Dragstori, nauka i umetnost jedino rade non stop

Da je loše u sportu, loše je. Da je loše u umetnosti, loše je. Da je loše u nauci, loše je. A da se mi i dalje bavimo tim stvarima, bavimo se. Razlika postoji između posla, vokacije i životnog poziva. Jedan takav poziv životni u nauci ima Olja Šovljanski. Ona je istraživačica saradnica na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu na katedri za Biotehnologiju i farmaceutsko inžernjestvo, a kraća verzija je, naučnica u Srbiji.

Kao naučnica u Srbiji, na koje si rezultate trenutno ti ponosna?

“Na četvrtoj godini doktorskih studija trenutno sam deo jednog velikog projekta koji se vodi pri Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a suštinski rad na doktorskoj disrtaciji je usmeren ka formiranju samo - obnavljajućih betona. To je nešto novo u Srbiji, jer smo mi samo koristili klasične materijale da pravimo infrastrukturne jedinice u Srbiji, a ovaj način bi omogućio smanjivanje troškova i novi ekološki aspekt građevina koje bi se napravile od takvog betona.” 

 Kako se stvorila želja za naukom kod tebe?

 “Kada sam upisala fakultet nisam mislila da ću se baviti naukom, ali sam imala viziju čime bih se bavila u nauci. Svakako, određene žene, koje sam imala kao inspiraciju su uticale na to da se bavim naukom. Prvo učiteljica moja, koja mi je usadila radne navike, zatim profesorica srpskog, ali mislim da mi je najvažnija bila profesorica Biohemije u srednjoj medicnskoj školi, Tatjana Mravljov. Kao svršeni student romskog porekla, ona nam je sa ponosom predavala svaki dan, ja sam u njoj našla inspiraciju da i ja jednog dana mogu biti isto ta, mlada uspešna naučnica. Kada sam završila osnovne studije otišla sam kod profesora Mikrobiologije i rekla, “Profesore, ja želim da se bavim naukom, sutra upisujem doktorske studije, da li se slažete sa time?” On je odgovorio samo “Naravno.”  

Otkud izbor betona kao materijala?

“Ja sam u mikrobiologiji, nadala sam se da ću se baviti mikrobiologijom hrane, ali me je projekat odneo u drugu stranu. Mi kao multidisciplinarni tim smo se prihvatili i tog izazova, a beton, kao materijal koji se najčešće koristi u savremenom dobu je bio izazov za nas. Beton je jeftin, lako se koristi i manipuliše sa njim, ali ima jednu lošu osobinu, a to je da jako brzo puca, odnosno degradira i bilo je potrebno rešiti taj problem. Tu je uskočila mikrobiologija, odnosno biotehnologija i to je sasvim jedna nova oblast u svetu, građevinska biotehnologija. Mi smo u suštini napravili bioagens, koji će se dodavati betonu i koji će sprečavati da dođe do destrukcije tog materijala.” 

 Suočavaš se sa problemima stalno, a na koje si probleme nailazila zbog toga što si naučnica?

 “Biti naučnik ili naučnica u Srbiji je svakako teško, bez obzira na polnu odrednicu. Posle par godina bavljena naukom vidim da se mi naučnice suočavamo sa nekim problemima koji su specifični nama. Porodiljsko odsustvo, nemogućnost ulaska u laboratoriju, gubitak projekata i finansiranja, sve zbog želje da se ostvarimo i u nekom drugom svetlu, da osnujemo porodicu. To je globalan problem. Naša država ne prepoznaje značaj nauke, tako da nije bitno da li ste naučnik ili naučnica vi gubite neku motivisanost da se bavite naukom, nema finansiranja. Nažalost, veliki broj mojih kolega je otišao iz Srbije. Takođe dosta njih je ostalo kao podrška nama ovde, tako da smo osnovali grupu “Serbian researchers” koja je sada uzela maha i nadamo se finansiranjima van naše države.” 

 Ali to nisu baš svi problemi na koje nailazite?

 “Početkom prošle godine je usvojen novi zakon u nauci, koji nije stavio u bolji položaj naučnike u Srbiji. Ostali smo skoro na istom, nisu nam rešeni platni razredi, nisu se izjednačili instituti sa fakultetima, polako se gubi izučavanje nauke na fakultetima, a dobar deo nastavnog osoblja dobar je i u naučnom radu. Tu ima mnogo problema, zato je dobar, kvalitetan naučnik u Srbiji ugrožena vrsta.” 

Pored svega toga, ti i dalje ostaješ ovde i stvaraš?

“Pored naučnog rada, radim i u nastavi. To me isto ispunjuje. Kao doktorand imam dobar tim i mentora, želela bih da ovi samo - obnavljajući betoni koji su tema doktorata i projekta zažive, kao što su zaživeli u Italiji. Tamo su oni postali deo nacionalne strategije. Ideja im je da svo kulturno nasleđe prevuku takvim materijalom da bi ga zaštitili za svoje buduće generacije. Moja je ideja da mi nešto slično uradimo, da to ne budu samo novi materijali, već da budu i za spašavanje kulturne baštine.” 

A da možeš nešto da menjaš, da li bi sve isto uradila ?

“Iz ove perspektive da, i pored svih problema. Nauka je lep posao koji nudi mnogo mogućnosti, ali svako mora da bude spreman na to da nauka nema radno vreme. Dragstori, nauka i umetnost jedino rade non stop. Ko hoće time da se bavi, mora biti spreman na odricanja. A naučnice moraju biti spremne i na činjenicu da npr od nastanka Nobelove nagrade do sada samo su tri posto činile žene. Sigurna sam da nije u pitanju razlika u kvalitetu naučno istraživačkog rada, već u periodu kada se treba ostvariti kao naučnica, žena bira da li će se posvetiti osnivanju porodice. Ako izabere porodicu, najčešće nauka kasnije postaje hobi, dok kod muškaraca to postaje profesija i zanimanje.” - zaključuje Olja Šovljanski, naučnica u Srbiji. 

 Vojin Ivkov