Taktilne staze opasne po život

Slepi i slabovidi građani Novog Sada dugi niz godina imaju problem sa obavljanjem svakodnevnih aktivnosti u gradu koji nije prilagođen za njihovo kretanje. Taktilne staze koje su namenjene da slepoj ili slabovidoj osobi pomognu u lakšem kretanju i snalaženju, potpuno su nefunkcionalne i pogrešno postavljene. Češće su situacije da ih upravo taktilne staze dovedu do opasnosti. Iz Zavoda za izgradnju grada Novog Sada otvoreno navode kako su prvobitne taktilne staze postavljene isključivo iz estetskih razloga.

Bivši aktivista Marko Mirković, koji ima oštećen vid, pet godina se aktivno borio za prava ljudi sličnih njemu. Kada je 2005. godine projekat prilagođavanja tek zaživeo, Zavod za izgradnju grada nije imao stručne ljude koji će aktivno raditi na realizaciji projekta. Tada je Mirković u dogovoru sa kolegama organizovao nekoliko predavanja, doveo stručnjake iz drugih zemalja, a prevođene su i stručne knjige na srpski jezik. Kako mladi aktivista kaže, ni to nije bilo dovoljno da bi se taktilne staze postavile pravilno. Dešavalo se da prilagođavanje ulica rade osobe koje nisu imale osnovno znanje o taktilnim stazama i mobilnosti osoba sa invaliditetom. Priseća se projekta prilagođavanja prilaza Dunavskom parku. Tada je jedan prilaz bio prilagođen, drugi je bio u skladu sa univerzalnim dizajnom, a treći nije bio uopšte menjan.

"Sama realizacija projekta je diskutabilna. Jedino što su do sada izgradili su loše koordinisane taktilne staze i nekoliko prilagođenih semafora u užem krugu centra grada. Imamo mnogo loših primera i smatram da je Gradu mnogo jeftinije da odmah napravi sve po propisima, a ne da se kasnije stvari menjaju", izjavio je Mirković i naglasio da je strašna činjenica to što se taktilne staze koje pomažu ljudima postavljaju proizvoljno.

On je u međuvremenu prestao da se bavi aktivizmom i kaže kako se od 2005. godine stvari nisu mnogo promenile. Jedino što slepoj osobi može da pomogne pri snalaženju u Novom Sadu jeste iskustvo i samostalno istraživanje terena kojim se kreće.

"Snalazim se dobro isključivo po delovima grada koje često koristim. Najviše koristim zvučni semafor, naravno tamo gde ga ima. Veće raskrsnice bez zvučne signalizacije su ruski rulet i tada se orijentišem po zvukovima. Problem je što nadležni koji realizuju projekat nemaju taj problem i onda ne shvataju koliko je to bitno za nas", rekao je Mirković i dodao da je njihova mobilnost ugrožena jer su ljudi koji realizuju projekat neuki.

On objašnjava da pored loše postavke taktilnih staza i nedovoljno rasprostranjenih zvučnih semafora postoji problem nedovoljne obaveštenosti ljudi o načinu korišćenja istih.

"Nije to nikakva nauka, nauči se pet znakova za korišćenje taktilnih staza, ali recimo ja nisam znao da li reljef treba da bude izbačen. Imali smo čak polemiku jer niko nije znao šta određeni reljef znači. Takođe nisam bio siguran da li se reljef pipa nogama ili štapom", kazao je Marko i podvukao da se po samoj postavci taktilnih staza može veoma lako zaključiti da su ih nadležni postavljali isključivo za ulepšavanje grada.

Rampa za skejtere, umesto za slepe

Domaće zakonodavstvo jasno nalaže da svi objekti od javnog značaja moraju biti pristupačni osobama sa invaliditetom. Nažalost, Železnička stanica, Srpsko narodno pozorište i još nekoliko objekata u Novom Sadu nisu prilagođeni i ljudi sa invaliditetom ne mogu samostalno da ih posećuju. Kako je naš sagovornik izjavio, radovi nisu izvođeni da bi se obezbedio prostor slepima i slabovidima i upravo iz tog razloga sada rampe kod Srpskog narodnog pozorišta koriste skejteri, a ne osobe sa invalidietetom.

Strategija pristupačnosti Grada Novog Sada važi od 2012. godine i traje do 2018. godine, a njome su obuhvaćene brojne izmene u vezi sa poboljšanjem pristupačnosti grada osobama sa invaliditetom. Neki od navedenih ciljeva su rekontrukcija raskrsnica, parking mesta, taktilnih staza, autobuskih stajališta, zatim prilagođavanje gradskih autobusa i taksi vozila. Tadašnje vlasti su ovaj projekat okarakterisale kao vodič svim ustanovama, institucijama i preduzećima kako da izbegnu barijere i omoguće što kvalitetnije usluge.

