Previše mi je stalo do književnosti da bih lagao dok pišem

Dvadesetšestogodišnji Bojan Marjanović Užičanin je po rođenju, a Beograđanin po adresi stanovanja. Novinar po profesiji, autor dve knjige poezije, ali za sebe kaže da je pre svega i povrh svega pisac u smislu da za pisanje i od pisanja živi. Pored toga što objavljuje priče, eseje i pesme u periodici, uređuje i magazin "Lice ulice", a u dve knjige poezije "Politika, pornografija, poezija" i "Između dva rata" sakupio je pesme koje su društveno-političke, ali i duboko sentimentalne. 

Klasično poimanje poezije već na prvoj stranici zbirke Bojana Marjanovića možete ostaviti po strani jer ono što će vas sačekati su reči i rečenice bez velikog slova, tačke, zareza, bez stihova i rima. Ali tu, među tim redovima očitava se život, individualni i društveni, sentimentalni i politički, često grubo realni. Bojan kaže da za njega poeziju ne čine formalne odrednice već poetsko osećanje sveta, koje je jedna vrsta specifičnog odnosa sa stvarnošću.

"Poetsko osećanje sveta je u ono u kome se stvarnost propušta kroz određene filtere, kroz drugačiju optiku, neke slike su izoštrene, neke su zamućene, naprosto se stvara drugačija vrsta pogleda na svet oko nas kroz te slike i stihove. A kakve su te moje pesme ne znam, teško mi je da pričam o sebi u trećem licu. Nadam se da su iskrene i poštene. To zvuči malo banalno i patetično. No, kad kažem iskrene i poštene, ne mislim da su vulgarno autobiografske i ne mislim da književnost treba da bude paravan za vođenje dnevnika, ali nadam se da su iskrene u smislu da su poštene prema svetu u kom nastaju, da komuniciraju s njim, da se trude da nešto o njemu kažu i da, ma kako to zvučalo pretenciozno, makar u nekim mrvicama pokušavaju da promene taj svet. Kad ovo govorim ne želim da precenim svoju ili ma čiju poeziju, samo ne želim ni da da precenim konačnost sveta. Zapravo, verujem da je svet mnogo podložniji promenama i da je mnogo nestabilniji nego što se nama ponekad čini da jeste", kaže on.

Dobitnik je NIN-ove stipendije za roman u nastajanju za 2015. godinu, kao i nagrade "Laza Lazarević" za neobjavljenu pripovetku za 2013. godinu. U šali kaže da jedinstven primer zarade i od neobjavljenih dela. Kako iza sebe ima objavljene dve knjige poezije, a proza nikako da mu se desi, kaže da to nije do toga što je poklonik jednog ili drugog žanra već prosto splet okolnosti. Neke od ovih pesma nastale su tokom rada na romanu.

"Svaki žanr sa sobom nosi specifične okolnosti u kojima tekst nastaje. Roman zahteva drugačiju vrstu koncentracije, zahteva jedan malo redovniji režim rada. Naravno, fokusiranost zahteva i poezija, ali ne na taj način. Prve verzije mojih pesama uglavnom nastaju u dahu, ali kasnije dosta radim na njima, prepravljam ih, sečem, spajam, oblikujem, kombinujem međusobno delove različitih pesama, oko svake reči se premišljam, te i tu stvari ne ostaju na tom prvobitnom nadahnuću koje jeste važno za pisanje, ali nikako i dovoljno. Zapravo, trudim se da se što više mogu igram i sa tekstom i sa formama. Neke od pesama iz nove knjige su nastale od - doduše, dosta radikalno promenjenih - fragmenata romana kog pišem, tako da se trudim da sebi ne postavljam jasne granice u pisanju kao ni u uticajima na moje pisanje. Čini mi se da na moje pesme podjednako utiču politička teorija ili publicistika, kao što na prozu utiču neki filmovi, a na novinske tekstove opet neka poezija koju čitam. Trudim se, naprosto, da što više mogu demokratizujem taj prostor uticaja i pisanja u svojoj glavi", objašnjava Bojan. 

Duboka i jaka sentimentalnost je element bez kog nema njegove pesme. Poklonik je teze da ne treba da se plašimo sentimentalnosti, međutim ovo je mnogo lakše reći nego učiniti bez straha od reakcije, osobe kojoj je upućena ili okolnosti i okruženja koji je izazivaju. On tvrdi da je suština u tome da se ne stidimo samih sebe, vlastitih misli i života.

