Kako se danas govori "O ljubavi"?

Ljubav je sigurno jedna od najvažnijih stvari na svetu. Obrađivali su je mnogi pisci, umetnici i filozofi, a ova neiscrpna tema uvek može da ponudi novi ugao gledanja, pogotovo kada su mlađe generacije u pitanju. Predstava "O ljubavi", nastala prema tekstu Teodore Marković, govori o odnosima među mladima, njihovim problemima, pitanjima, zagonetkama, ali svakako i o sreći - ili jednostavno, o ljubavi. Pozorišna trupa formirana za ovaj projekat okupila je mlade glumce iz regiona, što celom projektu daje novu dimenziju i kvalitet, ne samo izvođenja nego i finalizacije predstave, uz svež pogled na život generacije koja odrasta na prostoru bivše države.

Ljubav je večita inspiracija svih nas. Kako je nastao tvoj tekst, pa na osnovu njega i predstava?

Tekst je nastao pre dve godine kao moj diplomski rad na katedri za dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Iskreno, u trenutku pisanja nisam imala nikakvu nameru da će to živeti dalje, već sam prosto tada osećala potrebu da pišem o stvarima koje osećam u odnosu sa osobom koju sam tada volela, ali i u odnosima ljudi oko mene - mojih prijatelja i vršnjaka. Čini mi se da su dvadesete uvek neki turbulentni period, kada ne znaš da li je to što radiš ispravno ili nije. Stalno imaš neka pitanja na koja ni stariji i iskusniji ne mogu potpuno da ti odgovore, jer moraš sam da prođeš taj razvojni put. Tako da je tekst nastao pre svega kao moj pokušaj da izrazim emocije koje sam osećala u tom trenutku. Takođe, jako mi je bitno što se tekst zove "O ljubavi", upravo zato što je Platon pre mnogo godina napisao knjigu istog naslova, u kojoj je pokušao da preispita ljubavne odnose u antičkoj Grčkoj. Sada sam ja kroz svoj tekst pokušala da preispitam ljubavne odnose današnjice i nadam se da sam uspela, jer su reakcije publike zaista lepe.

Sam tekst i predstava imaju mnogo slojeva, ali su prihvatljivi i razumljivi i publici koja dolazi potpuno nepripremljena. Kako si uspela da sve to spojiš?

Postoje neki univerzalni obrasci i u tekstu i u samoj izvedbi koji se tiču svih nas koji smo u sali, u tom trenutku. Sigurna sam da je svako u publici nekada voleo nekoga - to je možda prva nit sa kojom se publika povezuje kada krene da gleda predstavu. S druge strane, glumački ansambl je zaista sjajan, jer su to mladi ljudi koji svojim šarmom odmah "kupe" gledaoce. Neizmerno sam zahvalna glumcima u ovoj predstavi. Čini mi se da publika dolazi s namerom da pogleda mladalačku, slatku predstavu, a zapravo izlazi sa nekim odgovorima, ali i pitanjima. Starija publika razmišlja o svojim mladim danima ili o svojoj deci, dok mlađa publika možda može da pronađe sebe u sadašnjem trenutku. Uvek mi bude zanimljivo kada dolaze različite starosne grupe i kada komuniciraju sa mnom nakon predstave. Taj nedostatak jasnog rasuđivanja u zaljubljenosti je svima svojstven - kako i na koji način preživljavamo te situacije i da li ljubav uspeva da uvek pobedi? Mislim da su to neka arhetipska pitanja koja prolazimo kroz život svakodnevno.

Teofora Marković, fotografija: Anđela Gažević

Primetio sam da se i danas iskreno nasmeješ nekim stvarima koje si sama napisala. Koliko glumci uspevaju da otelotvore ono što si ti zamislila?

Da, mislim da se smejem pre svega njihovoj izvedbi. Generalno sam jako samokritična, tako da mi stvari koje uradim nikad ne budu dovoljno dobre. Ali lepota mog poziva jeste u tome što tekst oživljava sa glumcima na sceni. Sve ono što možda i ne bude najbolje u tekstu, ispravi se glumačkom igrom, ako je ona kvalitetna. U ovom slučaju jeste i jako je lepo videti predstavu u kojoj dominira kolektivna igra. Mislim da se naša predstava ističe po tome što glumci zaista igraju jedni za druge i to mi je možda najlepši deo ovog rada. Svi su vrlo angažovani i uživaju u onome što rade, a to se vidi - pa se i ja nasmejem više zbog njihove improvizacije. Počeli su sve više da se poigravaju s tekstom i dopada mi se kako rastu igrajući ga. U tome se ogleda prava čar pozorišta.

