O eutanaziji se ne priča

Ubistvo iz milosrđa tj. eutanazija u srpskom zakonodavstvu se smatra krivičnim delom. Međutim, ovaj čin "ubistva iz samilosti" tema je mnogih rasprava koje za cilj imaju njenu legalizaciju ili potpuno odbijanje. Iako je u Srbiji nacrt Građanskog zakonika o eutanaziji trenutno na stendbaju, priča o tome ne prestaje. 

Javna rasprava o Građanskom nacrtu produžena je do kraja ove godine. Nacrt u članu 92 govori o omogućavanju lake i bezbolne smrti neizlečivim bolesnicima, koji trpe neizdržive bolove. Na tribini "Eutanazija - pravo na dostojanstvenu smrt ili legalizacija ubistva", koju je organizovao novosadski Sociološki klub, bilo je pored ostalog i govora o tome da neki pravni sistemi i države eutanaziju smatraju ubistvom, iako u pojedinim zemljama lekar može zakonito da ne produži život ukoliko smatra da je pacijent u bezizlaznoj situaciji.

Moderator tribine Predrag Rava kaže da je širok spektar kontraverzi uključen u eutanaziju.

"Ono što sada znam jeste da je Etički komitet za eutanaziju. Ovde govorimo o slučaju veoma strogo kontrolisane pasivne eutanazije. Međutim Lekarska komora Srbije je nadglasala Etički komitet, tako da, ako pitamo struku, oni još uvek nisu spremni na to. Ali ako se to bude moralo izglasati u paketu sa još nekim bioetičkim kontraverznim pitanjima, na primer, surogat majčinstvo, abortus, terapeutsko kloniranje i slično, moguće da će se to na silu zbog pritisaka Evropske unije izglasati kako bi mogli da napredujemo u nekim pristupima. Moguće da će na taj način ući u zdravstveni sistem", smatra on.

Sociolog Aleksej Kišjuhas smatra da je eutanazija pravo na dostojanstvenu smrt, odnosno na asistirano samoubistvo koja se prema njegovom mišljenju tiče slobode pojedinca da ode sa ovog sveta na način na koji to on želi. On eutanaziju vidi kao osnovno ljudsko pravo.

"Mislim da se u našem društvu ne govori dovoljno o tom pitanju i da je tema smrti generalno neprijatna tema. Postoji neka vrsta zavere ćutanja kada je reč o tome, da se ne govori previše. Ta vrsta birokratizacije smrti nije odmakla previše kao što ni naše društvo nije odmaklo u svom domenu modernizacije. Zbog svega toga se te stvari čuvaju u okvirima porodice ili postoji neka vrsta sitne zavere ćutanja od strane medicinskog establišmenta. Na žalost ta tema nije toliko javna koliko bi trebalo da bude, kao što je bilo u drugim društvima koja su nakon višedecenijskih ozbiljnih debata o tome donele odluku da legalizuju eutanaziju, dekriminalizuju ili da to ne urade. Na kraju su barem vodili neku vrstu šire javne društvene i ekspertske debate o tom pitanju".

Pitali smo i sugrađane kakvo mišljenje imaju eutanaziji:

"Eutanazija je ljudsko pravo. Svako ima pravo da odluči šta će da uradi sa svojim životom kada se nalazi u situaciji da sam sebi ne može da prekine život. Dozvoljeno je da neko sebi prosvira glavu, ali nije da to neko uradi umesto njega ukoliko ovaj nije u stanju. Po mom mišljenju to je uskraćivanje prava na smrt".

"Kada sam pored sebe imala osobu koja je bolovala od raka, počela sam da razmišljam o tome. Mislim da je to osnovno ljudsko pravo čoveka, kako da živi tako i da umre. Ali je to dosta komplikovanije, ne možemo to na ovako plitkom nivou rešiti".

"Podržavam, generalno, pravo na slobodu izbora. Sloboda ili ništa. Ako je nečija lična odluka. Samo dozvolite ljudima da žive ili da umru, i generalno da ih ostavite na miru".

"Svakako da bi eutanazija trebalo da bude pravo i izbor individue. Društvo mora da omogući svakom pojedincu da ima prava da donosi odluke o kvalitetu svog života".

Predrag Rava kaže da, prema njegovim istraživanjima, osoba koja se odluči na eutanaziju uglavnom ne menja mišljenje i to doživljava kao pomoć. Kako je rekao, to što država ne pruža tu mogućnost ih verovatno još više deprimira i na kraju krajeva njihova patnja se nastavlja. On misli da naše društvo nije spremno za tako nešto.

"Postoji stereotip, a možda i pravilo, da su mlađe osobe spremnije jer možda nisu blizu tih patnji. Ali je to tabu tema, o tome se ne priča. Jeste to neprijatna tema, ali ako sve duže živimo, biće i više bolesti, biće načina da se život produži ne uvek na povoljan i dostojanstven način. Ali mislim da društvo nije spremno".

Aleksej Kišjuhas na pitanje koliko je teško čoveku da se uopšte odluči na taj korak, kaže da je siguran u to da je izuzetno teško jer je u pitanju najdublja egzistencionalna kriza.

"I krajnji apsurd koji pred vas postavlja zaista duboka filozofska pitanja o smislu svega onoga što je pre te smrti došlo, u smislu samog života. Ali u najvećem broju slučajeva, ako izuzmemo zloupotrebe na koje svakako treba obratiti pažnju i na neki način ih kontrolisati i sankcionisati, najviše se radi o tome da ljudi žele da poštede, kako sebe tako i svoje bližnje, bola i patnje. Činjenica da naše društvo nije spremno na tu vrstu koraka takođe govori mnogo o nama samima, kao nekome ko iz kolektivističkih razloga ne želi da usmeri pažnju da patnju i bol svake pojedinačne jedinke koja se nalazi u tom stanju".

Građanski zakonik koji je od jula 2016. godine na javnoj raspravi, predviđa eutanaziju kao "pravo fizičkog lica na saglasni, dobrovoljni i dostojanstveni prekid života, koji se može izuzetno ostvariti, ako se ispune propisani humani, psiho-socijalni i medicinski uslovi".

Poznati pisac Teri Pračet je u saradnji sa BBC televizijskom kućom 2010. godine snimio dokumentarni film na ovu temu. 

Tonski prilog poslušajte u plejeru.

Jelena Mijatović