Kultura / Film
Kad se iz spontanosti izrodi nešto uspešno
Jedan od filmova koji je obeležio proteklu godinu je i debitantski film Matije Gluščevića i Dušana Zorića "Da li ste videli ovu ženu?". Ostvarenje u kome, kroz tri različita života, tri različite priče, pratimo jednu Draginju, odmah je privuklo pažnju i publike i kritičara.
Vrlo brzo su došle i brojne nagrade na festivalima - od domaćeg Festivala autorskog filma, preko festivala u Bangkoku i Veneciji. Film je protekle nedelje predstavljen i novosadskoj publici na projekciji u Kulturnom centru grada , koju je organizovao Filmski front.
U našoj kinematografiji retko se mogu sresti dva reditelja koji rade na jednom filmu. Kako je počela ta saradnja?
Matija: Studirali smo zajedno režiju. Na trećoj godini fakulteta smo pripremali završne filmove i shvatili smo da imamo slične glavne junakinje za ta dva filma. Ljudi obično, nakon završetka fakulteta, čekaju godine dok ne dođu do svog debitantskog filma, a mi smo odlučili da se udružimo i pokušamo da snimimo dugometražni film zajedno. Bila je to vrlo naivna ideja, jer smo mislili da ćemo sve završiti za godinu dana, a na kraju se sve odužilo na pet godina avanture. Uspeli smo i iz te spontanosti se izrodilo nešto uspešno.
To je prilično dug period za snimanje jednog filma. Koliko je to uticalo na čitav kreativni proces?
Dušan: To je nastalo iz nužde, jer smo jedino tako mogli da finansiramo sve. Jedini način da ovaj film nastane bio je da ga snimamo pet godina. Imali smo vremena da montiramo, menjamo film, presnimavamo stvari... Bili smo lišeni očekivanja, jer smo ipak bili studenti, koji se sad tu "igraju". Iskoristili smo to dugo snimanje kao dodatnu slobodu da probamo šta god hoćemo. Bez obzira na to da li smo pogrešili ili ne, to je nešto naše.
Niste se bojali da eksperimentišete - u samom filmu vidimo nekoliko stilova snimanja, formata, dugih kadrova koji se danas retko koriste... Da li je to vaš autentični filmski izraz ili samo posledica dugog snimanja?
Matija: To je filmski izraz koji nas interesuje i koji smo mi istraživali kroz ovaj film. Privlači nas menjanje žanrova, stilova, formata... Mi smo i veliki ljubitelji kemp estetike. Sigurno ćemo nastaviti ovako i u sledećem filmu.
Sala KCNS-a je bila puna prošlog četvrtka
Posebnu pažnu ste posvetili lokacijama u filmu - snimali ste u noćnim klubovima, Kliničkom centru, podzemnim prolazima, radničkim naseljima... Koliko je pronalaženje adekvatnih lokacija bilo teško?
Dušan: Lokacije u ovom filmu su važne kao i ti likovi. One puno govore o samim likovima, bez da se to kaže u samom dijalogu. Stil nas je vodio ka tome da nalazimo neke naizgled ružne, odnosno, odbačene lokacije, neke međuprostore na kojima ne očekujete da neko živi. U tim mestima smo našli lepotu, život i emociju, pa makar ona bila i neprijana za gledanje. Mene to inspiriše, jer možeš da smisliš scenu na osnovu same lokacije.
Čini se da su sve to ipak neke lokacije sa margine, kao i sami junaci ovog filma. Glavna junakinja je žena od 50 godina, što ne viđamo često. Odakle želja da tu "marginu" izvučete u prvi plan?
Matija: Počeli smo s tim na fakultetu, kada smo se odselili od svojih porodica i počeli da živimo neke samostalne živote. Na žalost, tek tada počinješ da svoje roditelje, u ovom slučaju majku, doživljavaš ne samo kroz tu prizmu, nego kao živu osobu koja ima ogroman deo života da proživi. O čemu te žene razmišljaju, maštaju, šta su potiskivale mnogo godina - o tome je ovaj film. Sredovečna žena je savršena predstavnica onih koji se osećaju izgubljeno, koji nisu imali dovoljno hrabrosti, da li zbog društvenih ili ličnih granica, da tragaju za sobom.
Ksenija Marinković je ta koja "nosi" ceo film. Koliki je bio njen kreativni input tokom procesa snimanja?
Dušan: Pošto je ona tih godina, mogla je da te naše maštarije i scenario uobliči kako to izgleda iz njene vizure. Ona je i glavna junakinja ali i aktivni učesnik. Mi smo sve scene prolazili sa njom i često bi imali debate u kojima bi mi na kraju shvatili šta želimo sa nekim scenama. Pomogla nam je da uobličimo naše ideje i to je bila uzajamna saradnja, jer smo ipak pet godina živeli ovaj film. Bez nje ne bi ni bilo filma!
Matija i Dušan su nakon projekcije razgovarali sa publikom
Osim Ksenije, u filmu je i dosta regionalnih glumačkih zvezda, od Gorana Bogdana preko Borisa Isakovića, do Isidore Simijonović. Kako je izgledala saranja s njima?
Dušan: Matija i ja smo dosta radili na setovima kao asistenti režije i upoznali smo puno glumaca, od kojih su nam neki i prijatelji privatno. Kada se pročita scenario, shvati se da su svi ti likovi neka boja, arhetip i u službi glavne junakinje. Svima se to svidelo, kao neka igra i oni su bili tu za nas. Oni njenu igru čine jačom i boljom i sve je na kraju timski rad.
Da li ostajete u ovoj formi ili ćete probati da se okušate i u komercijalnijim žanrovima?
Dušan: To ne biraš. Mi radimo ono što nas zabavlja. Svakako se trudimo da to komunicira sa ljudima. Nije nam želja da radimo nešto što je arthouse i što niko ne razume, ali ne možeš da sputaš svoj karakter i nešto što tebe zabavlja ili plaši, pa makar to bilo i malo radikalnije za druge ljude. Nastavljamo da radimo filmove i zajedno i odvojeno, a u planu je i neka serija, pa šta se prvo "izrodi"...
Matija: Ono što je nama sada najvažnije je da napišemo scenarija kojima smo mi zadovoljni, pa ćemo da vidimo. Nadam se da će to neko da prepozna i da ćemo snimati što pre.
M. L.
Foto: Lilit Andrić / Filmski front