"Čitao sam nedavno neku poeziju s prijateljicom, čitali smo neke pesme koje su ljubavne u klasičnijem smislu i imaju taj neki kao kvaziuzvišeni, artificijelni pristup ljubavnom diskursu. I dok sam čitali to rekao sam kao okej mi je ova poezija, ali naprosto mi fali da negde neko, između petog i šestog stiha, isprži neka jaja i napravi neki doručak. Bez direktnijeg upliva stvarnosti koja zapravo postoji oko nas, tekst postaje previše otuđen od mene kao čitaoca. Trudim se kad pišem da estetski relevantno integrišem svakodnevnicu u tekst, a moram priznati da me nimalo ne uzbuđuje književnost koja svoj angažman vidi samo u vlastitom formalnom preispitivanju. Naprosto, da bi mi književnost značila, nužno mi je da me napadne i na emotivnom planu", kaže Bojan.

U njegovim stihovima naletećete i na mandarine, gradski prevoz, centralne informativne emisije, ali i na jednu ženu, njihove dijaloge, sitnice i intimnosti oko kojih se na kraju dana svet vrti.

"Moja poezija je na neki način sentimentalna iz jednog vrlo jednostavnog razloga - ja sam, naime, sentimentalan čovek. Eto, sad kad smo završili promociju, malo smo razgovarali i ćaskali naokolo, potpisivali neke knjige, otišao sam do šanka da nešto uzmem da popijem i, dok sam čekao sam tu neku svoju nesretnu kiselu vodu, pomislio sam da uprkos tome što smo imali jedno jako lepo veče, meni užasno nedostaje jedna osoba koja nije sad ovde trenutno sa nama i, eto, ja u svoj toj gunguli oko promocije ipak stojim i razmišljam o tome. Naprosto, jebiga, sentimentalnost je deo mene, ne vidim zašto bih se toga stideo. Na taj način živim život i ne mogu to da krijem kad pišem. Previše mi je stalo do književnosti da bih lagao o tim stvarima. E, sad, tek kad priznaš da je sentimentalnost deo tebe, tek tad kreće ozbiljan posao - onda treba pokušati od, između ostaloga, i te sentimentalnosti stvoriti relevantan književni tekst", dodaje Bojan.

Kaže da je odlučio da izbegava esnafsku književnsot, namenjenu uskom krugu ljudi zainteresovanih za ovo polje, te da ne bi imao ništa protiv da ga nazovu narodnim pesnikom jer njegova poezija jeste bliska realnosti, pa samim tim i čoveku. Njegove pesme su vrlo direktne, slobodne, izravne međutim o tome kako nalazi granicu između ogoljenosti i egzibicionizma kaže da iako su pesme koje piše pune slobodnih scena, seksa, psovanja, pornografije ipak one nisu samima sebi svrha već za svaku postoji razlog zašto je tu gde jeste.

"Mislim da to što nazivaš egzibicionizmom samo po sebi u umetnosti nije loše. Zapravo, takav egzibicionizam može biti jedna jako korisna stvar. Duh vremena u kom živimo nas stalno odvraća od zajedništva, od međusobnog prepoznavanja, pa, na kraju krajeva, i od međusobne organizovanosti, a kroz to neko egzibicionističko izlaganje ma koje vrste vlastite ogoljenosti ipak dobijamo mogućnost da se međusobno bolje upoznamo i, uostalom, bolje razumemo i bolje povežemo. Ne verujem u to da čovek tek tako postoji sam za sebe i po sebi.  Riga mi se od tih nekih slika o usamljeničkoj 'slobodi'. Što se mene tiče, čovek postoji tek u odnosu na druge ljude, u odnosu na različite kontekste u kojima se sa njima nalazi, a kad smo već upućeni na druge ljude, dobro je da budemo što 'egzibicionističkije' nastrojeni, dobro je da razgovaramo o stvarima, dobro je da upoznajemo jedni druge", objašnjava Bojan.

A zajedništvo mu je važno, u svakom smislu, ponajviše u društveno-političkom. Kao pesnik, pisac i novinar stoji iza teze da bi se promene u društvu mogle postići samo horizontalnim povezivanjem svih onih koji su ugroženi, a kako kaže, svi smo ugroženi jer živimo u svetu koji radi za interese profita.

