Zauzeto: Javni toalet kao izvor emocija

Pre nekoliko dana završen je 58. beogradski Oktobarski salon, koji je ove godine poneo naziv Beogradsko bijenale. Tema je bila "Sanjari", a učestvovalo je više od šezdeset umetnika. Članovi žirija odlučili su da nagradu Oktobarskog salona ponese Sonja Radaković za svoj rad/performans "Zauzeto". Povod za razgovor sa Sonjom, inače stručnom saradnicom novosadske Akademije umetnosti, jeste ova nagrada, ali i kompletno stvaralaštvo mlade umetnice koja se izražava u različitim medijima.

foto: Nemanja Knežević

Ti dolaziš iz slikarstva, kako se snalaziš u drugim medijima?

Ja sam završila slikarstvo, a trenutno radim kao stručni saradnik na Akademiji umetnosti, na katedri za slikarstvo. Ali se slikom u tradicionalnom smislu reči trenutno malo bavim, više sam u performansu. Kada sam ušla u taj medij performansa, shvatila sam da mi nedostaje obrazovanje, tačnije, fizičko obrazovanje. Počela sam da se bavim raznim sportovima, a prošle godine sam upisala srednju baletsku školu. Želim da imam školovani pokret, ako se već bavim performansom. 

Kako si se našla u tom mediju?

Tokom studija sam želela da uradim izložbu u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Tamo nisam nailazila na odgovor za svoj rad, pa sam počela sa performansom "Sonja za MSUV". Svake nedelje sam odlazila u muzej i tražila termin za izlaganje, a sve se to na kraju zaokružilo u performans. Dobro je što na Akademiji ima sluha za performans, nikada nije problem to što dolazim iz polja slikarstva, a ulazim u drugi medij. Imala sam podršku profesora i kolega, što i ja sada činim radeći na Akademiji.

Sonja Radaković (foto: Kulturni centar Beograda)

Kako je došlo do rada "Zauzeto" prikazanog na Beogradskom bijenalu? 

Taj moj rad se oslanja na pređašnje performativno delovanje u jednom prostoru. To je bilo 2019. godine, a prostor rada je bio toalet. Kada smo tražili neki prostor za rad na Oktobarskom salonu, zbog kovid mera i novih restrikicija, a i pomeranja salona za godinu dana, našli smo javni toalet u Resavskoj ulici i odmah se odlučili za njega. Ako i bude novih zatvaranja institucija, neće valjda biti i zatvaranja javnog toaleta. Na kraju, rad je bio uspešan, ljudi nisu mogli da ga vide jer je bila gužva ispred WC-a.

Sam rad se bavi temom anksioznosti, nesigurnosti... Kako izgleda takvu temu prebaciti u javni prostor, tačnije, javni WC?

Rad traje oko sat vremena, razmišljala sam o njemu kao o sekvenci iz nekog filma ili predstave. Reakcije ljudi su bile različite, neki nisu hteli ni da uđu. U poslednjoj kabini toaleta je bio stariji par koji je razmenjivao nežnosti, ljudima je bilo neprijatno da provire kroz mali prorez kabine, ali su ih kasnije preplavile emocije, koje su ljude naterale i na plač. Ljudi se vrate u svoju prošlost i u sličnu situaciju. Prostor koji smo izabrali je ispao kao najbolje rešenje, a reakcijama posetilaca sam najviše zadovoljna.

foto: Nemanja Knežević

Da li te je iznenadila nagrada salona?

Sve je bilo neizvesno na početku, da li će se desiti, kako će se desiti... Ja sam pored, svih svojih sumnji, bila okružena ljudima koji su verovali u to da će sve to biti na kraju ok. I sve se na kraju lepo sklopilo. Meni je najveća nagrada bila kada smo prvi put izveli rad, a nagrada na kraju je samo kompliment koji mi je dodelio žiri.

V.Ivkov