Loš primer: Zgrada SNP-a u Novom Sadu

U okviru strategije, kao jedan od specifičnih ciljeva izdvaja se rekonstrukcija postojećih taktilnih staza, raskrsnica, parking mesta i uvođenje zvučnih semafora na celoj teritoriji grada. Iako je obećano da strategija neće biti samo "mrtvo slovo na papiru", do sada nijedna postojeća taktilna staza nije popravljena, a zvučnu signalizaciju imaju isključivo raskrsnice u centru.

Iz Zavoda za izgradnju grada (ZIG) navode da su svesni činjenice da su se prvobitne taktilne staze postavljale kao "ukras ulica", ali kažu i da se trude da to isprave.

"Pešačka zona centra uređena je 2005. godine tako što su na pešačkim površinama postavljane behaton kocke, a po sredini pešačke zone nalazi se kanalizacioni odvod, odnosno rešetkasta konstrukcija koja služi da prikupi vodu i sprovede je do kanalizacije", naveli su iz ZIG-a i dodali da su tada postavljeni i betonski elementi u boji koji su bili u funkciji ukrasa.

ZIG tvrdi da su u stalnom kontaktu sa ljudima kojima su taktilne staze neophodne, međutim članovi Gradske organizacije slepih i slabovidih to negiraju. Ova organizacija, koja okuplja više od 3.000 slepih i slabovidih osoba, više puta je iskazala negodovanje u vezi sa pristupačnošću grada. Oni takođe navode da ih do sada niko iz uprave nije pozvao da zajedno rade na projektu koji služi upravo njima.

Na pitanje ko je učestvovao u pisanju i realizaciji prvobitnog projekta, ZIG nije dao odgovor, a kada smo ih upitali da li planiraju popravku nefunkcionalnih i opasnih taktilnih staza, naveli su da jedino novac usporava rekonstrukciju.

Svako radi po svome nahođenju

Diplomirani inženjer Miodrag Počuč, koji je i sam učestvovao u projektu prilagođavanja grada, navodi da su učinjene velike greške pri projekovanju taktilnih staza i da na nekim mestima drastično ugrožavaju bezbednost ove grupe učesnika u saobraćaju.

"Razloge za to možemo tražiti pre svega u nedovoljnoj informisanosti o tome kako osobe koje su slepe zaista funkcionišu i nepoznavanju njihovih potreba i zahteva od strane planera i projektanata koji učestvuju u kreiranju našeg javnog okruženja", ističe Počuč.

Kako navodi naš sagovornik, veliki problem predstavlja i nepoštovanje zakonske regulative iz oblasti pristupačnosti definisanih Zakonom o planiranju i izgradnji i Pravilnikom o tehničkim standardima pristupačnosti, od strane investitora, projektanata, vršilaca tehničke kontrole projekata, izvođača radova pa sve do nadležnih koji izdaju odgovarajuće dozvole za izvođenje radova ili prijem objekata.

"Postojeća zakonska regulativa iz oblasti pristupačnosti nije idealna, uočeni su brojni problemi i nedostaci. Takođe je potrebno dodatno precizirati kako, kada, gde i pod kojim uslovima taktilne staze mogu da se postavljaju", objasnio je Počuč i zaključio da je najveći problem to što niko ne proverava kako su radovi izvedeni.

Postoje brojni dobri primeri iz drugih zemalja kao što su Nemačka ili Španija, koji se u značajnoj meri mogu iskoristiti i kod nas. Kako Počuč navodi, naš problem je zapravo neunificiranost standarda za izgled i način postavljanja taktilnih staza na nacionalnom nivou.

"Naš zakon i pravilnik dali su mogućnost projektantu da sam odluči kako će taktilna staza izgledati, kao i gde će se i na koji način postaviti. Tako različiti projektanti ili firme projektuju različite staze, čime se stvara nepotrebna konfuzija", istakao je sagovornik.

Očito je da nadležni nisu svesni da je taktilna staza saobraćajni znak za slepe osobe i da mora biti postavljena po tačnim i prethodno ugovorenim standardima. U suprotnom, to onda dovodi do nerazumevanja taktilne informacije, njenog različitog "čitanja" i u skladu s tim pojave rizičnog ponašanja, ugrožavanja bezbednosti, pa sve do nemogućnosti organizovanja odgovarajućih obuka korisnika. Potrebno je, dakle, iskoristiti dobru praksu drugih zemalja i u skladu sa tim napraviti jedinstveni standard, izvodljiv u našim uslovima rada i u skladu sa potrebama naših gradova.

Lea Kotlica 

Tekst “Novi Sad: Taktilne staze opasne po život" nastao je u okviru projekta “Antidiskriminaciono novinarstvo", koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje. Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija “Autonomije". Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Pokrajinskog sekretarijata.