Društvo / Obrazovanje
Mir nikada nije svršeno stanje, njemu moramo težiti stalno
Marija Ratković je jedna od autorki priča u knjizi "Trenutak kada je meni počeo mir", Foruma ZFD Srbija. Marija je i aktivistkinja, feministkinja, borkinja, umetnica, kulturna i medijska radnica, kao i teoretičarka kulture i književnica. Posebnu važnost u svom radu pridaje brizi o zdravlju, tranzicionoj pravdi i procesima pomirenja, kao i poštovanju ljudskih prava.
Knjizi "Trenutak kada je meni počeo mir" prethodila je "Trenutak kada je meni počeo rat". Primetno je da ljudi teže pišu o miru, ali ti si jedna od onih koji su krenuli tim težim putem. Zašto?
Više verujem u ideju mira i mirovnih politika. Dolazim iz tradicije žena koje su se vrlo odlučno suprotstavljale militarizaciji i novim konfliktima. Uvek je izazov o tome govoriti dok nam rat traži binarna svrstavanja i reći da smo za neku drugu varijantu, za mir, beskompromisno. Ženska strana je uvek ta koja se bavi posledicama ratova, koju niko nije pitao da li žele da ulaze u rat i pod kojim uslovima. Moja priča govori o tome da se posledice rata osećaju i u onom trenutku kada postoji odsustvo rata. Devojčice osećaju da nešto nije u redu, da ne mogu da budu potpuno srećne. Za žene nekada zvanični prekid rata podrazumeva veću torturu, veće suočavanja sa posledicama onda kada muškarci dolaze, kada se traume nakupljaju i kada treba započeti miran život.
OBRATI PAŽNJU
Da li su onda ta individualna sećanja, traume, strahovi i suočavanja još jedan razlog zbog kojih o ovim temama moramo govoriti i nakon 30 godina?
Sada moramo da pričamo o tome jer je možda prošao taj neki kritični period i sada možemo da svarimo kompleksniju ideju rata i mira. Možemo da se suočimo sa tim da postoje deca rata. Zvanični narativ će uvek reći da je silovanje nešto najgore, da je najvažniji razlog za abortus. A onda se pojave ta deca koja svojim telom pokazuju da postoje, podsećaju na zločin silovanja. Traže pravdu i dalje traže osudu zločina, ali i dalje brane svoje pravo na postojanje. To je jedno od neodgovorenih pitanja u samom ratu i neposredno posle rata. Zato je važno da pokrenemo kompleksna pitanja, možda je taj trenutak došao. Kada svi misle da je vreme da prestanemo i ućutimo, tada treba da pričamo više. Mir nije nikada svršeno stanje, to je stanje kome moramo stalno težiti i uvek se stalno i aktivno boriti za njega.
Govorila si o važnosti razgovora o individualoj boli, koja nekada izaziva i osećaj sramote. Da li bi situacija bila malo bolja, kada bi češće čuli te narative?
Te priče pokreću jedna drugu i pokreću spektar različitih doživljaja. Kroz njihovo slušanje ljudi se osnažuju da govore o onim istinama za koje nije bilo mesta kada se završio rat. Mi smo svi bili prinuđeni da prihvatimo zvanične verzije, a sada treba da se vratimo na naše lične priče i da se suočimo sa svojim sramom i bolom, kako bi probudili saosećanje sa drugim ili drugom. Dolazi vreme kada možemo da načnemo teme koje su kompleksne, gde nema tačnih i pogrešnih odgvora. Treba da ih saslušamo i nađemo mesta za njih.
Da li mediji, institucije, pojedinci i organizacije mogu da se bave temama pomirenja, konflikta i tranzicione pravde, ako nemaju empatije?
Empatije uvek nedostaje. Nepostojanje empatije je neljudsko, ta odluka nas vraća na ono što je racionalno. Znamo da je možda najracionalniji na svetu bio fašizam u svojim idejama. Dakle, mi treba da pobegnemo od tog racija koji nas tera da radimo odvratne stvari u ime apstraktnih ciljeva, koji ljudski život ne stavljaju na prvo mesto, kao najvišu vrednost. Ova zbirka je pokazala da se u tim malim pričama nalazi mnogo više materijala za saosećanje, nego što se to nalazi u onim narativima gde biramo između pobednika i gubitnika. Moramo da naučimo da se pronađemo na spektru sive, a ne da se po svaku cenu svrstavamo na crno-belo. To bi jedino moglo da postoji u smislu rata i mira, gde se uvek borimo za mir.
Znamo da postoji mnogo informacija o svemu o čemu smo razgovarale. Odakle da krenu oni mladi ljudi koji počinju promišljanje o miru?
Krenuti od onoga što ih neposredno žulja. Grebanjem i skidanjem slojeva ćemo uvek doći do tog osnovnog uzroka nekog prazločina koji je izazvao osećaje nelagodnosti, neprijatnosti i izolovanosti. Te sve simptome mladi mogu osetiti: netrepeljivost, nerad odlazak, nepoželjnost... Ja bih ih ohrabrila da istražuju odakle to seže. Ja sam se suočila sa ratom prvi put kada sam baku pitala kako je moguće da smo u svakom ratu bili pobednici? Onda je počelo da se odvija, a dovoljno je i to uviđanje praznine ljudi kojih nema. To je taj trenutak, to svako može da vidi. Kada zagrebe malo dalje, shvatiće kome ti ljudi nedostaju, zašto ih nema i šta je moglo biti drugačije?
J. Božić