Bez sistemskih promena ravnopravnost žena je samo šminka

U Srbiji su ove godine usvojeni Zakon o rodnoj ravnopravnosti, kao i izmene i dopune Zakona o zabrani diskiminacije. Između ostalog, zakon koji se bavi ravnopravnošću, reguliše i uravnoteženu zastupljenost žena i muškaraca u svim oblastima, samim tim i pitanje radničkih prava žena. Naravno, osim tog balansa, važno je i kakve uslove žene imaju, da li su zaista ravnopravne i koliko se zakoni primenjuju u praksi?

Često je, na žalost, slučaj da žene nisu diskriminisane samo po osnovu pola, već i po osnovu vere, religije, fizičkog izgleda i slično. Pogotovo je teško ukoliko se kao mladi, na prvim radnim mestima, susretnemo sa ovakvim situacijma.

Aktivistkinja Monika Ajvazović se sa diskriminacijom na radnom mestu susrela upravo u studentskim danima, kada je radila u butiku i to zbog toga što je Romkinja.

"Menadžerka mi je rekla da bi možda bilo mnogo bolje da u magacinu slažem robu, nego da budem u kontaktu sa potencijalnim kupcima. Bila sam svesna da ona ima problem sa tim što je boja mog tena malo drugačija u odnosu na sve druge devojke koje su radile u tom butiku. Kao razlog je navela da u magacinu mogu biti produktivnija jer ne ispunajvam dnevni iznos koji bih morala sa kupcima da ostvarim. U stvarnosti, ona je imala problem sa mojom nacionalnošču i bojom kože. Njen sledeći korak bio je, kada sam pitala za raspored za sledeću nedelju, da mi kaže da nema potrebe za mojim angažovanjem, ali da će mi već krajem sledeće nedelje javiti raspored. I onda sam iz nedelje u nedelju pitala kada sam angažovana, odgovor se odlagao i u jednom momentu prosto više nisam dobijala odgovore. Bilo mi je jasno da mi je na najgori mogući način prekinula radni odnos", priča naša sagovornica.

Monika je razmišljala o tome da sve prijavi nadležnim institucijama, ali ipak nije. Posledice su, međutim, ostale.

"Cela situacija je ostavila baš veliki utisak na mene i baš je dosta poljuljala moje samopouzdanje. Kada sam išla na naredni razgovor za posao, iz nekog razloga sam imala potrebu da stavim tri nijanse svetliji puder. Naravno, bila sam primljena zbog svojih kvaliteta, a ne zbog izgleda. Onda sam shvatila koliko je to bilo glupo, jer toliko volim svoju boju i svoj ten, da to apsolutno nije imalo veze sa mnom, već sa ljudima koji tako misle o onima koji su po bilo čemu drugačiji od većine", ističe Monika.

Monika Ajvazović, privatna arhiva

Milica Lupšor iz Roze, udruženja za radna prava žena, kaže da su određeni problemi posebno isplivali tokom pandemije. Veliki broj žena je dobio otkaz ili im nije produžen ugovor, zato što su mnoge firme radile smanjenim kapacitetom.

"Veliki problem je što više nema ugovora na neodređeno, odnosno, za stalno. Najveći broj žena, uopšte randika i radnica, radi u prekarnim, nesigurnim uslovima. Potpuno je nemoguće planirati bilo šta, jer su ugovori uglavnom od mesec do šest meseci. Pojedine žene su nam se javljale da ne mogu da odu na lekarski pregled, jer ako se danas zakaže, čeka se po pet, šest meseci, a onda zbog osiguranja, koje pokriva samo tri meseca, one ne mogu da zakažu lekarski pregled. Mi smo se poslednjih godina bavili mladim ženama i devojkama i trend je da većina njih, onog momenta kada ostane u drugom stanju, ostaje i bez bilo kakvih prihoda. Dešava se da čak i ono što bi trebalo država da im obezbedi kasni po nekoliko meseci, tako da su to izuzetno ranjive kategorije", kaže Milica.

