U šta se ulaže ako štedimo na kulturi?

"Ono što dobijamo kao informaciju jeste da je naš budžet sve manji i to je ono što je poražavajuće. Sad bi neko od političara rekao 'Pa dobro, nije kultura samo novac i pozorište samo zgrada'. Naravno da nije, ali nije ni politika samo novac i zgrada, pa opet veoma dobro opstaje".

Nekoliko godina je radio u Srpskom narodnom pozorištu i u Pozorištu mladih u Novom Sadu, ali zapravo jedino pozorište koje mu je ponudilo stalni angažman bilo je Subotičko, tako da je tamo već trinaest godina. Glumca Vladimira Grbića imali smo priliku da upoznamo kroz mnogo uloga, a uoči novosadske premijere predstave "2u1" razgovarali smo sa njim, ne samo o aktuelnoj predstavi, već i o stanju u pozorištu i kulturi uopšte.

"Volim da citiram onu već izlizanu priču Vinstona Čerčila kada je u Drugom svetskom ratu rekao 'Ako izdvojimo za budžet za kulturu nula funti, šta je to onda ono što branimo?'. Ako vi štedite na kulturi, šta je onda to u šta ulažete? Verovatno bi ovo pitanje trebalo da bude upućeno nekom drugom. Evo, mi recimo nemamo zgradu već deset godina i igramo u improvizovanom prostoru bivšeg bioskopa Jadran. Ja sam u početku pratio te priče da će biti izgrađena za četiri godine, pa faza jedan, tri, pet... Onda sam u jednom trenutku prestao da pratim i od tada mi je lakše, jer ne znam više u šta da verujem. Onda ako se i desi napredak, bude mi lepo jer nisam dve, tri godine pratio. Svaki put kada vidim da neko obećanje nije ispunjeno, sve češće to doživljavam kao lični poraz", objašnjava Vladimir i kaže da su uslovi za rad takvi da se čudi kako uopšte opstaju.

"To su smešne cifre, štap - kanap. Pre nekoliko godina smo zaista uradili predstavu za nula dinara, tako što smo skrpili scenografiju od starih predstava, povadili kostime iz fundusa. I predstava je odigrana. Ali to je loše jer svi ti koji bi trebalo da daju novac onda kažu 'Pa eto vidite da možete i bez para da funkcionišete lepo, četiri premijere u sezoni', ali što svi preživimo po jedan nervni slom nema veze (smeh). Kao da mi glumci već nemamo dovoljno problema oko toga kakva će biti predstava. Uvek moram da se brinem da li ću naći pravi kostim iz fundusa. Konkretno kada je Petar Jovanović  radio na ovoj predstavi '2u1' bio je mizeran budžet za kostime, za scenografiju nisam siguran, ali znam da smo vadili kostime iz fundusa i isprobavali. Pritom igram uspešnog britanskog političara, a tražio sam sako koji je najmanje prašnjav", kaže naš sagovornik. Na pitanje postoji li nada za bolju situaciju u pozorištu i kulturi uopšte, Vladimir kaže da je za tako nešto potrebno jedinstvo, a prema njegovim rečima, ono ne postoji u našim krugovima.

"Šta bi se desilo kada bi se jedno dečije pozorište ili Deže Kostolanji iz Subotice pobunilo i ne bi radilo mesec, dva dana? Odmah ću vam reći. Ništa se ne bi desilo. Prema nekim proračunima, oko pet odsto ljudi dolazi u pozorište, sve je manje interesovanja. Ali onda kažeš, 'pa dobro čekaj, šta bi bilo kada bi sva beogradska pozorišta prestala da rade?'. To bi možda već malo odjeknulo. Ali, da li je njima u interesu da prestanu da rade? Mislim da, dokle god se ne stvori jedinstvo da kažemo 'dobro sad ili ćete da nam povećate honorare ili nećemo da radimo' i da to bude odluka svih, ne možemo da se pomaknemo sa mrtve tačke".

Ako je situacija takva kao što kažeš, koju poruku onda imaš za mlade buduće glumce?

Da krenem od sebe. Nisam siguran da li bih ikada želeo da se bavim bilo čim drugim, tako da bi bilo licemerno da kažem: "Vidi, nemoj. Upiši pravo, menadžment ili bilo šta drugo jer ovde nema para". Postoje neke stvari u ovom poslu koje druga vrsta posla ne može da ti pruži. Znate ono kad kažu "pa dobro, barem se baviš onim što voliš". To nije "barem", to je ogromna stvar. A kada je u pitanju zarada, pa, ako uletiš u neku dobru priču možeš sasvim pristojno da živiš. Ja mislim da sam uleteo u jako dobre priče. U ovom poslu je sve pitanje sreće i talenta. Pre svega mislim da je najbitnije strpljenje, jer ako ga imaš dovoljno, onda ćeš uspeti. Talenat je samo ulaznica na Akademiju, sve ostalo je rad", objašnjava Vladimir.

