Stripovi kao savršenija dela od ljudi

Zoran Đukanović je istoričar umetnosti i naš najcenjeniji esejista i teoretičar stripa. Stripolog je prikladnija reč. Pored desetina tekstova koji su se pojavili u mnogobrojnim strip izdanjima, Zoran je i autor kultne knjige "Tomas Man ili Filip K Dik" (1988) koja nam na pravi način otvara vrata ka devetoj dimenziji – tako magičnoj i čuvanoj poput retkog bisera. Naravno, to je samo deo jednog mnogo većeg tovara blaga koje se krije u svakom pravom, izoštrenom oku jednog ljubitelja stripa. Đukanović već trideset godina živi i radi u Holandiji a mi smo ovoga puta sa njim popričali o nekoj novoj stripovskoj publici, zanimljivim izdanjima, Hugu Pratu naravno…

Šta je ono što ti zaokuplja pažnju, od stripova, u poslednje vreme?

Ono što mi trenutno zaokuplja pažnju je treći ciklus serijala „Nošeni vetrom“, a ono što je impresivno, to je činjenica da ja davno nisam video tako dobro ulaženje u psihologiju ženskih likova na način kako to čini autor Fransoa Buržo. Njegov crtež je i dalje vrlo detaljan, priča je toliko snažna da mu se ovaj novi, malo tvrđi crtež, oprašta. 

Današnja, domaća, strip produkcija je ozbiljna dok je publika pre tridesetak i više godina bila mnogobrojnija. Kako objašnjavaš ovaj 

Svakako. Ali, jako je teško imati i jare i pare a desile su se neke nepovratne promene. Mi, što se tiče stripa, u stvari imamo dve čitalačke strasti. Jedna je da kompletiramo priče i čitamo ih u celini a drugo je ono što sve više nestaje a to je čitanje u nastavcima, čitanje revija i odlazak u sveti hram stripa – kiosk. Krećući se između ta dva zadovoljstva, to negde može da pokaže razliku između stanja sa čitalačkom publikom nekada i sada. Mi smo svi sanjali da stripovi budu fenomenalno odštampani i da budu komplentni, što se danas i dešava, ali nam fali žutina hartije, nesavršenost štampe i obilje strip svezaka i revija na kioscima. 

Da li ti i danas imaš strasti za stripom?

Ja je imam, možda čak i previše jer se približavam penziji a palim se na stripove kao kada sam bio klinac. Gugl je planetarno uništio televiziju i štampu, stripovi se se pomerili iz revija i kioska na police knjižara. Danas knjige imaju male tiraže. Ono što je činjenica, to je da je kupovna moć mnogo slabija nego recimo osamdesetih godina prošlog veka. Poruka je da ne treba sanjati neki san jer se on može realizovati. On se ostvario ali po cenu smanjenja srpske stripovske publike. Ono što je još interesantno pomenuti je šta je to bilo specifično za tu strašnu osetu devedesetih. Naime, svet je tada preživljavao kroz forme alternativnog stripa. One je rodio autore od kojih su neki postali svetski poznata imena, recimo Aleksandra Zografa, Danila Miloševa Wostoka… To je ta, uslovno rečeno, Vojvođanska ekipa alternativnih autora koji su se zubila držali za strip kako bi ga očuvali a za to im se  zaista zahvaljujem.

Zoran Đukanović

Da li će ta strast prema stripu ovde jenjavati ili će se proširiti njegova publika?

Ono što je danas paradoksalno je činjenica kako strip danas ima jednu neverovatnu prednost jer on danas, zahvaljujući mnogim, luksuznim integralima, postaje umetnički predmet. Čak i ako bude štampanje po potrebi, i tada će postojati proizvodnja stripova. Automat na ulici je već daleka budućnost ali ja negde vidim da se opasnosti za preživljavanje stripa tu eliminišu. 

Pored mnogih naslova izašlih od strane srpskih izdavača, tu su recimo poslednja dva izdanja Korto Maltezea („Mladost“ i „Tango“), a mi smo pre ovog zvaničnog intervjua popričali malo i o Hugo Pratu, odnosno o njegovom velikom uzoru – Hektoru Esterhaldu. Napisao si jedan sjajan uvod koji nam je otkrio podatak za koji većina od nas nije ni znala pa te molim nam ga i ovde malo razjasniš.

Napisao sam jedno poglavlje za novo, luksuzno izdanje stripa „Mort Sinder“ (Fibra) i nije mi uopšte bilo drago da to napišem ali sam morao. Naime, ja sam geniju Pratu i njegovim stripovima posvetio sedam eseja i praktično sam prva osoba koja je sistematski afirmisala izuzetnu vrednost njegovih stripova. E sad, reče je o njegovim stripovima nego o delu njegovog ponašanja. Prvo sam primetio u knjizi sećanja (Želja da se bude beskoristan koja je u formi inetrvjua kako on samo dva puta pominje Esterhalda i to u negativnom kotekstu. A praktično, početak rada na stripu Hugo Prat je radio prema Esterhaldovim scenarijima ("Narednik Kirk", "Tikonderoga" i "Erni Pajk") kroz koje je sazreo, i kao crtač i kao pripovedač, u kompletnog autora. Sa druge strane, mnogi ni ne znaju tragičnu priču Hektora Esterhalda. On je bio otet, ubijen a njegovo telo nikada nije bilo pronađeno. Hugo Prat nikada nije bio levičar, već klasični bonvivan. On se recimo u Argentini družio i sa mnogim poznatim ustašama itd. To je bio čovek koji je mogao da se kreće kroz čitav spektar ljudskih sudbina a to ga nije naročito pogađalo, ali je jako interesantno što se njegovi likovi uvek jako dopadaju levičarima. Posle Esterhaldove smrti, Prat je uradio nešto potpuno nedopustivo. Naime, pojavili su se ti njihovi zajednički stripovi ali isključivo sa Pratovim imenom dok se Esterhaldovo ime pojavljivalo, sitnim slovima, samo u impresumu, čak ni tamo nekad. To je pravno nedopustivo. Očigledno postoji velika disproporcija između ogromnog Pratovog talenta i njegovog etičkog odnosa pre Esterhaldu. Moj lični zaključak, koliko god da da je to činjenica koja jesta da je uznemiravajuća, je da ću ja uvek govoriti da je Esterhald veliki talenat ali da ga je Prat čak prevazišao i nadrastao svojim ogromni pripovedačkim i crtačkim talentom. Između kreativnog i etičkog kvaliteta ne mora da postoji preklapanje, a ovo je očigledan slučaj. Jer, nikada autor i njegovo delo nisu isto. I sreća da je tako jer su dela mnogo savršenija od nas ljudi.

Stripovedač