Zajedničkim radom do nagrade

Novosadske glumice Bojana Milanović i Sonja Isailović dobitnice su ovogodišnje nagrade SNP-a za ulogu u predstavi "Ko je ubio Dženis Džopin" rediteljke Sonje Petrović. I pored svih problema izazvanih globalnom pandemijom, ekipa koja realizuje ovu predstavu uspela je da komad odigra čak 14 puta u proteklih godinu dana, uz odlične kritike publike i stručne javnosti. 

"Nismo mnogo toga znale o Dženiski, čak je privatno i nismo slušale. Međutim, tokom rada na predstavi i upoznavanjem nje kao ličnosti nekako je prvi utisak otišao u drugi plan, počele smo da razumemo nju i njeno pevanje i da u svemu uživamo. Nismo bile fanovi, ali je naša rediteljka Sonja Petrović njen veliki fan i već duže vreme je želela da uradi tu predstavu. Bukvalno nas je zvala za ovaj projekat pre četiri godine", ispirčale su Bojana i Sonja na početku gostovanja u "Dnevnoj sobi" Oradija.

Premijera je bila pred sam početak pandemijen koronavirusa. Kada pogledate unazad, kako vam izgleda ovih četrnaest izvođenja do sada?

Sonja: Meni se sve čini jako uspešno, pogotovo kada pogledam celu situaciju. Trebalo je "preživeti" vreme nakon premijere, kada smo svi bili spremni da zaigramo i krenemo da istražujemo prostor i sve ono što u okviru predstave nismo probali, a to je nešto što je najlepše za glumca nakon premijere. Međutim, trebalo je strpljenja i vere da će ta situacija jednom proći. Upeli smo nekako da igramo komad i za vreme pandemije, išli smo na testiranja neposredno pre igranja, prosto, nije bilo opcije da se neko izvođenje odloži ukoliko su svi zdravi, naravno. U svakom slučaju nismo se predavali ni u jednom trenutku.

Šta izdvajate kao nešto najteže sa čim ste se susreli tokom priprema i igranja predstave?

Bojana: Najteže je bilo doći do suštine Dženis Džoplin, da vidimo zašto je ona baš tako završila i zašto je njen životni put bio takav. Najteže je bilo prodreti u tu njenu suštinu, kada smo to uspeli onda nam je sve ostalo dolazilo samo od sebe. Čak nismo morali neke stvari posebno ni da analiziramo, niti da nam rediteljka mnogo sugeriše. Meni je najteže bilo da savladam pevanje, jer nisam imala neka posebna iskustva u svemu tome, ali mi je olaklšavajuća okolnost bilo to što ni Dženiska nije bila posebno školovana pevačica i pevala je iz srca i iz duše, tako da sam i ja krenula tim putem. Na kraju mi je bilo veliko uživanje da, uz glumu i pevam.

Često se pominje famozni broj 27, broj godina koje je imala Dženis Džoplin kada je preminula. I ne samo ona, nego još nekoliko svetski poznatih muzičara. Šta mislite, šta bi bilo da nije bilo tako, da je nekako ostala živa?

Sonja: Da, to nam je svima često padalo na pamet tokom procesa stvaranja predstave, jer je toliko tužan taj njen završetak. Pogotovo kada čuješ priču o tome kako je na recepciju tog hotela, tog dana, stigao telegram koji je poslao čovek kojeg je ona zaista iskreno volela. Ona je njegovo pismo toliko čekala. Međutim, njen odlazak je nju dobrim delom i pozicionirao na mesto legende i privukao pažnju, kako bi se njen život shvatio ozbiljnije.

Bojana: Pitali smo se, da je bilo drugačije, da li bi bilo jednako veliko i važno. Da li bi dobilo takvu dimenziju, to nam je prolazilo kroz glavu. Sigurno da je moglo biti drugačije i da bi bilo lepo da jeste, ali negde ta vatra koja je bila u njoj verovatno ne bi izdržala, na neki drugi način bi sagorela. Kad se sve pogleda, možda i nije moglo biti drugačije.

Da ste vas dve dale sve od sebe jasno je po kritikama publike i stručne javnosti, kao i žirija koji vam je dodelio nagradu. Šta ta nagrada konkretno znači za vas?

