...
TRENUTNO10:30 - 10:45Tehnologija

Lifestyle

Smršao 60 kilograma i sprema se za Beogradski maraton

15.05.2021.

Naš sugrađanin Milan Kaćanski potpuno novim načinom života i ishrane za nekoliko meseci uspeo je da skine čak 60 kilograma. Uz nove navike u ishrani ubacio je i redovne treninge trčanja, pa ga uskro očekuje i prva maratonska trka, a da ovaj proces nije nedostižan, ali ni malo lako ostvariv, svedoči sam Milan putem socijalnih mreža gde ga prate hiljade ljudi. „Drago mi je da mogu da podelim moju priču sa ostalima, jer znam koliko je meni bilo teško u nekim trenucima, pogotovo na početku. Mnogo je lakše kada vidite da neko prolazi kroz sličnu situaciju“ ispričao nam je Milan na početku razgovora u emisiji Dnevna soba Oradija.

.

Kako si uopšte uspeo da naguraš 142 kilograma?

Niko se ne ugoji preko noći i za par meseci, pogotovo ne na 142,2 kilograma koliko sam tačno imao 2019. godine u februaru. Za to je bilo potrebno dosta vremena i upornosti. Kao što se do velikih rezultata dolazi treningom i velikom posvećenošću, tako se i do velike kilaže stiže teškim trudom. Par godina sam u kontinuitetu jeo kao oni sumo rvači koji rade na svojoj masi i ja sam se prežderavao i unosio ogromne količine hrane. Telo se naravno bunilo protiv toga, ali moja dnevna rutina i da kažem gupost , su doveli do toga da mi se apetit sve više povećavao i da sam mogao da jedem sve više i više hrane. Kada sam dostigao ovu zaista ogromnu kilažu, za šta mi je bilo potrebno nekoliko godina, rešio sam da je dosta i tada je krenula cela ova priča.

 kacanski4 jpg

Kakva ti je sad kilaža?

Trenutno imam između 83 i 85 kilograma. Ne merim se toliko često, jer osećam da je to sada ta kilaža koja mi odgovara, s obzirom na moju građu, i odlično se osećam u svojoj koži. Nisam više opterećen kilogramima, jednostavno kad mi se više jede onda jedem, a tako i povećam kilažu, mada, sve se sada kreće u nekim nivoima kojima sam zadovoljan.

 

Šta si sve pokušavao od dijeta?

Pokušavao sam sve znane i neznane dijete i sve moguće načine da smršam. Isprobao sam sve dijete koje mogu da vam padnu na pamet. I zašto svaka dijeta ima uspeh u određenom vremenskom periodu? Zato što ljudi generalno promene neke navike, smanje unos ili količinu hrane i uglavnom povećaju fizičku aktivnost. Naravno, tu se gubi određeni broj kilograma jer se promene te bitne stvari, ali je suština u tome da što je striktnija i rigoroznija dijeta vi na njoj možete manje da izdržite. Svaka dijeta na kojoj sam bio dovela je do toga da smršam određeni broj kilograma, pet, deset ili čak i više, ali kada izgubim motivaciju i snagu, kada mi bude dosta restrikcija, onda ne samo da vratim tu kilažu nego, kao po pravilu, još dodam par kilograma. Mislim da je to najveći problem sa dijetama i time se ne postižu dugoročni rezultati.

 

Šta je na kraju upalilo i dalo, očigledno, trajni rezultat?