Zanimljivo je da glumci deluju kao jedinstven ansambl, a dolaze iz različitih delova regiona. Kako ste uspeli da finalizujete ceo rad i postavite predstavu?

Da, bio je to dug put okupljanja ekipe. Imala sam zamisao da to bude ekipa iz bivše Jugoslavije. Želela sam da imamo većinski glumce iz Crne Gore, Hrvatske, Bosne i Hercegovine. Reditelj predstave Luka Jovanov i ja smo iz Beograda, to je bio srpski deo ekipe. Uspeli smo da kroz audicije u Sarajevu, na njihovoj Akademiji scenskih umetnosti, pronađemo glumačku ekipu koja je adekvatna ovom projektu. Zanimljivo je da svako govori na svom dijalektu - nismo želeli jedinstveni jezik tokom predstave, jer smo želeli da okupimo mlade iz regiona i da se predstava igra upravo u mestima odakle dolazimo. Mislim da je svim tim državama najpre potrebna ljubav. Naša predstava o ljubavi treba da podseti da je to ono što nas povezuje. I nadam se da smo mi, kao mlađe generacije, tu da sagradimo put ljubavi i pomirenja kroz umetnost.

Ljubav je univerzalna, ali ima i svoje specifičnosti. Koliko mladi glumci iz regiona imaju sličnosti ili različitosti u vezi sa temom ljubavi?

To je sjajno pitanje. Na prvim probama smo se upoznavali i insistirali na tome da delimo svoja iskustva, od toga smo gradili predstavu. U razgovoru s njima došli smo do ideje da predstava oslikava tri faze jednog ljubavnog odnosa. To nije bila početna namera u tekstu, ali se razvila tokom proba. Mnogo toga se dešavalo u samom procesu, zajedno smo se razvijali i sazrevali. Pošto je predstava nastala u Sarajevu, a bila je zima i jako hladno, nismo mogli da izlazimo. Bili smo usmereni jedni na druge i na pozorišnu salu gde smo imali probe. Taj nivo "terapije" koji smo imali jedni s drugima - da razgovaramo i shvatimo da u nekim problemima nismo sami - bio mi je znak da radimo nešto što je povezano s nama, ali i sa publikom.

Život predstave je počeo u Sarajevu, a sada je igrate i po drugim gradovima?

Mogu reći da je život ove predstave specifičan, jer se finansira iz NGO fondova. Nije stala neka institucija iza nas, pa smo na neki način putujuća pozorišna trupa. Izuzetno sam zahvalna svima koji su nam pomogli. Često igramo u Collegium Artisticum u Sarajevu, tamo smo imali šest izvođenja, sva prepuna. Dva izvođenja na Dorćol Placu u Beogradu bila su takođe lepo posećena. Očekuju nas Podgorica i Zagreb. U Sarajevu, gde je predstava i nastala, igrali smo najviše i imali najviše publike, reakcije su sjajne. Mislim da je ovo vrsta pozorišta koja te ili "kupi" na prvu, ili te uopšte ne zanima. Imamo čak i stalnu publiku koja dolazi na sva izvođenja u Sarajevu - komentarišu koja izvedba nije bila dobra, šta da promenimo. Dobili smo slobodu u komunikaciji s publikom i jako mi je važno da nema elitizma u pozorištu. Lepo je što posle svake predstave možemo da razmenjujemo iskustva i da menjamo svoju predstavu u skladu sa onim što čujemo i osetimo od publike. S druge strane, mislim da bez publike ne bismo ni mi postojali kao umetnički projekat. Ta razmena je srž našeg rada, ona nas oblikuje, motiviše i podseća na to zašto se bavimo pozorištem.

O ljubavi uvek može da se razgovara, ali pretpostavljam da su u tvom radu i neke druge teme u fokusu. Čime se trenutno baviš?

Zanimljivo je da dosta radim u Pozorištu mladih u Novom Sadu, koje mi je neka vrsta umetničke kuće. Na repertoaru su predstave za najmlađe, poput "Ivica i Marica" i "Ksenija i Lovac", dok sam za stariju publiku radila predstavu "Zločin i kazna". Pored toga, angažovana sam i na Fakultetu dramskih umetnosti, gde mi je pedagoški rad izuzetno važan. Volim da radim sa studentima, jer me inspirišu da stalno preispitujem sopstveni pristup umetnosti. U tom procesu učimo jedni od drugih - i to je, verujem, najlepši deo svakog stvaralačkog puta.

Teodorino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

fotografije: Oradio