Moramo naći način da se razumemo

Nakon što je završila osnovne studije međunarodnih odnosa, Anja Jokić (27) upisala je regionalni master program "Studije mira", u Beogradu. U toku studija, pomirenje i saradnja u regionu postaju i njen profesionalni put, a danas radi kao programska koordinatorka u Krovnoj organizaciji mladih Srbije. Sa Anjom smo razgovarali o ulozi mladih u procesima pomirenja, o učenju albanskog jezika, ali i o tome sa kim bi brančovala.

Kada si shvatila da je pomirenje u regionu nešto na čemu želiš da radiš?

Meni su te teme uvek bile bliske. Deo moje porodice živi na različitim mestima, u različitim državama. Od malena sam navikla da putujem, a već u školi sam imala priliku da organizujem prvi regionalni događaj. Trenutak kada sam shvatila da time želim profesionalno da se bavim se desio tokom studiranja, kada sam opet, nakon dužeg vremena, imala priliku da upoznajem region, Zapadni Balkan. Shvatila sam šta znači regionalna saradnja, želela sam da saznam ko su ti mladi ljudi, čime se bave, kako žive, kakva je njihova kultura.

Kolika je uloga mladih ljudi u izgradnji mira u regionu?

Zaista je velika. Stariji nekako imaju taj kontekst prošlosti, šta je bilo nekada, ko su bili njihovi susedi, komšije, šta su radili, kako su se družili. Mi danas imamo mnogo mladih koji nikada nisu upoznali nekoga ko je Albanac ili Bošnjak, a kada razgovaram sa mladima svi bi voleli da putuju, da žive na drugom mestu. Imamo slične probleme koje delimo, ali i mogućnosti da učestvujemo u stvarima koje se tiču naših suživota: zaposlenja, finansijske stabilnosti, mobilnosti i da napravimo stvari boljima. Ima toliko stvari koje su za naš suživot veći od toga gde živimo i samo zajedno možemo da ih prevaziđemo.

Foto: rcc/Boris Greguric

Kada razgovaramo o toj borbi za miran suživot i saradnju, da li se o njoj dovoljno govori u medijima, javnom diskursu ili je ona rezervisana za pojedince i grupe?

Imam utisak da svi volimo regionalnu saradnju i svi je želimo, ali konkretan rad na tome u praksi ipak nekada izostaje. Mislim da se ovom temom i dalje više bave pojedinci i grupe, ali vidim napredak, što kroz istraživanja, što kroz iskustvo i praksu. Želja za mirom i saradnjom treba da dolazi od svih, medija, građana, političkih nivoa. Ponosna sam i srećna kada vidim da pojedine grupe informišu druge mlade, dele informacije i utiske. To je jako važno, da vidimo kako naši vršnjaci u regionu razmišljaju, kakva je njihova perspektiva, da vidimo gde smo komplementarni, zašto razmišljamo različito o nekim stvarima... Zaista je važno to što te male grupe rade, ali odgovornost za mir je na svima i to mora da bude i na nivou visokih politika. Moramo naći način da se razumemo.

Kad smo kod razumevanja, počela si da učiš albanski jezik. Koliko je važno da se trudimo da razumemo jedni druge: jezik, tradiciju, kulturu?

Meni se dešavalo da prijatelji koji su stranci dođu kod nas i zaista se trude na nauče naš jezik, da nas razumeju. Meni je to bilo prelepo, da vidim koliko je njima stalo da upoznaju lokalnu kulturu i jezik. Znala sam nekoliko reči albanskog jezika, a rešila sam da počnem da ga učim kada sam počela često da putujem u zajednice u kojima se govori albanski. Naravno da mi je i praktično to značilo, ali i emotivno. Zaista je prelepo videti koliko se ljudi oduševe kada nešto znate na njihovom jeziku i kada razmenite po koju reč, pokazuje se poštovanje prema zajednici. Nekako je to recipročno, a mislim i da je dobar primer zajednici u kojoj živim.

Jedna od stvari koje voliš su brančevi, sa kim bi sutra brančovala, da možeš da biraš?

Imam jako dobru drugaricu koja je inače Albanka iz Prištine i jako dugo je nisam videla, tako da sa njom. Imam i mnogo prijatelja u regionu, upoznala sam fenomenalne ljude i eto, mogao bi neki regionalni branč.

J. Božić