Online identitet je pitanje ličnog interesa

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti u Srbiji počinje da se primenjuje od 21. avgusta i sa sobom donosi niz pogodnosti za korisnike interneta, konkretno, društvenih mreža.  

Ceo prilog o ovoj temi poslušajte u studentskoj emisiji Pokretač

Podatak o ličnosti predstavlja svaka informacija koja se odnosi na fizičko lice koje se u nekom trenutku može identifikovati. To mogu biti ime i prezime, adresa, bankovni račun, podaci o našem ponašanju na internetu. Kako kaže Đorđe Krivokapić iz Share fondacije, novi zakon o zaštiti podataka o ličnosti u Srbiji je zapravo prevedena i prilagođena verzija Opšte uredbe o zaštiti podataka o ličnosti koja se uveliko primenjuje u zemljama Evropske Unije, popularnija pod nazivom GDPR.

"Ključna promena je to što su kompanije koje prikupljaju podatke o ličnosti u daleko većoj obavezi da vode računa o podacima i da sa njima postupaju na jedan odgovoran način. Sa druge strane, građani dobijaju novi niz potencijalnih prava i da bolje budu obavešteni o tome koji podaci se prikupljaju, za koje svrhe, na koliko i da li kompanije dele te podatke sa trećim licima. Pored toga, građani imaju pravo da zahtevaju promene podataka koji su stari. Novina je nešto što zovemo pravo na zaborav, odnosno, pravo na brisanje podataka u određenim uslovima. Kako će sva ta prava da se ostvare zavisi od puno faktora i kompanija koje će kroz organizacione promene morati da prilagode ovo stanje stvari u postojećim praksama", kaže Krivokapić.

Pitali smo mlade koliko paze pri deljenju svojih podataka na društvenim mrežama:

Na Instagramu delim svoje podatke, ali ih ne objavljujem u realnom vremenu. Što se tiče Fejsbuka, jedino mi stoji datum rođenja.

Deljenje podataka nije nimalo naivno, ja iskreno ne razmišljam o tome i isto kao i svi ostavljam podatke na društvenim mrežama.

Do prošle godine nisam bila svesna da moji podaci mogu da odu negde sa društvene mreže. Mislim da većina nas nema predstavu o tome, već samo ispunjavamo zahteve koje društvene mreže traže od nas.

Trudim se da ne dajem puno svojih podataka. Poprilično sam svestan da ti podaci mogu da se koriste za različita targetiranja, reklamiranja, ali ja tu ne mogu ništa da uradim.

Mislim da svi mi ostavljamo dosta stvari na društvenim mrežama. Nekad se zanesem pa okačim neku sliku sa putovanja i onda shvatim da to i nije toliko neophodno. Ipak, mi ne možemo da kontrolišemo Guglovo targetiranje.

Ranije sam bio paranoičan po pitanju ostavljanja podataka na društvenim mrežama, sada mi je već svejedno.

U potpunosti sam svesna, ali ako ništa drugo, dobijam reklame koje su vezane za one stvari koje me zanimaju.

Snimak psa iz Japana ili citat pisca koji smo podelili na našem Fejsbuk profilu, nisu lični podaci. Međutim, vreme kada smo objavili post ili geolokacija uređaja koji smo koristili, mogu se posmatrati kao podaci o ličnosti. Takođe, sama informacija da volimo pse ili određenog pisca predstavlja lični podatak. Zbog toga, Đorđe Krivokapić kaže da su građani zainteresovani da znaju koliku kontrolu imaju nad svojim podacima na internetu.

"Oni donekle imaju svest o tome da se podaci koriste u određene marketinške svrhe i druge poslovne prakse. Svakako, građani moraju dodatno da se obrazuju po ovoj sferi. Pitanje njihovog online identiteta je pitanje njihovog ličnog interesa. Moraju biti svesni da njihova reputacija, da njihovo prisustvo na mreži i u celokupnom društvu zavisi od količine podataka koje dele, shodno tome moraće da prilagode svoje ponašanje. Postoji puno društvenih mreža koje su kritične po količini i svrsi prikupljanja podataka o ličnosti. Najveće mreže poput Fejsbuka, Instagrama, Youtube-a prikupljaju dosta podataka, Google kao ceo eko-sistem, to su kompanije koje znaju najviše o nama", navodi Krivokapić. 

Sa druge strane, kreatori sadržaja na društvenim mrežama poput Youtube-a, svesni su da mogu tagovanjem određenih oblasti u opisu videa privući ciljnu publiku. Youtuber Milan Inić poznatiji pod nazivom Yasserstain kaže da ne koristi ovaj način targetiranja jer, po njegovom mišljenju, to ubija faktor iznenađenja.

"Targetiranje ne radim, to je programerski, ne kreativni rad. Ako radiš kao kreator u saradnji sa brendom, nije u tvom fazonu da pratiš statisike jer sama kreativnost treba da lupa kontru tome, da stvara faktor iznenađenja. Ako se ljudima ubacuješ u facu targetiranjem, time ćeš ih više odgurnuti nego zainteresovati", smatra Yasserstain. 

Prilikom zloupotrebe ličnih podataka, građani mogu da se obrate Povereniku za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Pored ovog mehanizma, Đorđe Krivokapić navodi još nekoliko onih koji takođe mogu pomoći u zaštiti građana u ovakvoj situaciji.

"Trebalo bi imati u vidu da su mnoge kompanije koje prikupljaju podatke o ličnosti van Srbije, te da se može desiti da naš državni poverenik nema nadležnost da pomogne. Ako su u pitanju ozbiljna kršenja, građani se mogu obratiti i tužilaštvu, tu su i organizacije poput Share fondacije koje mogu pružiti određene savete. Iako je kompanija kojoj dajete podatke van Srbije, ona ne može da radi šta hoće, dužna je da imenuje svog predstavnika u Srbiji, pod nadležnošću je i poverenika iz zemlje koje dolaze, te moguće i tim organima u inostranstvu podneti prijave", objašnjava Krivokapić. 

Društvene mreže ostavljaju privid da daju besplatne usluge. Međutim, meta podaci se koriste u marketinške svrhe čime svaki korisnik Fejsbuka, Instagrama ili Youtube-a postaje roba, čiji podaci se preusmeravaju na targetiranje. Zbog toga, potrebno je paziti koje podatke plasiramo i biti svestan da postoje zakonski mehanizmi koji ih štite.

Svetlana Paramentić