"Tusta" je film o stavu!

Dugo očekivani muzički dokumentarac "Tusta" hrvatskog reditelja Andreja Korovljeva ulazi u završnu fazu snimanja. Ekipa fima je neke od poslednjih kadrova snimila na lokacijama u Novom Sadu, gradu koji je oduvek verno pratio Kud Idijote na svojoj misiji (kultni album "Mi smo ovdje samo zbog para" snimljen je upravo u tom gradu). Muzičke legende, nepokolebljivi zagovorenici istine i pravde, ljudi koji su odavno shvatili da će sirotinja uvek nagrabusiti i večni borci za mir. Na čelu te pank kolone, sa visoko podignutom zastavom, koračao je frontmen Kud Idijota, Branko Črnac – Tusta.

Mnogi fanovi grupe Kud Idijoti već nekoliko godina s upoznati sa projektom na kojem neumorno radiš, dokumentarcu o Branku Črncu –Tusti. Prema tvojim rečima sa ovim ostvarenjem ćeš zatvoriti svoju filmsku pulsku trilogiju. Na koji način se zatvara krug?

Ta izjava o trilogiji je bila jedna mala karikatura jer, kako se kaže, "nikad ne reci nikad". Ko zna, možda bude i četvrti, ili peti, ili sedmi nastavak o Puli jer je taj grad neiscrpni izvor filmskih tema. Naravno, što se tiče dokumentarca "Tusta" i tu mi je sve bilo dobro poznato. Rođen sam i odrastao u Puli, poznavao sam Branka kao i sve postave grupe Kud Idijoti tako da je to bila jedna poznata teritorija i naučeno gradivo iz istorije regionalnog rokenrola. Barem sam mislio da je tako i da će to biti snimanje filma o nekom koga misliš da dobro poznaješ. O bendu/fenomenu Kud Idijoti uz koji si odrastao, sa kojim si proživeo svoje tinejdžerske dane, odlazak u vojsku, na studije... Bio sam kao neki savremenik grupe a kasnije i Brankov prijatelj. I onda razmišljaš na nivou, kao, "ja o tome sve znam, sad to samo treba lepo prepričati ljudima i napraviti jedno delo koje će svakom biti razumljivo". I onda kreneš sa kopanjem...

Malo po malo, iz intervjua u intervju, iz grada u grad, iz države u državu, doznaš milion informacija koje uopšte ne pripadaju onoj slici koju si imao iz tog malog grada. E, tada zaključiš da je ta priča veća od rokenrola. Politika, rat, postulati antifašizma, geneza cele formule benda, na koji način se to sve dogodilo i u šta se godinama kasnije razvilo. Ta priča je konstantna nadogradnja, uz zaključak da je njihova poruka i misao ostala univerzalna.

Spomenuo si sve te društveno-socijalne oblasti kroz koje su Kud idijoti uspešno delovali. Od britkog političkog stava i originalnog muzičkog pristupa, preko humora pa do društvene angažovanosti, uvek su uspevali da privuku novu i mladu publiku. A tako je i dan danas uz zaključak da su nekako nesvesno postali neka vrsta besmrtne rokenrol stranke.

Da, upravo tako. Govorimo o jako retkom fenomenu na muzičkoj sceni bivše Jugoslavije, a to je da toliko dugo traješ a uvek radiš jedno te isto. Svi ostali bendovi su se menjali, imali neke nove fuzije, doživljavali katarzu i žanrovski razvoj a Idijoti su bili unikatni i nepromenjivi. Sada ću da se ispravim, nisam hteo da kažem kako je njihovo stvaralaštvo bilo jedno te isto, ali ono što su oni stvarali bilo je pod kovanicom "što na umu - to na drumu". A da ti odgajaš publiku iz generacije u generaciju sa onim što si ti na početku zacrtao, to u jugoslovenskoj rokenrol istoriji nije baš poznato. Na pank sceni postoji samo jedno ime, a to su Kud Idijoti. Niko drugi nije bio tako pravolinijski, tako ortodoksan u stavu, u iznošenju poruka, komunikaciji sa publikom... A taj presek generacija na jednom mestu ne može se, na žalost, više ponoviti.

