Lifestyle / Putovanja
Zlatno doba putopisa
Putovanja nisu više privilegija bogatih, kao nekad. Danas mnogi imaju priliku da putuju i da pišu o tome. Čini se da je ovo zlatno vreme putopisne proze. Ali, da li je baš tako? Šta je zapravo dobar putopis? I odakle uopšte ta potreba u čoveku da zapisuje iskustva sa putovanja?
U moru izveštaja raznih "svetskih putnika" i avanturista, nema previše onih koji su originalni, drugačiji i čiji putopisi imaju i književni kvalitet, odnosno, nisu samo turističke reklame. Da bismo znali zašto je tako, moramo znati i nešto o pozadini priče.
Vladimir Gvozden, profesor književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, priča za O radio da je sve počelo pre nešto više od 100 godina.
"Postojalo je nešto što se zvalo 'Grand tour' ili 'Veliko putovanje'. Bio je običaj da mladi pripadnici bogatije klase odlaze na dugačka putovanja po Evropi u istraživanje civilizacijskih korena, pre svega antičkog Rima, ali i Grčke. Popularna je bila i Italija, Firenca i Venecija, kao kolevke renesanse. Dakle, istraživali su znamenitosti zapadne kulture. To je bilo edukativno putovanje, gde su oni, naravno, imali i vodiče, učitelje koji su putovali sa njima", priča Vladimir, dodajući da je postojala je i "mračna strana" te avanture, pa je Venecija tada bila centar prostitucije u Evropi.
Naš sagovornik kaže da su pre toga ljudi uglavnom putovali iz religioznih razloga, na hodočašća, mada su i kasnija sekularna putovanja imala jak duhovni motiv.
"Bajron je dobar primer takvog putnika. Koreni tog 'Velikog putovanja' i danas su vidljivi. Međutim, u moderno vreme, putovanja više ne traju 2-3 godine nego 2-3 dana. Često su to poslovni razlozi ili 'upoznavanje kulture'. Naravno - površno, jer je to nedovoljno vremena da se stekne utisak o nečemu. Takvi su onda i utisci sa tih putovanja, odnosno, putopisi. Često banalni i zarobljeni u opštim mestima", ističe Vladimir Gvozden.
On nije optimista po pitanju putopisa kao književnog žanra, jer je, kako kaže, teško napisati kvalitetan putopis.
"To je zahtevan žanr. Potrebna je erudicija, određeno životno iskustvo i poznavanje književnih konvencija. Putopis neće nestati, on je, vremenom, postao deo romana", navodi Vladimir.
OBRATI PAŽNJU
Ipak, postoji ekipa ljudi, pasioniranih putnika i avanturista, koji se trude da neguju instituciju putopisa i podstiču njegovu produkciju. "Klub putnika" je neformalna zajednica ljubitelja putovanja i najstariji putnički blog na ovim prostorima. Aktivni su skoro dve decenije, a poslednje četiri godine organizuju takmičenje za najbolji putopis, pod nazivom "Spasimo putopis". Na poslednji konkurs prijavljeno je više od 600 radova, kaže Lazar Pašćanović, jedan od osnivača "Kluba putnika".
"Jako je zanimljivo kada čitaš sve te radove, daje jednu zanimljivu sliku mentaliteta. Ima tu svega, od hodočašća, uspomena iz vojske, do pokušaja neke avangradne književnosti. Mi najviše volimo kada neko pokuša nešto eksperimentalno, da se tu vidi neki lični stav, neki iskorak. Ima dosta putopisa koji su zapravo ljubavne, često erotske fantazije. Toga bude puno i uglavnom ih pišu žene", priča Lazar.
"Klub putnika" je jedinstveno mesto koje uspešno odoleva komercijalizaciji, odnosno, tržišnim principima postojanja. Održavaju ih volonteri i donacije, što im omogućuje nezavisnost i kvalitet. Tamo možete pronaći "putničke" tekstove iz oblasti filozofije, antropoligije ili sociologije.
Više o njihovim projektima, zanimljivim putopisnim izdanjima koje su objavili i podkastu koji je pokrenut nedavno, slušajte u novoj epizodi "ŠpacirBećara", na Oradiju.
Marko Jakovljev
Fotografije: Lazar Pašćanović, "Klub putnika"