Naš sagovornik od 2012. godine vodi i dramski studio u okviru Fondacije Danilo Kiš i kako kaže, definitivno postoje mlade glumačke nade.

"Svake godine imam grupu od desetak novih mladih ljudi sa kojima uradim jedan javni čas, koji predstavlja prezentaciju naših vežbi. Nakon toga uradimo i predstavu. Pre nekoliko godina su me zvali u Rumu, pošto sam ja odande. Vrlo često mladi ljudi iz Rume upisuju Akademiju, što je neverovatno jer je Ruma sredina koja nema profesionalno pozorište, a ima jako puno glumaca. I onda mi je Zoltan Fridman koji vodi dramski studio rekao 'Ovo su moji klinci, vidiš imaš četrdeset članova', ja sam se iznenadio i rekao 'neka dođe bar pola'. Jer od njih je barem jedan talentovan, a njih bar deset godišnje proba na glumi. Iako se čini da je kultura u nekom zapećku, kao što i jeste, ipak postoje te mlade nade i ljude to još uvek zanima. Jer da nije tako ne bi postojala Akademija umetnosti".

Osim u pozorištu, Vladimir se oprobao i na filmu. Tako je imao priliku da radi sa Anđelinom Džoli na njenom filmu U zemlji krvi i meda. Vladimir kaže da je to bilo zanimljivo iskustvo jer je okusio čari ovog posla koje do sada nije imao priliku da doživi u domaćim produkcijama.

"To je bilo zanimljivo iskustvo. U ovoj sredini, koja je takva kakva je, uvek imamo problem sa novcem kada je u pitanju kultura i to su stvari od kojih ne možemo pobeći. I onda preko noći dođete u takvu sredinu gde se svi veoma brinu o vama i gde ste vi Anđelinin glumac, pa tako dobijete kamp kućicu sa plazma tv-om i muzičkim stubom (smeh). Ja zaista nemam neku veliku ulogu u tom filmu, imao sam dve scene, a nakon što su ih izbacili u montaži mene možda ima 15 sekundi ukupno. Ali sve što je pratilo taj događaj je bilo veoma zanimljivo. Imaš stvarno iskustava gde dođeš na snimanje a niko iz produkcije ne zna ni kako se zoveš. Kad dođeš tamo kao Anđelinin glumac, onda ti jedan skida jaknu, drugi te pita hoćeš li nešto da popiješ, a treći viče u voki-toki 'Vladimir is approaching to the set'. Vladimir objašnjava da se naše i strane produkcije razlikuju po dozi neposrednosti, što deluje kao prijateljski odnos.

"Ne kažem da svi glumci sa Zapada imaju taj stav, ona je jedina sa kojom sam radio, ali ta neposrednost koja se tu javlja i taj, uslovno govoreći, prijateljski odnos je dobar. Neki ljudi su mi posle rekli 'To je deo njenog foliranja', pa dobro, sve je to meni jasno, ne očekujem ja od Anđeline Džoli da bude ne znam kako oduševljena što joj Vlada Grbić dolazi na set (smeh), ali bar ti posveti neku pažnju i to je ono što glumcu veoma znači. To je važan gest jer se tada osećaš sigurno, ne moraš da brineš o tome da je ona velika zvezda a da si ti glumac iz neke manje sredine".

Reci nam nešto i o predstavi koja će biti odigrana 21. februara u Pozorištu mladih u Novom Sadu?

"U pitanju je vodvilj koji se zove '2u1' i pisao ga je čuveni britanski pisac Rej Kuni, za koga kažu da je britanski Fejdo. To je brza komedija sa mnogo vrata i lascivnog humora. Ono što je meni zanimljivo jeste da je reditelj Petar Jovanović uspeo od tog teksta da izvuče drugi nivo. To jeste priča o licemerju, konzervativnom i ksenofobičnom društvu koje svoje mutne poslove ugovara u Parlamentu, a onda zagovara javni moral. Suština je da ovo jeste priča o licemerju u društvu i da publika treba dobro da se zabavi".

I da se prepozna?

"Možda i da se prepozna, možda bi nam onda bilo malo lakše".

Razgovor sa glumcem Vladimirom Grbićem možete da poslušate u plejeru.

Jelena Mijatović