Kultura / Pozorište
Velike krize prolazimo lakše uz kulturu i umetnost
Aaron Landsman je njujorški pozorišni reditelj. Svoje predstave često počinje pitanjima: Kako tehnologija utiče na naše sećanje? Kako ispoljavamo moć i ko igra koju ulogu? Da li osoba koja te je napravila takvom kakva si može i da te upropasti i da li toj osobi možeš sada da oprostiš? Njegovi scenariji su objavljivani u mnogim stručnim magazinima, a radi i kao profesor na Prinstonu.
Tokom svoje karijere dva puta je sarađivao sa glumcima u Srbiji kroz koprodukciju sa Asocijacijom Kulturanova. Pre nekoliko nedelja njegova predstava/performans Trouble Hunters izvedena je u Domu b-612. Kako on kaže, to je priručnik za preživaljavanje u teškim godinama.
Foto: Efus.eu
U svom pozorišnom radu kao inspiraciju koristiš ljude, prostor, ahitekturu, ali i simboliku moći. Možeš li mi reći nešto više o stvarima koje te inspirišu i da li se nešto posebno izdvaja?
Kada mislim o pozorištu postoji nekoliko stvari koje su ili startne pozicije ili mesta kojima se vraćam. Režiser Ričard Foremanje shvatio je da zapravo stalno piše jednu te istu predstavu, pokušavajući da je napravi baš kako treba. Osećam da to važi i za mene. Stvari kojima se često vraćam su gradovi. Osećam da granice između zemalja izazivaju mnogo bola u ljudima, a gradovi su nešto drugo. To su mesta koja voliš. Novi Sad ima svoju ličnost, kao i Beograd ili Njujork. Gradovi predstavljaju ono kako mi kao zajednica živimo i funkcionišemo. Druga stvar koja me inspiriše su mape. Trenutno radim na predstavi gde tražimo od svakoga u publici da nacrta mapu najranijeg sećanja koje ima. Takođe veoma sam zainteresovan za likove koji nisu striktno loši ili dobri. Ljudi prave greške, razmišljam o opraštanju, traumatskim iskustvima, onom što te oblikovalo.
OBRATI PAŽNJU
Baviš se i tematikom rata, kontekstom devedesetih, političkim paralelama između Srbije i Amerike. Kako je raditi u različitim državama i gradovima, upoređujući njihove sličnosti, istorije i sudbine?
Jedna od najmoćnijih stvari u radu sa vama (ljudima u Srbiji) je to što mogu da vidim sličnosti. Amerika želi da mislimo da smo posebni. Ja mislim da je Njujork veoma poseban, na primer. Naravno da postoji neka američka kultura koju volim i poštujem. Muzika, hrana, šta god, to je moj dom. Ali politički, pogotovo u ovom trenutku u kom se nalazimo, mislim da su Amerika i Srbija veoma slične ili su u različitim periodima ove dve zemlje prolazile kroz slične situacije. To je veoma inspirativno za mene, kada pričamo o kreativnom procesu, ali je u isto vreme to i veoma bolno. Pomislio sam kako nikada nisam doživeo bombardovanje, kako većina ljudi odakle ja dolazim nije doživela strah kada ide u školu da li će biti upucani. Zato je za mene veoma moćno raditi u Srbiji, iako je situacija različita, imamo strahove i zajedničke senke nad našim kulturama koje nosimo.
Foto: Privatna arhiva
Kroz rad sa glumcima, dosta pažnje posvećuješ timskom duhu, radnoj atmosferi. Primetila sam i da priču gradiš zajedno sa glumcima. Da li je to recept za uspeh ?
Neki od mojih radova se tiču urbanog planiranja, neki porodičnog nasilja, neki etničkog porekla, ali šta god radio uvek pokušavam da se vodim mišlju da su svi u sobi eksperti. Ponosan sam na svoj rad, ali znam da ljudi imaju iskustva koja ja ne mogu da razumem dok mi ih oni ne objasne. Uvek tražim saradnje koje se zasnivaju na partnerstvu. Ja ne bih mogao da napravim neku predstavu bez svih ljudi koji su njen deo. Važno je poverenje i volim da radim sa glumcima koji sebe vide kao koautore predstave.
Poslednjih godina svedoci smo velikih svetskih kriza - pandemija, ratovi, inflacija... Ljudi su većinski fokusirani kako da prežive i ostanu bezbedni. Šta je uloga kulture i umetnosti u tom preživljavanju?
Za mene, uloga kulture je komplikovana. Sa jedne strane važno je da postoji nešto što nije orijentisano samo na ostvarenje ciljeva. Volim da napravim nešto što će jednostavno pomoći ljudima. Dovoljno je da neko oseća manje boli ili da oseti bilo šta. Takođe želim i radim na tome da postoji nešto što je samo zabavno i smešno. Ima mnogo uloga kulture i umetnosti. Mislim da kroz velike krize ne možemo da prođemo bez, na primer hrane, ali mnogo je teže ako to sve prolazimo i bez kulture i umetnosti. Ja sam zahvaljujući njima prošao kroz neke lične krize, ali mislim da to važi i za globalni nivo. Umetnici imaju posebne veštine, jedna od njih je biti zajedno tokom velikih kriza.
Ima li nešto novo na čemu radiš i da li bi mogli ponovo da te očekujemo u Srbiji?
Radim na novom performansu koji se zove "Nightkeeper" i radi se o insomniji kao super moći, o osobi koja gleda kroz prozor tokom noći i brine se o bezbednosti grada za sledeći dan. Monolozi i scene su super, veoma sam uzbuđen zbog koreografije na kojoj radimo. Radimo na plesu gde će nekoliko ljudi sa moblinim lampama imitirati svice. To se dešava u martu i aprilu u Njujorku. Što se tiče dolaska u Srbiju, apsolutno, kada god. Planiramo da putujemo sa Trouble Hunters predstavom. Jednostavno volim da radim u Srbiji.
J. Božić
