Mia David: Mladi postaju politički svesni kada im otvorite prozor u svet

Pokretačica i zaštitno lice ovogodišnjeg Bijenala scenskog dizajna, koji se održava u Novom Sadu od 1. do 15. septembra u Kulturnom distriktu, je Mia David. Arhitektica je i scenografkinja, predaje na Fakultetu tehničkih nauka, poznata je po oštrim političkim stavovima koje se ne libi da iznese. Preuzevši Bijenale, ove godine ga je, u saradnji sa EPK 2022, podigla na viši nivo. 

Za Oradio kaže da su Bijenale ove godine značajno obogatili, jer je logično da se ono održi u Novom Sadu i da pokaže najširu moguću sliku o scenskom dizajnu u Srbiji i regionu.

"Logično je da bude u Novom Sadu jer za to postoji novac, a treba i iskoristiti poziciju grada kao prestonice kulture", kaže Mia.

Bijenale je ove godine u okviru Kaleidoskopa kulture, a hoće li postojati i ubuduće?

Ideja je da postoji i dalje, ali  verovatno ne u ovom formatu, zato što je ovo jedna finansijski zahtevna stvar. Zato smo i stavili akcenat na to da ove godine što više ljudi dovedemo u Novi Sad, da se ta platforma razvija i da možemo onda kasnije da nastavimo da radimo i na drugim digitalnim platformama, a da imamo nekakav lični kontakt. Ideja je da se, ustvari, kontinuirano neke stvari dešavaju pod ovom markicom i nadam se da će nam se i kolege iz regiona pridružiti i pomoći nam da se ovo održi i narednih godina.

Kada pogledamo kako izgleda scenski dizajn kod nas, na osnovu ovogodišnje selekcije, gde se nalazi u odnosu na neke razvijenije evropske zemlje?

Pitanje je sa kim se poredimo. U principu, velike su razlike i unutar regiona. Slovenija, Hrvatska, pa svi ostali. To naravno ne utiče ključno na kreativnost, već samo na nekakvu mogućnost realizacije. Kod nas su odavno ti budžeti izuzetno mali i tu se postavlja pitanje kako mi uopšte možemo da se takmičimo sa nekim ko ima veliki budžet. Kako će se i da li će se to promeniti, ne znam. Moramo svi da radimo na tome, pre svega da radimo na popularizaciji i naših struka sa jedne strane, ali i  kulture pozorišta, kao i drugih scenskih događaja.

Kako studenti funkcionišu u tom svetu u kome vlada hroničan nedostatak novca?

Teško funkcionišu, kao što svi mi teško funkcionišemo, jer ne može da se živi od toga i od entuzijazma. Što su ljudi stariji, počinju neke svoje živote i formiraju porodice, pa ih takozvana realnost udari. Ipak do sada su nam se studenti dobro snašli. Neki od njih već rade u pozorištu, ima ih na različitim pozicijama, neki su postali značajni kao scenografi ili drugi pozorišni radnici, a neki se bave dizajnom žurki, muzičkih događaja i sličnih hepeninga. Pronalaze prostor za sebe i to govori o tome da je naša škola interdisciplinarna, što je njena velika prednost. To olakšava studentima da zapravo uđu u to polje, od grafičkog dizajna pa do pozicije tehničkog direktora u pozorištima.

Da li se tako dobro snalaze samo u poslu i zanatu ili pokušavaju da budu i društveno angažovani. Kakav je tvoj utisak?

Studenti su danas apolitični u odnosu na nas u njihovim godinama, ali mislim da to nije samo odlika Srbije, već je to jedan trenutak u svetu. Mi smo studiranje proveli na ulici, na raznim demonstracijama, ali imali smo neku nadu da stvari mogu biti bolje. Danas je to teže. S druge strane, onda kada studentima, odnosno mladim ljudima, neko počne da se bavi i kad im se otvore prozori i pogled na svet oko njih, oni postaju politički svesni. Najveći problem je, po mom mišljenju, zapravo zapuštena situacija u prosveti i nizak nivo opšteg obrazovanja s kojim deca dolaze iz srednje škole i upisuju fakultet. On je baš zabrinjavajuće nizak i tu je u stvari problem. Oni imaju puno informacija, ali zapravo ne sagledavaju širu sliku, niti imaju stvarno znanje, niti imaju stvarna iskustva.

Imaju li problem sa vašim političkim stavovima i istupima u javnosti?

Mladi ljudi su mnogo konzervativniji nego što smo mi bili u njihovim godinama. Takođe su u mnogo većoj meri religiozni i nacionalno osvešćeni, na jedan način koji meni nije blizak. Vrlo često imam te situacije u kojima možemo da se ne razumemo, vodim računa o tome šta pričam, jer, kako ja ne želim da svoja uverenja menjam, takođe ne želim nikome ni da ih namećem. Moj cilj kao nastavnika je da u njima probudim strast za nečim. Mislim da im, u stvari, treba otvarati razne prostore, pa nek oni traže smisao.

U međuvremenu si izgradila spomenik srebreničkim žrtvama, kroz jednu aplikaciju. Kako si postala deo tog projekta?

Za mene je Srebrenica mesto koje je metafora za sve druge zločine koji su se u Jugoslaviji dešavali. Zašto je za mene to važno, kad ja nemam stradalih rođaka u ovom ratu? Deo moje familije je stradao u Drugom svetskom ratu, leže u masovnim grobnicama sa drugim Jevrejima i meni je nepojmljivo da se takve stvari ponovo dešavaju. Zbog toga mi je Srebrenica jako važna. Kada shvatite koliki je to broj ljudi, ta praznina je nedohvativa. Znala sam da je fizički prostor u Srbiji nedostupan za gradnju spomenika tim žrtvama, pa sam iskoristila virtuelni i kreirala aplikaciju koja prikazuje sva imena stradalih, kada kameru uperite prema zgradi Skupštine.

P. Klaić

fotografije: privatna arhiva