Nit Za Bit: Mia Knežević, rediteljka

   Pozorištu treba revolucija

   "Pobrkani su pojmovi šta je uopšte sloboda. Nisam sigurna da bih mogla to da definišem, znam kada se ja osećam slobodnom – kada imam prava da se bavim time što želim, mogu da se ostvarim radom, to je za mene najveći sinonim slobode. Naravno da to podrazumeva i odgovornost, ako dajem drugima nešto što ima težinu i vrednost. Time, a ne želim da zvučim pretenciozno, snosim društvenu odgovornost ali i da nisam rediteljka opet bih bila odgovorna"

   Kaže da je pročitala tekst Nebeski odred u okviru predmeta Jugoslovenske drame i pozoritša još u drugoj godini studija i osetila snažan doživljaj čitajući ga i potrebu da ga ponovo čita i uradi. "To je tema kojom moramo da se bavimo iako je u pitanju Drugi svetski rati i prošlost. Meni je ta prošlost bliska i taj tekst u današnjem kontekstu počinje da funkcioniše na drugoj ravni" govori nam Mia Knežević, mlada rediteljka koja je u ponedeljak završila snimanje kratkometražnog filma radnog naslova "Kad ne znam drugačije". Priča o dečaku koji ni sa kim ne želi da priča.

   - Planiramo da prikažemo film na proleće, predviđamo mu festivalski život i mislim da ćemo ga premijerno gledati na festivalu", otkriva nam sagovornica koju prvo pitamo zašto su tekst i predstava Nebeski odred i dalje aktuelni?

   - Jesu, zbog teme zla. Dželat i potlačen mogu istovremeno biti jedna osoba i to je bezvremeno. To će biti u ljudima oduvek i zauvek, bez obzira koliko se svet razvijao. Zapravo, razvija se samo tehnologija, kao i bilo čega drugog tako i ratovanja. Drugi svetski rat je početak ubijanja savesti i uslovno govoreći bezličnog pristupa smrti. Ljudi su masovno stradali u gasnim komorama i nije postojao neposredni kontakt između ubice i žrtve i to je prvi korak ka današnjici - temelj onog što postoji danas.

   Dehumanizacija je ishodište civilizacije?

   - Krenula sam u tom smislu da posmatram priču i jeste tako, ako pričamo o bezličnosti, šta se dogodilo i šta je ostalo od svega toga. Ne postoji jednostavan odgovor na to pitanje. Drugi svetski rat ima odjeka i danas u raznim sferama života. Sistem fašističke hijerarhije i način na koji je bila organizovana se uglavnom svodi na to da ne postoji preuzimanje odgovornosti za zlodelo. Taj sistem je mnogo čvršći i složeniji od jedne osobe i lične savesti.

   Baviš se i fenomenom logoraškog kapoa,- osobe koja umire pretposlednja; uočavaš li paralale s današnjim društvom?

   - To postoji u bilo kojoj formaciji. Ne bih konkretno imenovala paralele ali u kontekstu Nebeskog odreda i funkcije kapoa u logoru radi se o poraznoj slici ljudske psihologije i onoga na šta su ljudi nažalost spremni da bi preživeli. To postoji oko nas, samo je krajnost manja. Kapo je, i kao činjenično stanje i kao metafora, jasno ogledalo ljudske psihologije i tako je funkcionisala ta hijerarhija. U ovoj drami kapo se ne oseća krivim, naređeno mu je, nije imao izbora, zatim i onaj koji je njemu to naredio i tako dalje. Zato su ljudi tokom suđenja verovali da nisu krivi.

   Mladi se često  pozivaju na svoju slobodu i prava ali kao da ne shvataju da slobode nema bez odgovornosti?

   - Pobrkani su pojmovi šta je uopšte sloboda. Ne postoji izgrađen sistem vrednosti i samim tim ni odnos prema tome šta znači sloboda. Nisam sigurna da bih mogla to da definišem, znam kada se ja osećam slobodnom – kada imam prava da se bavim time što želim, mogu da se ostvarim radom, to je za mene najveći sinonim slobode. Naravno da to podrazumeva i odgovornost, ako dajem drugima nešto što ima težinu i vrednost. Time, a ne želim da zvučim pretenciozno, snosim društvenu odgovornost ali i da nisam rediteljka opet bih bila odgovorna.

   Pozicija teatra u Srbiji?

   - Mislim da je bedan.

   Ne deluješ kao da pričaš samo o novcu?

   - Pa, i o jednom i drugom. Bez para ne postoji prava realizacija već kompromisi. Potrebne su pare da bi se realizovala predstava ili film, budžet i pitanje ko je spreman da mladima da sredstva za to, ko im veruje. Možda i to ima veze s pitanjem slobode, možda je sloboda kada imaš veru u nešto i kada drugi veruju u tebe. Obostrano je i zato se nažalost u pozorištu često stvari dešavaju po principu ličnih interesa, da ne kažem političkih, i mislim da je to mehanizam koji je dugo na snazi. Kod nas je postala tradicija da se stvari tako odvijaju ali ne osećam se ugroženom.

   Zahvaljujući diplomskoj predstavi imam šansu da uradim naredne projekte ali ne bih rekla ništa novo kada bih kazala da je pozorištu potrebna revolucija. Svi o tome pričaju, nekom talasu nove energije i izbora novih tema.

   Mora li teatar u Srbiji biti društveno-politički angažovan?

   - Teatar je zbog tog konteksta već politički angažovan (smeh). Postoje autori koji se time bave na vrlo visokom nivou.

