se takođe može izdvojiti kao problem jeste zavisnost od društvenih mreža.

"Zavisnost od društvenih mreža ne postoji kao zaseban poremećaj, već spada pod poremećaj zavisnosti od interneta. Simptomi za manifestaciju su prekomerna upotreba, u smislu da se zanemaruju drugi aspekti života, kao što su porodične i radne obaveze, socijalne relacije i zdravlje. Potom, osećaj teskobe i depresivnosti usled ograničenog pristupa internetu, kao i to da osoba provodi više vremena na internetu nego što je planirala" rekla je Bojana.

Iako je poremećaj zavisnosti prepoznat u literaturi, dodala je ona, u zvaničnu nomenklaturu mentalnih poremećaja i dalje nije uvršten, ali je ukazano na to da su potrebna dodatna istraživanja da bi se došlo do zaključka da li ovaj poremećaj može da se deklariše kao mentalni.

Možda i najbolji dokaz da previše vremena provodimo na društvenim mrežama, jeste to što postoji veliki broj aplikacija koje nas sa ovih platformi udaljavaju. Tako, na primer, postoji veb stranica pod nazivom Keep me out koja nam pruža opciju da, kada shvatimo da smo preterali, možemo da "zaključamo" ulazak na neki sajt na određen broj sati, kao i aplikacija Instant koja nam meri vreme provedeno na društvenim mrežama.

Zbog čega nam treba aplikacija da nas podseti da ceo dan nismo bili produktivni i koliko vremena danas provode na društvenim mrežama? Evo nekih odgovora naših mladih sugrađana:

Mislim da nemam predstavu o tome koliko vremena provodim na društvenim mrežama, jer me često prijatelji opominju da bih mogla malo da ostavim telefon. Koristim ga kad ustanem, proverim šta ima novo na instagramu, dok sam u kupatilu, u autobusu, na kafi, pred spavanje.

Zavisi od dana i dnevnog rasporeda, ali znam nekad da spojim i nekoliko sati kuckanja sa nekim.

Otprilike sat i po, dva. Zavisi da li čekam u redu ili čekam nekoga. To što sam uvek online na facebook-u, to je druga stvar.

Problem međutim nije samo u vremenu, nego i u samom sadržaju koji na ove platforme postavljamo, odnosno, činjenica da smo sopstveni život preselili na društvene mreže. Tako dolazimo do zaključka da nismo putovali ako nismo podelili na fejsbuku travelling to i da zapravo uopšte nismo popili kafu ako na instagramu ne postoji slika koja to dokazuje.

Mladi sa kojima smo razgovarali ispričali su nam šta možemo pronaći na njihovim društvenim mrežama:

Ne volim da se čekiram ili, ako se čekiram, to znači da sam bila dva dana pre.

To su uglavnom muzika koju slušam i fotografije sa svirki i druženja.

Smešne stvari, memove i mesta koja posećujem.

Uglavnom kačim slike sa bliskim prijateljima i slike sa mesta na koja idem. Dešava se da slikam i položen ispit odnosno, upisanu, ocenu u indeks.

Psiholog Marko Nikolić u tom šerovanju života zaista vidi ogroman problem.

"Uvek su nam bili smešni azijski turisti koji neprestano na putovanjima drže fotoaparat i slikaju, dok nije i kod nas postala praksa da omljenu pesmu omiljenog pevača gledamo kroz kameru telefona umesto da se samo prepustimo i uživamo. Razlog - želja da i ostali vide kako mi uživamo. Kada nešto što nam je toliko značajno ugrozi potreba da to podelimo na društvenim mrežama, onda već možemo reći da se radi o zavisnosti" kaže Marko.

To ogoljavanje privatnosti, po njegovim rečima, često je povezano sa neizgrađenim identitenom i potrebom za pozitivnom evaluacijom i potvrdom okoline.

S obzirom na to da psiholozi lek vide u priznanju samom sebi da se to zaista događa, u hobiju, te u ograničavaju vremena koje na internetu provodimo, a da mladi sa kojima smo razgovarali ovaj fenomen uopšte ne posmatraju kao problem, postavlja se pitanje: da li nam lek uopšte treba?

Prilog o ovoj temi poslušajte u plejeru:

M. M.