Klađenje i mladi: Osećaj zadovoljstva stvara zavisnost

Klađenje u Srbiji je doživelo eskpanziju u poslednjih 15 godina i nažalost taj trend se nastavlja. Ovaj fenomen pogađa sve više omladinu, osnovce i srednjoškolce, koji klađenje smatraju jednim vidom zabave i provođenja slobodnog vremena. Oko 70 odsto tinejdžera u Srbiji imalo je dodir sa nekim oblikom kockanja, a čak 30 odsto njih se aktivno kladi.

Broj kladionica u Srbiji se svake godine povećava, a trenutno ih ima oko dve hiljade. Iako je protivzakonito, one se sve učestalije otvaraju u blizini škola i dozvoljavaju maloletnim osobama da se klade.

Koliko odlazak u kladionicu predstavlja problem, ljudi sebi ne žele da priznaju. Milan Ilić ima 26 godina, u kladionicu ide od srednje škole i sam priznaje da je zavisnik. Ubrzo je shvatio da ima problem, ali ga to nije sprečavalo da nastavi. Pomisao da tako može nešto na brzinu da zaradi i dalje ga tera da svakodnevno uplaćuje tikete.

"U kladionicu sam počeo da idem još u srednjoj školi, igrom slučaja jedan drugar je tada dobio velike pare na kladionici, pa sam pomislio da se lako dobija i počeo sam da igram. Vremenom je to preraslo u neku vrstu opsesije", kaže Milan.

Dobitak na kladionici mu nije predstavljao glavni užitak, već osećaj zadovoljstva da je nešto pogodio. Iako je dosta puta gubio, najviše ga iznervira kada pogreši jednu utakmicu.

"Kad dobijem lepo je, hormon sreće mi proradi, a kad izgubim umem baš da se iznerviram, pogotovo kad mi fali jedan prelaz", objašnjava Milan.

Boris Popov, psiholog sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, kaže da je zavisnost od kladionica navika koja postaje sve jača.

"Svaka zavisnost postaje navika i ima tendenciju da samu sebe održava, samu sebe potkrepljuje i podstiče na više i više. Ono što ih tera da nastave je upravo taj adrenalin koji se stvara u situacijama kada postoji neizvesnost, kao i mogućnost dobitka, ali i sam proces klađenja", ističe Popov.

Naš sagovornik dodaje da će osoba teško sebi priznati da je zavisnik, jer većina ljudi ulaže male svote novca i samim tim nemaju osećaj "da su u problemu".

Isidora Morokvašić, diplomirani psiholog sa kliničko-psihoterapijskim usmerenjem kaže da je tretman ljudi zavisnih od klađenja moguć, ukoliko osoba sama donese odluku da se leči.

"Potrebno je osvešćivanje ljudi, edukacija kroz porodično okruženje i pre svega razgovor. Počinje se u ranom dobu i ubrzo osoba sama počinje da preuzima odgovornost za svoje postupke, ali najpre edukacija, pravna regulacija i zakonska obaveza kladionica je ono najbitnije", dodaje sagovornica Oradija.

Prema njenim rečima, najčešće se dešava da je porodica ta koja forsira lečenje, a da osoba ne želi da se leči, pa samim tim rezultati budu manje uspešni.

Ovaj fenomen postaje sve prisutniji i zato mu se treba odupreti na vreme, ističu naši sagovornici. Kako bi se rešio problem zavisnosti potrebna je saradnja, ali pre svega motivacija kao i odlučnost i istrajnost.

Stefan Nikolić