Kažu da je najveći problem zadržati kilažu koju postignete, što je tačno. Nije toliko problem smršati, to jeste teško, ali je mnogo veći problem održati tu kilažu. Sve vreme, dok sam bio na raznim dijetama, nešto mi je govorilo da sve to nije održivo. Suština je da vaša ishrana, stil i način života moraju da budu održivi, da sa tim možete normalno da živite bukvano do kraja života. Ne sme da bude jako opterećujuće, sa mnogo odricanja. Svi prethodni pokušaji su bili jako teški, sa puno odricanja, a ja sam bio sve deblji i deblji. Mislim da sa ovim može da se poistoveti veliki broj ljudi. E onda sam 22. februara 2019. godine sebi rekao da ću da pokušam da jedem umereno, bez zabranjenih namirnica i da pronađem sebi način koji će biti održiv, jer sam prosto znao da takav način postoji. Uz to sam odlučio i da se bavim određenom fizikom aktivnošću. Naravno to ne podrazumeva jedenje čokolade od 300 grama odjednom, jer to ipak neće doneti željene rezultate, ali ako mi se jede nešto slatko ja to i pojedem, naravno, umereno. Ovo je sistem bez zabranjenih jela ili pića. Uvek se setim momenata na raznim proslavama kada se posluži torta ili kiflice koje najviše volim, a dijeta mi propisuje da to baš ne smem, onda je to mučenje, a dešavalo bi se da odem kući i nađem svoj neki štek pa pojedem i mnogo više. Tada sam, dakle, rešio da pokušam poslednji put, i ako ne uspem onda bi to bilo to, biću debeo. Međutim, ispostvilo se da je ovo bio pravi način za mene. Jako je važno da shvatimo da smo svi različiti i da je ovo neki opšti princip. Mnogo mi ljudi piše i pita za svet, pitaju kako sam, recimo, za prvi mesec skinuo 13 kilograma. Ne treba se porediti jer ima jako puno faktora koji utiču na sve to, slušati svoje telo, treba biti umeren i mislim da je to jedini princip koji važi za sve.

 kacanski2 jpg

Kako izgleda jedan tvoj običan dan?

Volim da budem fleksibilan tako da ovaj sistem nije vezan za obroke u tačno vreme. Nikad nisam mogao da robujem stvarima pa tako nisam mogao ni da sprovedem u delo razne jelovnike koje su mi preporučivali nutricionisti. Svaka čast svima koji to mogu da izdrže na duži period. Ja to zaista ne mogu. Određene dijete za ograničen rok trajanja, na recimo mesec dana, su sasvim ok. Ali biti šest meseci ili godinu dana na takvoj ishrani to je jako opterećujuće. Lično se pridržavam neke vrste autofagije, neki zovu to još i isprekidani post ili interfasting, a sve to redovno objavljujem na mojoj stranici. Radi se o tome da se jede određeni period vremena u toku dana, najpoznatiji je sistem 16-8, što znači da se ne jede 16 sati dok se u tih 8 sati jede. U praksi to izgleda ovako: ustajem oko pet svaki dan, ujutro volim da odem na trčanje, trening radim na prazan stomak, popijem čaj ili vodu pre treninga. Nakon treninga koji je u dužini od 5 do 15 pretrčanih kilometara, nekad i više, pijem opet čaj ili vodu i jedem tek u 9 sati. To je satnica koju uspevam da uklopim sa poslom, ali sve je to individualno. Moj prvi obrok je oko 9, sledeći je oko 13 sati, a poslednji obrok je negde oko 18 časova, što znači da u nekih osam ili devet sati imam obroke, a u ostalom delovima dana ne unosim kalorije, pijem čaj ili vodu. Meni je to donelo neverovatne rezultate, zaista nisam očekivao da ću uspeti da smršam punih 60 kilograma za samo devet meseci na poptuno prirodan način, bez bilo kakave hemije ili operacije. Ovim načinom života i ishrane omogućio sam svom telu da potroši sve ono što sam uneo u toku dana kao i da potroši ono što sam u svom telu nagomilao tokom vremena. Postao sam veliki zagovornik autofagije koja nije nova metoda, ali je postala popularna nakon što je za to Japanac Jošinori Osumi dobio Nobelovu nagradu iz ove oblasti. Kasnije je o tome dosta govorio i Novak Đoković, ali sama metoda je poznata milenijumima unazad. U pitanju je jedna vrsta posta, takozvani isprekidani post koji, barem u mom slučaju, nije imao bilo kakve neželjene efekte. Naravno, potrebno je neko vreme da se organizam navikne na takav ritam, jer nas, generalno, čine naše navike. Tako sam se ugojio, nisam se kretao, previše sam jeo, a praktično sam isto to uradio samo u suprotnom smeru. Mislim da je u našoj prirodi da budemo umereni u jelu, da se krećemo, što ne mora da bude trčanje, može da bude i vožnja bicikla, šetnja, planinarenje ili bilo šta drugo. Najvažnije je držati se plana, a kako sam otac dvoje male dece pa od njihovih obaveza zavisi i moj dan, treniram isključivo od pet do sedam ujutru, upravo iz razloga što znam da je to vreme kada ništa ne utiče na moje vreme i da ću uraditi svaki trening koji zacrtam. Uz to sam otkrio da su jutra najlepši deo dana za trening, iako je zimi malo teže ustati i niže su temperature, ali sada je idealno.