O tome kako sve to izgleda u muzičkoj industriji, ali i u novinarstvu razgovarali smo sa autorkom emisije Bunt na RTS-u i kreatorkom "Bunt Rok festivala" Brankom Glavonjić. Ona kaže da žena ima dvostruku ulogu. 

"S jedne strane si povlašćena u mnogim situacijama, a sa druge strane, zaista mnogo toga moraš da uradiš sama, bez mnogo pomoći i uvek je nekako teže da neke stvari ostvariš kada si žena. Takođe, mnogo brže napreduju muškarci, nego žene. Moja ekipa, ljudi sa kojima ja radim, uglavnom su muškarci. Dešava se da imam povlašćeno mesto i da neke teže poslove preuzmu, ali teže poslove u smislu fizički težih. Žena u Srbiji je i dan danas ta koja je temelj svake porodice. Pored toga što se sada zahteva da ona i izgleda lepo i da bude stalno doterana, ona mora da bude i dobra kuvarica i majka, mora i da blista na svom radnom mestu, sve je to palo na njena leđa. Da bi se imala neka karijera, mora da se odrekne mnogo toga i mora mnogo kompromisa da se pravi", ističe naša sagovornica.

Što se tiče žena u muzici, kako Branka kaže, ni tu situacija nije idealna.

"Mislim da se povećao broj žena u muzici, ima više ženskih autorki. Ne onoliko koliko bi možda ja volela da postoji, onoliko koliko bi trebalo. Ima dosta jakih, samosvesnih, emancipovanih, ambicioznih i talentovanih žena, što se rokenrola tiče. Još uvek se muzička industrija smatra nekim muškim poslom, ali sve te žene rade iste poslove kao i muškarci. Nose svoje instrumente, nose svoja pojačala. Često su one te koje voze svoje bendove na događaje. Tu nema nikakvog opravdanja što si žena, radiš sve isto kao i muškarac. A sa druge strane ima opravdanja što si žena, pa neke stvari ne možeš tako lako da dobiješ, kao što dobiju muškarci", kaže Branka.

Branka Glavonjić, foto: Gordan Jović, RTS

Ni u drugim umetnostima često položaj žene nije ravnopravan. Umetnica Jelena Galović kaže da joj se na nekim poslovima i angažovanjima dešavalo da je svesna toga da se njeno mišljenje zanemaruje, iako je dosta glasna i prodorna. Žene su, kaže, neretko objektivizirane.

"U umetničkom svetu ima jako mnogo diskriminacije, zlostavljanja, iskorišćavanja, vrlo je teška situacija. U mom glumačkom poslu izgled je vrlo važan. Na filmu mnogo više, nekada i najbitniji, u pozorištu ne toliko. U pozorištu su neke druge vrednosti bitnije. Na filmu je velika objektivizacija, prisustvovala sam situacijama da su ljudi u kafani razmišljali o tome ko će da im igra partnerku i samo vrteli ko je najbolja riba. Često postoji to pravilo da, ako hoćeš da uspeš, moraš da budeš spremna da jako mnogo trpiš, da imaš debelu kožu. Moraš svašta da progutaš, a ja ne bih da gutam ništa zarad posla", ističe Jelena.

Ona dodaje i da se osećaju ostaci patrijarhata, ali i da misli da se stvari menjaju, naglašavajući da je ekonomska stabilnost žene važna.

"Za biće je bitno da oseti ekonomsku nezavisnost, jer to daje snagu, neki bust da tebi ne treba niko ništa da pruži, ti možeš sve sama da stvoriš i to te onda dalje inspiriše da stvaraš više", naglašava Jelena.

Milica Lupšor kaže da problemi nastaju već na razgovorima za posao, sa pitanjima lične prirode.

