Od tradicije Temze do evropskog zlata: Mačković i Pimenov u trci za istoriju

Od prestižne Henli regate na Temzi, gde su se Martin Mačković i Nikolaj Pimenov upisali u istoriju, pa sve do najnovijeg evropskog zlata u Varezeu, ovaj dvojac trenutno gospodari evropskim veslanjem. U razgovoru za O radio, Mačković otkriva tajne trijumfa u specifičnom ”nokaut” sistemu, značaj školovanja na prestižnom Berkliju, ali i zašto je svaki naredni zaveslaj šampionskog tandema usmeren isključivo ka jednom cilju: Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 2028. godine.

Imao sam plan da razgovaramo nakon osvajanja famozne Henli kraljevske regate na Temzi, ali sam se u razgovoru sa tvojim trenerom uverio da ste već u pripremama za Evropsko prvenstvo. Otišli ste i vratili se sa zlatnim medaljama. Ipak, ostaću pri nameri da krenemo hronološki - hajde da se vratimo na Temzu i saznamo više o tom veoma starom takmičenju.

Slažem se da možemo da krenemo od Henlija. Henli regata je bila odlično iskustvo, iako nismo bili sigurni da li ćemo uspeti da je uskladimo sa kalendarom, jer smo nedelju dana pre toga imali Svetski kup u Lucernu. Dobili smo poziv organizatora, što nam je bila velika čast. Bio sam tamo pre deset godina, ali tada smo bili mladi i nismo bili konkurentni. Znao sam da želim da se vratim sa ekipom sa kojom možemo da se borimo za pobedu, i to smo uspeli ove godine. Tamo je format drugačiji: staza je na reci Temzi, duga je 2.120 metara i takmiči se jedan čamac protiv drugog.

Dakle, ono što bi u sportovima s loptom rekli – nokaut sistem?

Tako je, slično kao u tenisu ili na Vimbldonu. Mislim da nam to leži, jer možemo da se fokusiramo samo na jednog protivnika. Imamo baš dobar start, a u tim trkama psiha igra veliku ulogu; ako napravite veliku razliku na početku, protivniku je teško da se vrati.

Taj nokaut sistem, sa druge strane, donosi veći broj vožnji. Koliko je to iscrpljujuće?

Nismo krenuli od prve runde jer smo bili nosioci i favoriti. Krenuli smo tek od trećeg dana i imali smo ukupno tri trke. Svaki dan jedna trka nam je prijala; na početku je bilo rutinski, dok su u polufinalu i finalu bili jači protivnici.

Rekao bih da Englezi veslanje doživljavaju na mnogo intenzivniji način nego bilo ko drugi. Kako izgleda sama organizacija trke, proglašenje pobednika i atmosfera na toj regati?

To je stvarno specijalno, Britanci to doživljavaju kao nacionalni sport. Henli regata je stara skoro 200 godina i mnogo se drže tradicije. Postoji veoma striktan dres kod – svi moraju biti u odelima sa košuljama i kravatama. Bila nam je čast da se tamo trkamo i pokažemo da i mi iz ovog dela Evrope možemo da budemo konkurentni i da u veslačkom smislu pripadamo toj eliti. Ta regata je veoma prestižna i dala nam je veliku motivaciju i dobar zalet za ostatak sezone.

Nakon toga, uz vrlo kratku pauzu, usledilo je jedno od elitnih takmičenja – Evropsko prvenstvo u Italiji. I tamo zlato.

Imali smo samo dan pauze posle Engleske i odmah smo krenuli u maksimalne pripreme. Dve nedelje smo proveli u Bajinoj Bašti na Drini, na Perućcu, gde smo odradili kvalitetne pripreme. Prijala nam je tamošnja klima jer je bilo svežije nego u ostatku Srbije. Znali smo da smo zdravi i spremni, što smo i pokazali u Italiji.

Evo, kako u šali često kažemo, sada je "nacionalna penzija u džepu". Koji su prvi veliki izazovi i takmičenja u planskom periodu koji su pred tobom?

Već u subotu, 8. avgusta, idemo na pripreme u Litvaniju, u Trakai, gde je klima slična onoj u Amsterdamu. U Amsterdamu nas očekuje Svetsko prvenstvo, koje nam je glavno takmičenje ove godine. Posle toga imamo Mediteranske igre u Italiji i krajem septembra sprint regatu u Kini. Svakako, fokus je na Svetskom prvenstvu krajem meseca.

Da li ipak u srcu i glavi 2028. godina zauzima posebno mesto u planovima?

Svakako, u našem sportu su Olimpijske igre najbitnije takmičenje. Odmah posle Pariza sam znao da želim da idem u Los Anđeles. To je ciklus od četiri godine i to nam je glavni cilj. Mislim da smo stabilna i dobra ekipa u dublu i da smo na dobrom putu, a rezultat će pratiti taj rad.

Koliko ti je bavljenje veslanjem na ovako visokom nivou ostavljalo vremena da se normalno školuješ? Da li se danas baviš još nečim osim veslanjem i kakav ti je plan za onaj deo života kada izađeš iz čamca?

Mnogo sam zahvalan što sam uspeo da odem u Ameriku i završim studije na Berkliju u Kaliforniji (2014–2018). Moja porodica je akademski usmerena i školovanje nam je uvek bilo bitno. Tamo sam mnogo napredovao kao čovek i raširio vidike. Trenutno u Srbiji nema mnogo prostora da se radi nešto pored sporta, jer nam je to posao sa punim radnim vremenom, ali ja volim da budem intelektualno stimulisan i dosta čitam. Takođe, pomažem mađarskim veslačima da dobiju stipendije u Americi i pokušavam da im budem mentor. Videćemo šta budućnost nosi, ali bih voleo da ostanem povezan sa veslanjem, možda ne kao klasičan trener, već na neki drugi način.

Razgovor sa Martinom možete preslušati u plejeru:

Aleksandar Bujić

fotografije: privatna arhiva