 

Potrebna je velika disciplina da bi se sproveo ovakav način ishrane , ali i trčanje na duge pruge. Kako si se pronašao baš u trčanju?

Uvek sam se bavio nekim sportom rekreativno i uglavnom su to bili sportovi košarka, fudbal, odbojka, malo sam išao i u teretanu,  ali trčanje sam mrzeo. Bilo mi je potpuno besmisleno da idem sam i negde trčim ili, što je još luđe, nigde ne trčim, odnosno idem da bih se vratio. 2015. ili 2016. godine sam negde pronašao da je za topljenje masti iz organizma najbolja stvar trčanje umerenom brzinom. Tada sam krenuo da trčim i bilo mi je jako, jako teško, katastrofalno, pogotovo što sam u glavi imao da mrzim trčanje. Nakon neka tri meseca sam stigao da mogu da pretrčim oko pet kilometara i onda prestao, počeo sam ponovo da se gojim. Tog februara 2019. godine odlučio sam da ću ponovo početi da trčim, ali sa mojih 142,2 kilograma nisam mogao da trčim nego sam u početku samo hodao. Posle mesec dana sam počeo da trčim lagano, po 100m ili od bandere do bandere i ti mali ciljevi su bili odlična stvar za motivaciju. Najčešća greška koju prave početnici je da ljudi počinju da trče brzim tempom i predugo. Nakon toga se dešava da ljudi imaju teške upale mišića, ostanu bez daha, a dešava se i da se povrede i sve ih to odbija od trčanja. Baš iz tih razloga sam počeo lagano, da razmišljam, vodim računa o položaju tela, o disanju. Svašta se može naučiti i na raznim sajtovima posvećenim trčanju. Za nešto više od dve godine došao sam do toga da ću za nekih mesec dana pokušati da istrčim svoj prvi maraton u životu - Beogradski maraton,. U međuvremenu sam istrčao nekoliko polumaratona, a najnovija ljubav koju sam otkrio u trčanju je trejl trčanje koje podrazumeva staze u prirodi, po planinama ili šumama. To je ogroman izazov i potpuno drugačija priča od trčanja po ravnom i na asfaltu. Preporučujem da probate i mislim da je Fruška gora sjajna za to, ali da je veoma zapostavljena. Nama iz Novog Sada treba desetak minuta da stignemo do Venca ili nekog drugog mesta na Fruškoj gori. Imamo neverovatne uslove jer u blizini imamo i reku i planinu, ali bismo o svemu trebalo da vodimo mnogo više računa. Ceo svoj život živim u Novom Sadu, veći deo na Limanu, a nisam pojma imao koliko je divna Fruška gora, koliko ima predivnih predela. Žao mi je što sam otkrio da se Fruška gora sve više i više uništava, sve više se seče iako većina ljudi za to i ne zna. Mislim da tome na vreme treba da stanemo na put, jer drugu Frušku goru nemamo i nećemo je imati.

 kacanski3 jpg

Kako koncipiraš treninge, sam ili imaš nekog trenera?