"Mi ćemo uvijek biti jači od onog tko nas tlači,

Pjevat ćemo pjesmu pobjede!“

(Neću da radim za dolare, 1990.)

Andrej Korovljev i Pero Lovšin (Pankrti) na snimanju filma

Hajde da se vratimo priči vezanoj za dokumentarni film "Tusta". To je, po tvojim rečima, preraslo u jedno zanimljivo putovanju ili  bolje rečeno u naučnu pank ekspediciju, u rupu bez dna. Ali, koji je to najdragoceniji segment Brankovog života koji si tamo otkrio i koji želiš izbrusiti u filmsku priču?

Pa gledaj, u poslednje vreme veliki je trend da se snimaju muzički dokumentarci ali se jako malo prave filmovi o muzici sa porukom šta ona generalno znači. Danas je opšte popularan fazon da svaki mladi bend ima šansu da ekranizuje svoju priču. Ovo je bila malo drugačija ideja. To nije ideja samo o muzici Kud Idijota, o pank pokretu, o Tusti kao pevaču i frontmenu nego je to prvenstveno film o stavu! Smatram da je upravo taj stav bitan za subkulturalnu istoriju ovih prostora. Sa svojom porukom, naravno sa svojom muzikom, njenim sledbenicima i celim tim fenomenom jer, retko ko je imao takav stav. A kao savremenicima razvoja i propasti dva sistema, dve države, političkih previranja, zabrana i cenzura upravo se njima dogodilo puno više neprjatnih stvari nego nekim većim imenima tipa Sex Pistols i The Clash. Ovde su se te priče direktno slamale na njihovim leđima. Pogotovu u periodu kada je u zemlji buktao rat, a u Hrvatskoj niko osim njih i Feral Tribune-a (legendarni hrvatski satiričko-politički nedeljnik koji je izlazio od 1993. do 2008.) nije dizao glas i govorio ko tu kome i šta... I nakon toga krene cenzura, nepuštanje na radiju i televiziji ali je pomenuti stav uvek bio bitan. Toga je bilo i ranije, u osamdesetim godinama kada je albume krasio spoj Alan Fordovskog humora sa simpatično ljubavnim stvarima pa sve do čvrstih političkih stavova koji su se više bavili nekom vrstom klasne borbe. To su, ipak, bila neka drugačija i srećnija vremena. Devedesetih godina kada je krenulo to što je krenulo jedina prava i zdrava opozicija bili su Kud Idijoti, sa Tustom na čelu. Roditelji su mu bili partizani, majka mu je i dalje živa, onaj prvi A.F.Ž. (Antifašistički front žena) na prvoj liniji fronta. A još iz iz Istre. I ti onda ne možeš više gutati sve ta sranja nego jednostavno moraš stati i reći: "Ja nisam deo toga!". Naravno, to je bilo prepoznato na svim našim prostorima i ako su granice bile zatvorene. Šverale su se kasete, fanzini, ploče...

"Treba sve počistiti od nemoralnih ljubavi

Što to sve ekran trpi

Našminkane bolnice, novinarske kritike

Orgazam pred kamerom u vašim domovima

Potrebna je intervencija“

(Hoćemo cenzuru, 1988.)

Kud Idijoti "Megapunk", kaseta (1995.)

Snimanje filma se bliži kraju, ostalo je još samo nekoliko lokacija. Iako tek sad sledi komplikovani proces slaganja priče i montaže, da li ipak možeš izvući neku vrstu zaključka ko je za tebe, a i za sve nas, bio Branko Črnac-Tusta? Koji je to lajtmotiv, ili više njih, kojim će zračiti ovo tvoje filmsko ostvarenje?

To je užasno kompleksno pitanje. Šta je ono što će se otkriti u filmu? Reći ću ti više stvari. Tusta je bio porodičan čovek, otac, radnik, sindikalac, vođa sindikata, roker, šank roker, stari hipik, panker do bola, anarhista, antifašista i..."Ćić" (meko "Ć"). Možda to, jer ta reč označava poreklo (istarski vlasi), Ćićarija je planina u Istri odakle su brankovi roditelji. To su gorštaci sa velikim idejama i stavovima koji se nikada ne mogu polomiti i promeniti.

Dušan Majkić

(fotografije: Facebook profil "Dokumentarni film Tusta")