Društvo / Intervju
Bavljenje teatrom je kao bavljenje primenjenom psihologijom
Dorotea Šušak dramaturškinja je iz Zagreba. Trenutno je na doktorskim studijama gde završava teatrologiju. Pored umetnosti, uključena je i u aktivizam. Bavi se ljudskim pravima, a kao direktorka Centra za ženske studije u Zagrebu posebno se fokusira na teme feminizma i ženskih pitanja u društvu.
foto: jutarnji.hr
Dorotea je protekla dva meseca provela u Novom Sadu radeći na predstavi "Antigona", koja je nedavno imala premijeru u Ujvideki Szinhazu.
"Reditelj Roman Nikolić i ja pristupili smo insenaciji Antigone po osnovnom korpusu Sofokleovih motiva, tretirajući ih u novom savremenom ruhu. Bavi se njima kroz društveni kontekst i angažman. Centralni topos je pitanje nemogućnosti opraštanja s našim umrlima, nemogućnosti sahrane i nemogućnosti materijalnog opraštanja od tela bliske osobe. To smo tretirali kroz pitanja postratnih zajednica, ne samo postjugoslovenskog prostora, nego generalno ratnih i postratnih zajednica. Rat nismo posmatrali kao nešto što je nama daleko i u nekoj distanci. Rat je nešto što je ljudska svakodnevnica u geopolitičkom smislu i hteli smo da postavimo ta pitanja i ubacimo ih u postojeće literarne odnose između likova. Neki likovi koji su možda bili transgeneracijski zanemareni, kada je reč o Antigoni, kao što su Euridika i Hemon, ovde su tretirani u nekom novom obliku i dati su im novi pozorišni životi", priča Dorotea na početku intervjua za Oradio.
Radiš ovde u Novom Sadu već neko vreme. Kakva su ti iskustva i možeš li da napraviš neku paralelu između Novog Sada i Zagreba što se tiče glumačke scene?
Pozorište Ujvideki Szinhaz nas je dočekalo izvrsno. Ceo glumački ansambl je toliko bio otvoren za potrebe ovog rada, što je nekako i nužno u ovakvom obliku procesa. Prvi kvartal rada nekako uvek beleži struktuirana improvizacija sa glumcima i nama je bilo jako važno da su to ljudi koji su spremni da se ponude, ne samo izvođački i glumački, nego i lično i privatno. Da podele svoje stavove o životu, o svetu, o zajednici u kojoj žive i tu su nas zaista prijatno iznenadili. Sva naša očekivanja bila su prevaziđena u tom procesu i mislim da je zbog toga i rezultat takav. Izgrađene su silne glumačke minijature i bravure koje u kontinuitetu i celini daju možda nešto što zovemo predstavom kojom ćemo, nadam se, biti ponosni.
Kako si se zainteresovala za dramaturgiju i ceo taj svet glume?
Bila sam na prekretnici na kraju srednje škole, jer sam se odlučivala između medicine i književnosti. Mislim da ono što povezuje ta dva moja interesa jeste to što mi se uvek čini da je bavljenje teatrom bavljenje nekom primenjenom psihologijom. I sama se edukujem u području psihoterapije sa strane, onda nekako spajam ta dva sveta. Kad se pozorište i teatar u širem smislu posmatraju na taj način, mislim da mi on nekako daje mogućnost da odgovorim autorski na neke društvene tendencije i promene u odnosu na svoj paralelni rast. U nekim drugim zanimanjima možda i ne bih pružila taj oblik, bila bih statičnija, zatvorenija. U nekom trenutku naprosto dosegneš granicu. Imam osećaj da je to u teatru nemoguće, da on prati društvenu klimu i promene, omogućava neki oblik recepcije i odgovora. To je nešto što me je privuklo pozorištu i što me u njemu i dalje drži.
OBRATI PAŽNJU
Subjektivni osećaj je da je kultura u Hrvatskoj na višem nivou nego ovde. Da li je to tako?
Mislim da je to delimično pogrešan osećaj. Mislim da sve naše postjugoslovenske, postratne zajednice dele zajedničku prošlost i zajedničko nasleđe koje tretiraju na drugačiji način. Mislim da se svi mi borimo sa pitanjima finansiranja kulture, pogotovo nezavisne, alternativne kulture, one koja nije zavisna od institucionalno javnih pozorišta, javnih filmskih produkcija i tako dalje. Mislim da su na neka od tih pitanja pojedine zajednice bolje odgovorile. Neke stvari su u Srbiji bolje, neke u Hrvatskoj, ali generalno gledano mislim da se svi jako patimo sa pitanjem finansiranja kulture, pogotovo kad je reč o samostalnim umetnicima i nezavisnom pozorištu.
Baviš se i pravima žena, što ti je i primarno. Godina je 2023, da li smo i koliko odmakli na tom polju?
Vodim jednu žensku organizaciju - Centar za ženske studije u Zagrebu i naše iskustvo je da se stvari kroz vreme sigurno pomeraju, nadam se na bolje. Momenti retradicionalizacije i ono što svakodnevno viđamo nas možda, ipak, resetuje u tom razmišljanju. U Hrvatskoj je u prošloj godini bilo 13 femicida, a čujem da ih od početka 2023. u Srbiji imate već osam. Mislim da je to realnost, kao i pitanje udaraca na reproduktivno pravo žena, kao i pitanje menstrualnog siromaštva, pitanje seksualnog zlostavljanja na visokoškolskim institucijama, u javnom prostoru, na radnim mestima. Sve su to pitanja koja nam govore da neke stvari ne funkcionišu. Ravnopravnost nije u punom smislu reči postignuta, ona se svakodnevno krši. Mislim da iz tih razloga, a i mnogih drugih, mi svi imamo razlog da verujemo u bolje sutra, ali i da se borimo da to bolje zaista bude bolje.
Ima dosta ljudi koje aktivizam ne zanima. Šta bi njima poručila, zbog čega je važno boriti se i biti uključen?
Kada se spomene reč aktivizam ili feminizam ljudi zapravo ne razumeju suštinu. Percepcija tih pojmova je kao neki odrođeni mehanizam delovanja u društvu, koji nema veze s nama lično. Tretirano je kao nekakav višak, a zapravo je reč o bazičnoj potrebi da budeš odgovoran za društvo u kom živiš i koje nakon sebe ostavljaš. Jeste li spremni da vam bude ovako kako jeste, želite li da vam bude bolje, jeste li spremni da ovakav svet u kom ste se rodili ostavite isti takav svojoj deci ili daljoj rodbini? Ako vidite da nešto ne funkcioniše i ne valja i želite da to bude bolje, to su već dovoljni razlozi, bez obzira kako se vi nazivali. Da budete i feminista/feministkinja i aktivista/aktivistkinja, ne zato što ćete sebi pripojiti neki identitetski naziv, već zbog toga što ćete učestvovati u tome da izgradimo neku humaniju zajednicu.
Razgovor sa Doroteom poslušajte u novom izdanju emisije Pop up:
S. Rudakijević