Volim da eksperimentišem pa sam tako došao i do ishrane i do treninga. Treba videti šta vam odgovara, a šta ne. Volim da pratim dosta ljudi, ne slepo da slušam nego da dobijem ideju šta bih mogao da probam. Tako sam vremenom došao i do treninga, mada sam ranije sarađivao i sa trenerima poput mog prijatelja Mihaila Dudaša koji mi je bio trener jedno vreme i koji mi je mnogo pomogao. U prethodnih godinu dana, kako sam krenuo sa planinskim trčanjem, sarađujem sa ljudima koji stoje iza Fruškogorskog maratona i postao sam deo ekipe, a tu su Nenad Sudarov i Aleksandar Radukin i sa njima sarađujem kada mi to obaveze dozvole. Što se tiče trčanja po gradu tu sam došao do nekog plana treninga koji meni odgovara, sam sebi trenutno pravim plan i radim po svom osećaju. Na internetu ima gomila planova, treba uzeti nekoliko za određenu dužinu za koju se pripremate, probati i prilagoditi sebi i svojim mogućnostima. Trka je samo kraj tog procesa, a ja se za maraton pripremam već puna četiri meseca. Imam tu kilometražu u nogama, a kako će biti na samoj trci zavisiće od mnogo faktora. Sve je to jedno veliko iskustvo, kao i svaki trening koji se odradi. Kažu da ne postoji loš trening, jer loš je jedino onaj koji se ne odradi.

 

O čemu razmišljaš dok prelaziš sve te kilometre?

To je odlično pitanje, trkači tačno znaju o čemu je reč. Naravno, što je duži trening imate više vremena da razmišljate. Ne slušam muziku dok trčim, čak ni na najdužim distancama, od po 30 kilometara koje traju po tri sata, jer sam primetio da mi muzika odvlači pažnju, da nisam toliko skoncentrisan na to što radim i na svoje okruženje, ne prija mi i izbacuje me iz ritma. Trčanje doživljavam kao oblik meditacije. Shvatio sam da mi sve to jako prija i pozitivno utiče na samu psihu. Pored toga što fizički radite na sebi i što sve to utiče ne vaše zdravlje, taj oblik meditacije koji postignem na treningu to je nešto neverovatno. Ako je radni dan u pitanju onda poslažem sebi obaveze za taj dan i razmišljam šta i kako treba uraditi, pripremiti, onda o porodici, prijateljima, emocijama i svemu ostalom. A kada uđem u neki ritam, a trkači znaju o čemu govorim, lično to doživljavam kao neki oblik nirvane, ni o čemu posebno ne razmišljam nego se jednostavno prepustim tom osećaju i trčim dokle god me taj osećaj vodi.

 kacanski6 jpg

Zanimlivo je i da mnogo ljudi prati tvoj ritam dana, treninge, recepte i delove privatnog života putem socijalnih mreža na kojima se predstavljaš kao STOMAKiJA. Kako si došao do toliko pratilaca?

Da sam imao plan da smršam 60 kilograma za devet meseci verovatno ne bih uspeo. Cilj mi jeste bio da dođem na ovu kilažu, ali nisam se previše brinuo za koliko vremena će se to desiti. Tako je i u trčanju, treba pratiti svoje telo i slušati šta nam ono govori. Počeo sam na instagramu da kačim svoje obroke, trenige i ostalo od samog početka, iako sam na toj mreži bio aktivan i ranije, ali nisam vodio ovu vrstu ličnog dnevnika. Prvenstveno sam to počeo da radim i ostavim neki zapis kako bih mogao da se vratim i podsetim se, jer često ljudi nisu svesni šta su uspeli da postignu za neko određeno vreme. Mi tih promena nismo svesi jer smo  prisutni svaki dan. Mene ljudi nisu mogli da prepoznaju na ulici posle tih devet meseci. Dešavalo se da se javim ljudima koje poznajem, a oni me ne prepoznaju po izgledu nego tek po glasu. Počeo sam tako da kačim na instagram svoje obroke i treninge, merio sam se jednom nedeljno, svakog ponedeljka, pratio kako to ide i ljudima je to postalo zanimljivo. Sada imam oko 20 hiljada pratilaca koji to prate iz dana u dan. Dobijam jako puno poruka, po sto dnevno i vrlo rado svakom odgovorim mada to oduzme mnogo vremena, ali znam koliko je meni bilo teško na početku pa pokušavam da pomognem ljudima koji kroz to prolaze. Ti moji zapisi su neka vrsta smernice, da ljudi vide da nisu sami u tome. Sve veći broj ljudi ima problema sa viškom kilograma, a neke bolesti su postale bolesti modernog doba i, na žalost, mislim da će biti sve gore i gore. Profil koji sam pokrenuo iz nekih svojih ličnih razloga se pokazao kao koristan velikom broju ljudi. Zanimljivo je da me najveći broj ljudi prati iz regiona i iz dijaspore. Profil se zove STOMAKiJA, mada su ljudi ranije često mešali sa stomaklijom, pa su se pitali šta je ovo, nema alkohola, a evo sad nema ni stomaka (smeh). Nazvao sam ga tako zato što je to bila moja borba sa stomakom. Voleo bih da ljudi shvate da je rešenje u njima, a ne u prepratima, dijetama i ostalim stvarima. Sve je u glavi. Većina ljudi, ukoliko želi da prizna, zna šta radi i gde greši, odnosno koje navike utiču na sve to. Niko se ne ugoji tako što ode na proslavu i preždere se. Pa to ponekad uradimo svi, ali ono što će vas učiniti gojaznim su navike koje ponavljate iz dana u dan.