"Žene budu dikriminisane onog momenta kada počnu da razgovaraju. Mada to ne smeju da rade, počnu da im postavljaju lična pitanja, 'da li ste udati, niste udati, da li imate decu, nemate decu, planirate ih, da li živite sa nekim, imate li kredit'. Za pojedina zanimanja se traže samo dmuškarci. Posebnu kategoriju diskriminisanih žena čine žene iz seoskih područja, još ako su pripadnice romske populacije, te žene gotovo da ne mogu da dobiju posao. To je nezamislivo, nemoguća misija. Postoje i one tradicionalne ženske firme, kao što su tekstilne, gde se šije. Tu smo primetili da, bez obzira na to što su žene zaposlene sa više od 90 osto, muškarci su ti koji su na rukovodećim položajima. Čak iako je žena na rukovodećem položaju, nema istu platu kao njen muški kolega", zaključuje Milica.

Milica Lupšor

Mladena Mikan je mlada devojka koja je većinu svog poslovnog života i aktivizma usmerila upravo na razvitak i poboljšanje položaja mladih na selu.

"Što se tiče borbe za radno mesto, ta borba još uvek traje i mislim da će zauvek trajati. Naravno da je bilo i diskriminacije i svakakvih komentara, ali nekako kroz život se učimo da se ne osvrćemo na negativne komentare i da ne slušamo ljude koji nam nisu bitni. Izuzetno je teško biti žena u nekoj muškoj delatnosti i izboriti se za samu sebe, jer uvek ide ono pitanje kako li je ona došla do posla? Meni je drago što se među mlađim ljudima sve više primećuju rad i trud. Dešava se da nema više ni toliko šuškanja i komentarisanja, ali nije da ide lako. Što se tiče žena u ruralnim sredinama i selima, naročito, često ne znaju svoja prava, to do njih ni ne dolazi. Manje su sredine i manje se priča o tome, manje cirkulišu ljudi i manje mogu da dođu do nekih važnih informacija", kaže Mladena.

Upravo o radničkim pravima govore i mnoge aktivistkinje i aktivisti. Među njima je i Marija Papić Đurić iz Panonske antifašističke organizacije. Ona kaže da je položaj radnika i radnica generalno jako loš i da su eksploatisani i jedni i drugi. Prema njenim rečima, žene su dvostruko diskriminisane.

"Kod žena iz manjinskih zajednica je diskriminacija višestruka, jer nemaju jednaku šansu, bez obzira na sve zakone i regulative. Tu su stereotipi i predrasude, trpe seksualna uznemiravanja i sekstističke diskriminacije. Žene su manje plaćene za isti posao i imaju kratkoročne ugovore, a stavalja im se na teret da treba da budu osnova populacione politike. Ključni problem je radna eksploatacija, za koju nemaš ni jednu zakonsku polugu. Čak je i sistem popustio poslodavcima, koji su većinski muškarci, koji diktiraju tempo. Zakoni koji se trenutno usvajaju radi rodne ravnopravnosti i radnih prava, uopšte nisu dovoljni da bi se izjednačio položaj muškarca i žene, niti bilo koje manjine. Potrebna je sistemska promena. Bez obzira na jezičke dopune, rodno senzitivni jezik, koji jeste važan, ako sistemska politika nije usmerena na jednakost i ravnopravnost, prvensveno socijalnu, onda je sve samo šminka", ističe Marija.

Ona dodaje i da žene nikada neće biti u mogućnosti da funkcionišu ravnopravno u društvo u kojem im ono onemogućava da rade i žive od svog rada.

"Dokle god postoje ogromne socijalne razlike, to će se uvek najviše reflektovati na emancipacijske razlike, kao što su razlike između žena i muškaraca", zaključuje Marija.

Marija Papić Đurić, foto: ck13.org

Sagovornice Oradija se slažu u jednom: posla oko ravnopravnosti i položaja žena na tržištu rada ima još mnogo, a situacija nije ni približna idealnoj. Da bi se to postiglo, potrebno je poštovanje zakona, poštovanje ljudskih prava i individualna svest o ženi kao ravnopravnoj koleginici, bez obzira na njene godine, seksualnost, nacionalnost ili veroispovest. Zato sutra, kada vidite koleginicu, razmislite o tome kako ćete joj se obratiti, pogledati ili postupiti prema njoj.

Celu emisiju "U kakvoj zemlji želim da živim?" poslušajte u plejeru: