Naslovi za nove stripovske putnike

Ako ste ljubitelji SF uzbuđenja, posebno onog iz sveta stripa, onda će vas obradovati informacija da su se nedavno u prodaji pojavila dva zaista važna retro naslova. Tu je „Osmi putnik“ – grafički roman koji u formi stripa opisuje čuveni film Ridlija Skota iz 1979. a drugi naslov je „Noć“ Filipa Drijea. Ovaj čuveni francuski autor je pomenuto delo nazvao svojim životnim rekvijemom dok se u oba naslova može uočiti taj prijatni ugođaj toplih, analognih godina. "Osmi putnik" i "Noć" su izašli u izdanju nove domaće strip izdavačke kuće Stalker, a mi smo o pomenutim naslovima detaljno sve saznali od glavnog urednika Stalkera – Milana Jovanovića.

Na koji način si odlučio da kreneš u ovu novu, izdavačku, strip avanturu? 

Iskren da budem, oduvek sam želeo da kreiram i pravim knjige. Kao urednik, uživao sam u poslu i učešću u proizvodnji nečega tako opipljivog kao što je knjiga. Takva vrsta zadovoljstva mi je jedna od najinteresantnijih stvari koje mogu da zamislim da radim. U tom smislu, posle deset godina iskustva, nekako mi je bilo prirodno da sve to pretočim u nešto što bi bila moja vizija kako izdavačka kuće treba da izgleda i šta da objavljuje. I to je jedna vrsta kreativne slobode koju mi, urednici, možemo da plasiramo barem kroz pravljenje knjiga. 

Jedan dosta retro početak za Stalkera?

Jeste, a to može i da zavara čitaoce u prvi mah. Oni koji me poznaju i prate ono što radim, svesni su da sam ja vrlo eklektičnog ukusa. Oba ova naslova su iz sedamdesetih godina – „Noć“ iz 1976. a „Osmi putnik“ iz 1979. Takođe, oni dolaze iz sfere fantastike i horora, što bi takođe moglo da bude nešto što bi za novu čitalačku publiku bio pravac. Zapravo, to nije tako. Moja ideja je da je kvalitet jedino merilo a u tom smislu, žanrovske odrednice ili godine su potpuno nebitne. Ono što nedostaje našem izdavaštvu je više novih stvari. Mi imamo publiku koja je navikla na večite repritne i na neko stalno podizanje lestvice u smislu kvaliteta opreme. I to, u nekoj meri, i jeste u redu pogotovu za neke stripske klasike. Ali sa druge strane, pomalo je to i dosadno. Kada razmišljam kako bi trebalo da izgleda izdavački program Stalkera, ja tu vidim spoj između klasičnih naslova kakva su ova dva, ali prevashodno onih koji nisu objavljivani do sada, i nekih novih naslova – neke trenutne scene. Želim da u nekom periodu koji je pred nama, privolimo publiku da počne da prati nove naslove. Nije to ništa novo u Srbiji, ali ne mogu da se otmem utisku da je ipak ono što najviše odjekuje kod čitalaca i dalje klasična literatura tj. bolje se prodaju repritni. Ja bih više voleo da vidim nove naslove. Zato  „Noć“ i „Osmi Putnik“ suštinski to i jesu - novi naslovi na srpskom jeziku.

Šta svaki od ovih impresivnih naslova donose u samom doživljaju čitanja?

„Osmi putnik“ je, po mnogo čemu, posebno delo. Prvo što moramo da kažemo je da je to verna adaptacija filma Ridlija Skota iz 1979. Dakle, iste godine se pojavio i ovaj strip. Postoje i neke male razlike, ali su Arči Gudvin i Voltera Sajmonsona pratili scenario filma. Kada mi pogledamo taj strip danas mi ćemo u njemu pre uočiti karakteristike jednog pristupa koji je ekvivalentan evropskom stripu, a ne američkom na kog smo svi navikli. Tu je i malo veći format, način pripovedanja, broj strana, način Sajmonsonovog kadriranja… Takođe ono što je zanimljivo je pristup koloru. Taj strip je rađen sa prirodnim bojama. Prilikom digitalizacije je zadržan stari kolor dok su se američki izdavači potrudili da dođu do originalnih tabli i sama remasterizacija je urađena na vrhunski način. Ovaj strip je revolucionaran po mnogim stvarima koje danas i nisu toliko vidljive. To je prvi naslov koji je strip tablu na američkom tržištu tretirao tako da crtež izlazi izvan margina. Izlazi čak i izvan table a na taj način dobijamo drugačije tretiranje prostora. Važno je napomenuti da je strip „Osmi putnik“ prvi strip koji se našao na bestseler listi Njujork Tajmsa, što je svakako važno za istoriju tretmana stripa. 

Sa druge strane, tu je Drije i njegova „Noć“ kao jedna sasvim drugačija vizija stripovske fantastike.

„Noć“ je vrlo specifičan naslov. Kao prvo, Filip Drije je jedan od najznačajnijih strip autora, od sedamdesetih godina prošlog veka pa do danas. On je jedan od osnivača kultnog časopisa „Metal Irlan“ (Metal Hurlant). Bilo je to doba oslobađanja pod uticajem hipi pokreta, Kastanede, eksperimentisanja sa svakakvim psiho-aktivnim supstancama…

Upravo se u njegovom radu vidi ta neobuzdanost, iako se Drije znao prilagoditi zahtevima tržišta. Ovde čak i postoji neka veza sa „Osmim putnikom“. Ipak, meni je interesantnija vizuelna polaznica, jer recimo na Mebijusovim radovima vidimo jednu ravnu, čistu liniju i jednu geometriju koja u sebi nosi arhitektonsku preciznost, dok je to kod Drijea sve nalik na filmsku scenografiju Hansa Gigera (tvorac glavnog negativca u filmu Osmi putnik). Nešto što sve vreme treperi, vibrira i u sebi nosi nešto organsko. Ono što je interesantno je da Drije, uprkos svojoj veličini, nikada nije objavljivan na srpskom jeziku. „Noć“ može žanrovski da se svrsta u naučnu fantastiku, međutim to je u suštini alegorijska priča. Ona je nastala 1976. nakon lične tragedije koju je Drije prošao samo godinu dana pre toga. Naime, supruga mu je preminula od karcinoma, a sam autor je upao u veliku bol, sumanut delirijum u kojem se žestoko odao porocima, predan stvaralačkim vizijama koje je artikulisao u strip table. Iz svega toga je izašla „Noć“ kao jedna vrsta, prema njegovim rečima, rekvijema ili Tadž Mahala kog je sazidao za svoju suprugu, a sve u cilju kako bi na neki način zauzdao gnev usled velikog životnog gubitka.

Naslov je okrenut društvu koje trguje sa smrću a beži da se suoči sa smrti uz zaključak kako mi zapravo o smrti ne znamo ništa. „Noć“ je u suštini jedna poetska struktura i u tom smislu nije za svakoga. To je težak ali briljantan strip, naslov koji nas tera na preispitivanje i na razmišljanje šta samo mi tačno pročitali kroz te vizuelne postapokaliptične vizije. S obzirom da to podseća na majstorski ilustrovanu hermetičnu poeziju, negde mi je i prirodan izbor bio da prevod radi pesnik. Zato je za prevod bio zadužen Nikola Živanović. Kroz strip vidimo jedno trulo i raspalo društvo koje je dotle izgubilo karakteristike civilizacije da se čak i jezik, gramatički neispravan, dovodi do nekog ruba. Na kraju se sve to sklopi u jednu sliku koja, čini mi se, više deluje na podsvest nego na svest. Što se narednih izdanja tiče, trudiću se da stvari što više pojednostavim. Svakako, u biblioteku „Zona“ neće ići nešto što je već viđeno već nešto što će publiku naterati na neku novu spoznaju stvari o kojima nisu razmišljali.