Kada odete, teško se vraćate: Dve generacije o životu van Srbije

U novoj epizodi ”Rose u podne“ govorimo o odlasku u inostranstvo nekad i sad, razlozima odlaska, životu preko granice i tome kako se pogled na uspeh menjao kroz vreme. Predstavnica starije generacije je Jelena Stamenković, a mlađe Milan Gabor.

foto: pixabay

Dok Milan govori o ličnoj želji za odlaskom i profesionalnom razvoju, Jelena podseća da odlazak sa ovih prostora traje decenijama, samo su se menjali ljudi koji odlaze i razlozi zbog kojih odlaze.

”Da budem iskren, o radu u inostranstvu razmišljam još od srednje Medicinske škole. Tada je bila zabrana zapošljavanja zdravstvenih radnika i nisam sebe video u Srbiji. Posle nekoliko godina rada na Institutu za plućne bolesti Vojvodine sasvim slučajno sam video oglas za posao u Italiji i poslao CV. Italija mi nikad nije bila cilj, više sam sebe video u Nemačkoj. Posle tri godine rada u Italiji, prošle godine sam došao u Nemačku. Ovde se cene rad i znanje“, ističe Milan.

”Ljudi su i u moje vreme odlazili iz Jugoslavije kao što danas odlaze iz Srbije. Razlika je što su tada uglavnom odlazili neobrazovani ljudi koji su tražili bolji život u Zapadnoj Evropi i tada je nastao termin gastarbajter. Mnogi su tamo ostali, radili i slali novac porodicama u Jugoslaviji“, dodaje Jelena.

I nekada i danas odlazak u inostranstvo nosi pomešana osećanja. Razlika je možda u tome što se danas otvorenije govori o tome da mladi van Srbije vide sigurniju budućnost.

”Mojoj majci nije bilo lako kada sam otišao, ali se roditelji nikada nisu mešali u moje odluke. Rekli su mi da im je žao, ali da razumeju da ovde postoji perspektiva koju u Srbiji ne vide“, navodi Milan.

”Ljudi su tada odlazili jer se na Zapadu bolje živelo. Gastarbajteri su godinama bili velika podrška porodicama i ekonomiji ovde, slali su novac rodbini i gradili kuće u Srbiji“, dodaje Jelena.

foto: Jelena Stamenković

Oboje smatraju da ljudi odlaze zbog boljih uslova života, ali Milan govori o konkretnim razlikama u radu i sistemu, dok Jelena ističe političko i društveno nezadovoljstvo mladih.

”Uslovi rada u Srbiji i ovde su drastično različiti. U Srbiji smo imali ogroman obim posla i posle smene ste potpuno iscrpljeni. Kada sam došao u Nemačku, shvatio sam da mogu da završim smenu i da dođem kući odmoran. Kada imate bolje uslove, kvalitetnija je i nega pacijenata“, smatra Milan.

”Mladi su nezadovoljni političkom i ekonomskom situacijom i misle da ovde ne mogu mnogo da promene. Zato odlaze obrazovani i sposobni ljudi koji veruju da će im negde drugde biti bolje“, ističe Jelena.

Nekada su informacije dolazile sporije i drugačije, ali Jelena podseća da je tadašnji pasoš otvarao mnoga vrata sveta. Milan, sa druge strane, kaže da danas internet i programi za zapošljavanje čine odlazak lakšim nego ikad.

”U Nemačku sam došao preko programa Zapadni Balkan. Danas je mnogo lakše otići nego ranije, posebno zbog interneta i grupa za zapošljavanje. Čak postoje programi gde možete da dođete samo zbog učenja jezika i kasnije pronađete posao“, navodi Milan.

”Živeli smo u vremenu kada je jugoslovenski pasoš otvarao gotovo sva vrata sveta. Putovalo se mnogo više nego što mladi danas mogu da zamisle i nije bilo problema sa vizama“, dodaje Jelena.

U odgovorima naših sagovornika vidi se i razlika u pogledu na budućnost. Jelena govori o nadi koju je nekadašnje društvo nosilo, dok Milan smatra da bolji uslovi rada danas imaju veliku prednost.

foto: pixabay

”Plate u Srbiji jesu veće nego ranije, ali ne verujem da će standard uskoro dostići nemački. Čak i kada bi plate bile iste, pitanje je da li bih se vratio zbog uslova rada“, smatra Milan.

”Možda govorim iz druge perspektive, ali čini mi se da je nekada postojala veća nada da će sutra biti bolje. Danas ljudi mnogo češće osećaju nesigurnost“, dodaje Jelena.

I starija i mlađa generacija primećuju da se ljudi danas ređe vraćaju. Nekada su veze sa domovinom bile jače, dok se mlađi danas lakše prilagođavaju životu u inostranstvu.

”Imam dosta prijatelja i rodbine koji su otišli i ne planiraju da se vrate. Kada se naviknete na drugačiji sistem života i rada, teško je ponovo prilagoditi se uslovima kod nas. Ovde čak i stariji ljudi imaju priliku za dodatno obrazovanje i usavršavanje“, navodi Milan.

”Znam dosta ljudi koji su otišli još šezdesetih i sedamdesetih godina. Tada su naši radnici odlazili u inostranstvo, zarađivali i pomagali porodicama koje su ostale ovde“, podseća Jelena.

Zanimljivo je da ni Milan ni Jelena uspeh ne mere samo novcem. Za Milana je uspeh lična sloboda i zadovoljstvo, dok Jelena podseća da ni život na Zapadu danas nije idealan kao što se nekada zamišljao.

”Za mene uspeh nije skup automobil ili velika kuća. Uspeh je da od svog rada stvorim nešto, da budem zadovoljan i da imam slobodu da putujem i živim kako želim. Mnogo je važnije živeti zbog sopstvene sreće nego zbog toga šta će drugi reći“, navodi Milan.

”Nekada je Evropa ljudima delovala mnogo toplije i otvorenije. Danas su troškovi života veliki i ni tamo nije lako živeti kao što se nekada zamišljalo“, poručuje Jelena.

Na kraju, iako pripadaju različitim generacijama, naši sagovornici šalju sličnu poruku, važno je graditi život po sopstvenoj meri i ne odustajati od onoga što čoveka čini ispunjenim.

”Ljudi bi trebalo više da gledaju šta njih lično čini srećnim, a manje šta će okolina reći. Važno je da čovek izgradi svoj mir i svoju sreću“, poručuje Milan.

”Oduševljena sam generacijom Z. Mislim da su pametni, hrabri i spremni da se bore za svoju budućnost. Nemam ništa drugo da im poručim osim, držite se deco“, zaključuje Jelena.

Odlazak u inostranstvo promenio je mnoge živote, ali i način na koji generacije gledaju na posao, sigurnost i budućnost. Razlike postoje, ali želja za boljim životom ostala je ista.

Novu epizodu ”Rose u podne“ poslušajte ovde:

Jelena Bursać