U Srbiji se osamostališ ako uzmeš pasoš u ruke

Rediteljka i umetnička direktorka Subotičkog pozorišta Olivera Đorđević u Novosadskom pozorištu ovih dana priprema predstavu "Kučka" koja govori o bračnim problemima. Do sada se kao reditelj već pozabavila vezama i odrastanjem u Srbiji, pa je ovo, kako kaže prirodan korak. Prethodno je u Pozorištu mladih u Novom Sadu režirala vrlo uspešnu predstavu "Dok te ja hranim i oblačim", koja govori upravo o odrastanju.

Pozorište mladih je nekako moje pozorište, jer sam u njemu krenula karijeru još na trećoj godini Akademije. Ovo je nešto čime sam, od kako sam postala majka, želela da se bavim jer je to blisko svima. Bez obzira na to da li imate dete ili samo iskustvo odrastanja, ne postoji osoba koja nema stav o odrastanju. To je jako zahvalno jer imate punu salu ljudi koji imaju stav o temi, što nije često. Gomila tih smešnih situacija, u smislu da svako ima neki svoj pogled, dovodi nas do onoga da svako ima savet kako odgajati tuđe dete.

Odrastanje u Srbiji je specifična stvar, jer različite generacije decu odgajaju na isti arhetipski način i sve se iznova ponavlja. Jeste li i vi došli do tog zaključka?

Jesmo, naravno. Tekst nije postojao u startu, nego smo mi delili kako svoja iskustva, tako i iskustva ljudi oko nas. Koristili smo i literaturu, ali ona je ispala veoma lična. Manje više sve što se čuje, pa i one potpuno sumanute stvari u predstavi, nekome od nas su se dogodile i publika to prepoznaje.

Predstava je komedija, ali da li u svim tim iskustvima odrastanja postoji i neka doza gorčine? Da li je baš sve smešno?

Kad dođemo do kraja, smešno je sve što smo proživeli kao mali, mada i tu ima pokazatelja da i te stvari koje su smešne u predstavi više služe za zamisliti se, nego za smeh. To je valjda zato što mi sve to ne shvatimo ozbiljno na vreme, pa onda dođemo do onoga što je kod nas u predstavi mala matura, koja poslednjih godina meni ni malo nije smešna. Svega sam se nagledala dok sam pripremala predstavu, raznih snimaka koji me navode da pošaljem rođeno dete da maturira negde drugde.

Kako vi gledate na mlade ljude u Srbiji koji po samostalnosti ozbiljno kaskaju za vršnjacima u Evropi? Da li i to utiče na njihov razvoj?

Pa da, mi definitivno patimo od produženog detinjstva koje traje do 35. godine. Neko je mlad i sa 40 i tek kreće, ali negde to ima veze sa društvom. Jeste donekle do roditelja i lako je reći osamostali se, ali i društvo mora da vam pruži neku priliku. A, kod nas su prilike za osamostaljivanje takve da se možete osamostaliti samo ako uzemete pasoš u ruke ili ako poznajete nekog koga možete da pozovete za posao. Stvari u Srbiji nikad nisu jednostavne i ovde ni malo nije lako odrasti.

Posle bavljenja odrastanjem, u Novosadskom pozorištu sada režirate novu predstavu, sada ste se pozabavili bračnim pitanjima i problemima?

U pitanju je jedan savremeni mađarski tekst dramskog pisca Kiš Čabe, u slobodnom prevodu naslov je "Kučka", mada su mi to objasnili, ja slabo govorim mađarski, ali toliko razumem da ni to nije adekvatan prevod. U svakom slučaju tekst se bavi, uslovno rečeno, krizom u braku. Bavila sam se vezama u pozorištu "Deže Kostolanji", odrastanjem u "Pozorištu mladih", a evo sad je brak došao na red, pa pokrivan ceo taj sociološki deo života. Angažovana je skoro polovina ansambla. Glavne uloge igraju  Silvija Križan i Arpad Mesaroš. Tu su još Atila Nemet, Bence Salai koji je još na Akademiji, Pongo Gabor, Danijel Gomboš, Kereši Ištvan i gost iz mog matičnog pozorišta u Subotici Atila Barat.

Da li je ovo prva vaša saradnja sa Novosadskim pozorištem?

Sa njima prvi put sarađujem na konkretnoj predstavi. Do sad sam radila dva puta njihove "Dane mađarskog dramskog stvaralaštva", što je poseban stres kada se predstava napiše za jedan dan, a režira za drugi. To je specifično iskustvo koje preporučujem svakom, ali znamo se svi sa Akademije i pozorišta pa je utisak ipak da sam kod kuće.

Radili ste do sada u Subotici, Zrenjaninu, Somboru, Osijeku. Većina tih pozorišta su iz provincije. Koje su to prednosti malih pozorišta u odnosu na, recimo, beogradska?

Uslovno rečeno, to je više osećaj tih pozorišta da su u provinciji, ali po mom iskustvu i iskustvu mojih kolega u tim pozorioštima koja su, pod navodnicima, u provinciji, kažu da se mnogo kvalitetnije i predanije radi nego u Beogradu, Zagrebu ili drugim gradovima. Tamo glumci jure sa jednog na drugi posao, rade šest stvari, snimaju reklame i serije, a uobičajena rečenica je "imaš me od 10 do 12". U tom "imaš me od tad do tad" nije moguće raditi kvalitetno. Kod nas su svi okupljeni oko jednog projekta i tu su sve vreme, tako da je to zaista ono kako bi trebalo da se radi i kako su nas učili na Akademiji.

Stiče se utisak da su manja pozorišta spremnija da rade predstave po savremenim tekstovima. Da li je to potreba ili su prosto hrabriji od kolega u velikim pozorišnim sistemima?

Mislim da to proističe iz odnosa prema radu. Gde postoji uigrana ekipa zaista je lako napraviti korak dalje. Dok je u Beogradu to više pitanje tržišta, više su razruđeni u svemu, a i svede se na kraju ko je u kojoj upravi, ko je umetnički direktor, puno je tu faktora. Nekako to sve zajedno ide od vrha i ta hrabrost i mogućnosti za rad, pa i finansije za predstave.

P. Klaić