 

Posao kojim se profesionalno baviš je veoma zanimljiv. Kako si postao producent?

Moj pokojni otac je bio pozorišni glumac i odatle dolazi moja ljubav prema umetnosti, prema filmu i teatru. Moj brat je reditelj, a ja sam prvo želeo da upišem glumu, jer mi je otac ubacio klicu pozorišta još od malih nogu. Ušao sam u uži krug, ali me na žalost nisu primili na glumu, što će se možda ispostaviti da je i na sreću, pa sam upisao produkciju na Akademiji u Novom Sadu. Do tada nisam baš mnog bio upoznat sa produkcijom, dosta sam tokom studiranja naučio i nekako sam se opredelio za pozorište. Jedno vreme sam radio u SNP-u, da bi nakon toga dobio poziv iz „Sterijinog pozorja“ jer im se dopao način na koji radim pa sam od 2009. godine stalno zaposlen na mestu producenta u ovoj kući. Ove godine će se od 18. do 26. juna održati 66. izdanje Sterijinog pozorja, najznačajnijeg pozorišnog festivala kod nas i u regionu. Uz festival, Sterijino pozorje ima i svoj deo izdavašta, arhivu i ostale aktivnosti kojima se bavim preko godine. Sve to što radim na instagramu i na sajtu mi se zajedno sa redovnim poslom uklopio u priču produkcije i posla koji zaista volim.

Jovan Vanja Marjanović

foto: privanta kolekcija

Milanovo gostovanje u emisiji Dnevna Soba možete poslušati ovde:

 

Možda te još zanima:

.

Vredi pročitati: "Rođeni da trčimo"

Reprezentativac naše zemlje u planinskom trčanju, naš sugrađanini Aleksandar Radukin, koji je, takođe, i osnivač jedne od najuglednijih domaćih kompanija…

.

Priroda pruža slobodu i spokoj

Mladi novosadski kajakaš Vojin Rudović pre desetak godina je, još kao dete, počeo da se bavi ovim zanimljivim, ali i…

.

Jutarnji novosadski trkač

Novosađanin Aleksandar Radukin atletiku je, a posebno trčanje na duge pruge po urbanim ali i brdovitim stazama, otkrio tek krajem…

.

Sport kome korona ništa ne može

Do momenta kada će nas koronavirus pustiti iz svojih kandži, moraćemo da se ponašamo u skladu sa situacijom. Događaje poput…

.

"Pokreni se!" na Noćnom maratonu

Osmi noćni maraton održava se u subotu, 24. juna, u Novom Sadu, a ova trkačka manifestacija okupiće nešto više od…

.

Alo policija, samo da javim da spavam

Apple Watch je nedavno predstavio novu funkciju za praćenje kvaliteta sna,  pa veliki broj korisnika ove uređaje nosi i tokom spavanja. Ovaj trend…

  • 00:00 Music Mix by Majkić
  • 10:00 Pre podne na O radiju
  • 10:30 Tehnologija
  • 10:45 Prava stvar
  • 11:00 U kakvoj zemlji želim da živim

Anketa

Da li ste se vakcinisali?

Oradio logo