   Frljić, Urban, Mladenović...

   - Da, to su ljudi koji imaju nešto da kažu. Ne mislim da nužno moram da se bavim političkim temama u ovom trenuktu, ima tema koje me više privlače. Režija je slika sveta i društva, direktno ili indirektno.

   Kada se budeš sećala Art klinike, kakve će ti emocije isplivati?

   - Za mene je to bila premijera, ne ovo što se dogodilo u SNP-u, iako to isto ima određenu vrednost i srećna sam da se to desilo. To je dokaz da je nekome ipak stalo, konkretno Borisu Isakoviću, tadašnjem direktoru drame koji je želeo da se predstava postavi na repertoar, to je velika stvar za mene i kolege. Rekao nam je da moramo da odamo poštu i počast autoru i ljudima koji su stradali u logorima. Imali smo i ogromnu podršku Nikole Džafa i cele Klinike. Bez suvišnog učitavanja simbolike, sve zajedno s tim prostorom, tom institucijom, predstava je počinjala na ulici i to ima strašnu snagu.

   Šta ti je gašenje Art klinike pokazalo?

   - Mogu to da svedem na racionalnu liniju, a to je da ljudi ne mogu duže od deset godina da provedu u podrumu, iz fizioloških razloga pre svega. S te strane mi je drago štu su izašli iz tog prostora, velika je žrtva sedeti u podrumu. Zvuči suludo, radili smo dva meseca, grejali se na kalorifere. S druge strane, znam da je taj prostor ušao u proceduru restitucije i treba da se vrati vlasnicima.

   Zbog problema u kom je bila Art klinika tadašnji gradonačelnik Igor Pavličić rekao je da će Grad pomoći onima koji uspešno privređuju; kako si to doživela, da para ima samo za komercijalno plodne poput Egzita, festivala zabave, a ne za projekte kulture?

   - Pre bih se osvrnula na rezultate konkursa tih godina, ljudi su s pravom bili nezadovoljni i bio je pokušaj protesta da se nakon rebalansa budžeta napravi još jedan konkurs. Strašno je koje su organizacije dobile pare, ispostavilo se u Agenciji za privredne registre da je većina njih osnovana tokom prethodne godine, ili nedelju dana pred konkurs, o čemu dalje pričati.

   Situacija se ponovila i ove godine, u režiji nove vlasti: rođaci i stranački drugari su dobili pare za projekte iz kulture; da li je bespredmetno da političari uopšte pričaju o kulturi i međusobno se optužuju?

   - Ako se tako postave stvari, onda nema.

   Možemo li ih drugačije postaviti?

   - Postoji način. Pripadam najnovijoj generacji umetnika, otvaraju mi se vrata i šanse bez političke pozadine i mogu reći da nije sve tako crno, neka vrata su se otvrila.

   Postoji nada za talentovane i vredne?

   - Postoji. Umetnik gde god da živi treba da se posveti sebi, čisto sumnjam da je nekome lakše u Nemačkoj da se probije nego ovde. Time što će me opsedati situacija u društvu, koliko je procenata dato nekome - ja nemam ništa, bolje da to vreme upotrebim za pisanje scenarija kojim ću konkurisati, možda dobiti neke pare, možda ne, ili ću čitati dramske tekstove.

   Kada si orijentisan na sebe i baviš se stvarima kojim želiš, imaš viziju i ideju šta bi radio, to je dobrim delom spas i verujem da iz toga proizilazi lični napredak. Ako su ljudi posvećeni i veruju u ono što rade, to mora biti primećeno i podržano. Toliko je jednostavno, baviti se svojim zadacima koji dovode do ozbiljnog rada. To je moje isustvo, jer ne mogu da budem bešnja nego što jesam (smeh).

   Šta te lako razbesni?

   - Kada vidim da ljudi imaju dvostruke standarde, ponašaju se na jedan način u svoje ime, a na drugi prema ostalima. Bes mi izaziva kada vidim da je neko neradnik. Nema opravdanja.

   Ti si onda besna dama, živiš u zemlji s dosta licemera i neradnika?

   - Da...pa eto (smeh).

   Okupiran je bioskop Zvezda, kako si dočekala tu vest?

   - To je odjek realnog stanja stvari i daleko konkretniji potez nego što ja mogu bilo šta da kažem u nekom intervjuu. Takve svari objektivnije formulišu realnost i šalju jasniju poruku.

   Radila si i predstavu Murlin Munro?

   - Nikolaj Koljada je jedan od najvećih živih pisaca i ovaj tekst je genijalan. Kao i Nebeski odred, pročitala sam i poželela da ga radim. Pokrenula me je priča o ruskoj provinciji u kojoj je jako lako prepoznati sopstveni grad. Tu ljudi osećaju veliku ljubav prema svom gradu, u prilično apokaliptičnoj slici sveta.

   U kontekstu palanke ti prepoznaješ i svoj grad?

   - Da, palanka je. Svet je globalno selo, ne mislim da je palanka išta više od nekog drugog grada, samo što mi to više osećamo na svojoj koži jer smo suočeni s nekim stvarima ovde. Nije Novi Sad kriv, to je problem čitavog društva, cela država je takva. Imam intenzivan oesćaj da živim u Srbiji, a ne u Novom Sadu, i onda ga lično otkrivam u malim stvarima koje su pozitivne.

   Radujemo se njegovim sitnicama, a razočaramo velikim stvarima?

   - Da...

   Igor Mihaljević