"Možemo, naravno, reći da imamo problem sa zdravstvom ili školstvom ili medijskim sistemom ili čime god drugim, sve te stvari jesu tačne, ali one se ne mogu izolovano posmatrati, one su posledice jedne šire strukturne poremećenosti i sveta u kome su potrebe profita važnije od elementarnih potreba ljudi. Sve te stvari za koje mislimo da su loše moramo posmatrati unutar šireg konteksta, a da bi se taj širi kontekst eventualno promenio moramo da se zainteresujemo za širi stepen aktivizma. Ne znam, banalno govoreći, trebalo bi da shvatimo da ako su filmadžije u problemu što se ne odvaja dovoljno para za razvoj kinematografije, taj problem dolazi iz istog i od istog sveta kao i problem radnika i radnica koji su u Geoksovoj fabrici eksploatisani na najgori mogući način. Ogroman broj ljudi je, zapravo, u istoj borbi i moramo da naučimo se horizontalno povezujemo na najrazličitije načine", kaže Bojan.

Foto: Zorica Šorgić

Kroz pesme nas upoznaje sa političkim, društvenim, ideološkim, ali i emotivnim epizodama iz svakodnevnog života. I sve to je do nerazmrsivosti isprepleteno. Da li intimnost može biti oslobođena politike ili je i ona, kako je na promociji Bojanove zbirke rekao pisac Marko Tomaš - politički čin?

"To je zapravo neka vrsta nesvesne parafraze one stare feminističke krilatice po kojoj je i lično uvek političko. I to zapravo jeste tačno, naš prostor intime i naš prostor intimnog uticaja na druge ljude nije neka oblast očišćena od političkog. Naprotiv, u sve te odnose ulaziš kao osoba koja nosi određene političke vrednosti i one se, u svakom slučaju, prelamaju kroz vaš međusobni odnos. Važno je i u tim stvarima gledati širu sliku. Na primer, u političkom smislu, sasvim je jedna stvar reći 'strašno je što je neki manijak sinoć ubio ženu' i onda predstavitu tu strahotu kao neku bizarnost iz crne hronike, a sasvim je druga stvar to predstaviti kao par ekselans političku stvar i kao posledicu patrijarhata kao jednog od dominantnih obrazaca na osnovu kojeg se vrši preraspodela moći u društvu. Ovo je, naravno, samo jako ekstreman primer da bismo lakše ilustrovali poentu, ali, u suštini, svaki naš odnos, način na koji se međusobno volimo ili ne volimo, način na koji ležimo i hodamo, delimo krevet i delimo obaveze, izlazimo i ulazimo u prodavnicu ili kafanu, sve su to stvari koje mogu biti predmet političke analize, te u, krajnjoj liniji, kroz te stvari se zbilja pokazuju i neki okviri naših svetonazora. Gomilu tih, nazovimo ih tako, dnevnih političkih odluka donosimo nesvesno. Naravno, mi ne razmišljamo u stilu 'Hm, draga, hm, dragi, legosmo goli u postelju, hajde sad da donesemo jednu političku odluku'. Naravno da to nije tako jednostavno i banalno, ali sve tobože intimne stvari duboko reflektuju naš odnos prema životu i, u krajnoj liniji ako hoćeš, prema politici", ističe Bojan.

Na kraju zaključuje da sve ono što sadrži njegovo pisanje i pričanje gubi na vrednosti ukoliko se ne implemetira u svakodnevni život.

"Lako je meni u ovoj poziciji sad, dajem ti intervju, ti mene snimaš dok govorim, posle ćeš sve to da prekucaš, pa ćemo još malo to da upeglamo, pa će to onda da bude objavljeno na nekom portalu, pa ćemo onda da šerujemo taj intervju na razne strane, pa ćemo da se međusobno tagujemo, pa će prijatelji da lajkuju, pa možda i neki od njih da šeruju, pa će to onda čitati i neki sasvim nepoznati ljudi, nekome će da se dopadne, nekome neće i sve je to baš super i eto kako sam ja samo pametan, kako sam samo lepo zauzeo ovaj ili onaj stav, sve je divno i sve je krasno. Međutim, ako ja sve ovo što sam sad pričao sutra ili prekosutra ne budem primenio u odnosu sa ženom koju volim, sa svojim roditeljima, prijateljima, kolegama, s prolaznikom na ulici, u svom poslu, onda džaba sva ta moja priča i džaba sva ta verbalna politička doslednost. Ne kažem, naravno da je lako živeti u skladu sa vlastitim uverenjima. Što se mene tiče, malo šta je tako teško na svetu kao to. Svako od nas svakog dana greši hiljadu puta, ali moramo se truditi i boriti. Nema nam druge."

Audio prilog poslušajte u plejeru ispod:

Jovana Zdjelarević