Bojana: I ova nagrada, ali i sve ostale kojih je bilo, a koje smo dobile za ovu predstavu, veoma su značajne. Možda nam je najdraža ona od publike na prošlogodišnjem "Sterijinom pozorju", ali svaka nagrada je motivacija da nastavimo dalje, kao što smo radile i ovu predstavu. Sa toliko strasti i ljubavi, to je ono čega mora da bude u pozorištu i inače u životu. Dženis nas je nabolje vodila kroz sve to i sigurna sam da ću se u svakoj sledećoj ulozi osvrtati na Dženis i razmišljati o tome kako je sve to ona osećala i upijala na sceni, kako je uživala. Mislim da je to ostavilo najveći trag na nama zajedno, uz nagrade koje su došle, a i one koje će tek, nadam se, dolaziti (smeh). Nadam se da je to neki dokaz da smo uspeli da ispričamo priču koja je bila važna nama, a koja je onda postala važna i publici.

Kako ova predstava, pa i sama nagrada, utiče na vaš glumački život i angažovanja?

Sonja: Sigurno da utiče, ali to je vreme koje dolazi i posledice toga tek ćemo osetiti. Za sada ne znam, možda će to biti uloga koja će obeležiti našu karijeru, nas već pamte i povezuju sa ovom predstavom i ulogom. Dešava se da nam ne kažu Sonja i Bojana nego Dženiske, što je meni beskrajno drago. Dešava se svima da su u mometnima samoće malo nesigurni. Nekada se ne obazirem na svaki korak u životu, njegovu bitnost i vrednost, pa mislim da ova, ali ostale nagrade, pokažu koliko je borbe, rada i truda uloženo na predstavi. Sve te nagrade ne bi postojale da nije ljudi sa kojima smo radili. Ništa ne bi vredele te naše uloge da nisu došle do nekog nivoa na sceni sa kompletnom ekipom, zajedničkim radom i to ne može da bude stvar za sebe, pojedinačno. To je kruna u kojoj se pominju neka konkretna imena, a ne, na žalost, ceo tim.

Šta je ono što biste u narednom periodu želeli od uloga da dobijete?

Bojana: To je uvek nezgodno i veliko pitanje za glumca, ali svakako da igramo Dženis još dugo, dugo. Nadam se da ćemo u narednom periodu uspevati da dobijemo tako sadržajne uloge i materijal na kojem možemo da radimo. Velika je sreća, jer se ovakve uloge dobijaju jednom u karijeri. Često se desi da glumac ni ne dobije ovakvu ulogu, gde može da pokaže sav svoj kapacitet. Ono što bih ja poželela je više takvog materijala u budućnosti, u pozorištu ili na filmu.

Večito pitanje za svakog glumca je dilema film ili pozorište?

Sonja: Meni je pozorište prva ljubav, iako nemam veliko iskustvo na filmu. Ipak, razlika je u tome što film ostaje. I mnogo godina nakon snimanja, film ili seriju možete pogledati, dok se u pozorištu, sa druge strane, uvek se iznova proživaljava priča.

Bojana: Pozorište je, pored toga što je toliko teško i naporno, toliko i prelepo i predivno. Na svakom igranju sebi možeš da daš šansu da uradiš nešto novo, da probaš nešto drugo i da iznova i iznova uživaš u toj priči, koja je Dženisku potrošila, a nas mnogo toga naučila.

Kada ćete ponovo biti Dženiske?

Bojana: Sledeće igranje je već 7. aprila u 19 časova na sceni SNP-a, biće tu cela ekipa, sjajni momci, Vukašin, Stefan, Dimitrije i naravno naši muzičari, bend UV, Filip, Peca i Igor.

Kako sve to izgleda sad u pozorištu za publiku, mere, distanca, maske?

Sonja: Sve je lepo regulisano. Predstava se trenutno igra na maloj sceni SNP-a "Pera Dobrinović", o svemu se mislilo, razmak je između ljudi, ima dovoljno prostora, dovoljno vazduha i ne brinite, u pozorištu je bezbedno. 

Sonjino i Bojanino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: V. Veličković