Sumnja jutarnjeg preispitivanja

Na ovogodišnjem konkursu Sterijinog pozorja za najblji domaći originalni tekst koji do sada nije izvođen, nagradu je osvojio mladi Novosađanin Filip Grujić. Na anonimni konkurs pristiglo je više od 80 radova, a stručni žiri Sterijinog pozorja za najbolju je proglasio Filipovu dramu "Ne pre 4:30 niti posle 5:00". 

Filip Grujić

"Dobio sam Sterijinu nagradu za najbolji domaći dramski tekst koji nije izvođen, niti objavljivan. Ona podrazumeva novčani deo nagrade, ali i to da će se izvoditi u koprodukciji Sterijinog pozorja i jednog beogradskog pozorišta, pa će se tako nastaviti život ove predstave" priča Filip početku razgovora za Oradio.

Filipovo gostovanje u emisiji "Dnevna soba" Oradija možete poslušati ovde:

Kako gledaš na tu nagradu?

Nagrada je dobra, pošto povećeva vidljivost na našoj sceni i to može da pomogne mladim, neafirmisanim autorima da ih i drugi ljudi primete. To je ujedno i sve što možeš da dobiješ kako bi te kasnije ljudi zvali za nove poslove, ali i za ostvarivanje novih kontakata. Nagrada daje viljdivost i to je njena najbolja strana.

Kako bi to svoje delo približio publici?

Uvek je pakao da objasniš šta si napisao, jer svi drugi bolje znaju šta si napisao nego ti sam, barem kod mene je taj slučaj. U najkraćem, drama se zove "Ne pre 4:30 niti posle 5:00" i to je period u kome se, po mom mišljenju, sve smiri, grad jedino tad spava. To je period jutra kada su svetla pogašena, ljudi koji su bili u izlasku su se vratili, a oni koji idu na posao još nisu krenuli… Smatram da je to jedini period kada imaš vremena, bez gradske buke, bez ičega sa strane, za sebe. U tom periodu možeš da preispituješ sve odluke koje si doneo u prethodnom danu, nekom dužem ili kraćem vremenskom periodu i to je zapravo period kada dovodiš u sumnju sve što si do tada u životu uradio. Svi likovi i junaci u drami imaju tu sumnju, šta su uradili, šta je trebalo da urade, ali i kako da donesu prave odluke. U pitanju je porodična drama koja preispituje vrednosti porodice danas, odnosno, kako je moguće da se sve promenilo u društvu u 21. veku, jednio je porodica kao institucija ostala apsolutno ista i nepromenjena. Ova drama takođe pokušava da nađe odgovor na to da li porodica može da postoji drugačije kao institucija i da li uopšte može da preživi 21. vek.

Kako to da ti, kao mlad čovek, već sad nešto preispituješ?

Milsim da čovek kreće da preispituje nešto čim shvati smrtnost, a to u nekom trenutku života moraš da shvatiš i onda kreneš da preispituješ šta se događa i šta ćeš uraditi. Shvatiš da nije samo to što jeste, geldaš unatrag, ali i unapred. Logično je da razmišljaš o tome.

Šta je to što bi izdvojio iz svog dosadašnjeg pozorišnog iskustva?

Ja sam zavrsio dramatrugiju na FDU u Beogradu, pa mi je to praktično i uža specijalnost i struka. Pisao sam dramu "Ovde je lepo – sečem drvo, jedem pasulj", koja je prvi put izvedena u martu 2018. godine i to je bila prva izvedba nekog mog originalnog teksta u bilo kom profesionalnom pozorištu. Posle toga sam radio sa Vojkanom Arsićem predstavu "Kako ja ovo sinu da objasnim?", mada je tu postojao okvir kojeg sam morao da se držim. Pozorište je nešto što me zanima, iako sam studirao i film i pozorište, a radio sam i neke kratke filmove, pozorište je ipak ono gde mogu da nađem svoj izraz. U pozorištu imam jasnu ideju gde i kako sve to treba da izgleda, dok na filmu imam osećaj da sam u moru ljudi koji to nešto isto ili slično rade.

Konkurs Sterijinog pozorja je bio anonimaln, prijavio si se pod pseudonimom i deluje da se tako vraća kredibilitet i Pozorju i žiriju. Kako umetnici generalno gledaju na nagrade?

Dok ne dobiju nagrade ljudi ih pljuju, a kad ih dobiju onda uglavnom zaćute. Tako je i u slučaju NIN-ove nagrade, Sterijine, a verujem da je tako svuda i da će uvek tako i biti. Ni ja nisam ništa bolju u tom smislu. Dok ne dobiješ nagradu gledaš i ko je dodeljuje, ko je žiri, koja je politika, a kad je dobiješ onda sve to nestane i osećaš se dobro. Značajne su u tom smislu da to je lepo, ego ti naraste kao balon, barem prva dva dana i sve bude super. Posle toga se vratiš smrtnosti i ostalim problemima (smeh). Na kraju krajeva svi hoće neku potvrdu svog rada.

Autor si i romana "Bludni dani kuratog Džonija". Ljudi na razne načine tumače, što naslov što sadržaj knjige. O čemu je zapravo ovaj roman?

Mislim da ne mogu da dam tačan odgovor na to. Zavisi kako je ko doživeo tu knjigu, mogu da kažem šta sam ja zamislio. To je priča o čoveku koji previše želi i od toga što previše želi na kraju ne uspeva da dobije ni ono malo što ima. Ovde je srž u nekim porodičnim odnosima, u traženju, putovanju po Evropi, pokušaju da nađe oca, da nađe majku, da sa nekim stvarima raskrsti. I opet se sve to svodi na neko preispitivanje. Verujem da je to stalna tema mnogih dela i romana. Možda i ja ne znam tačno o čemu je, pa onda kažem da je u pitanju preispitivanje.
 

Koliko je sam naziv romana doprineo, a koliko odmogao u promociji?

Naziv je glasan i time je svakako doprineo. Super je da ti u društvu ekipa kaže evo ga "Kurati Džoni", to je zanimljivo a i osećaš se dobro, jer te dve stvari se spoje i dodaju epitet. Mnogi ljudi koji nisu ni kupili knjigu, govorim o mlađoj generaciji, čuli su naslov, negde se to pomenulo pa su se ili smejali ili tagovali na mrežama i utoliko je doprinelo što je dalo notu prepoznatljivosti. S druge strane, ono što nije uspelo je da nije mogao da ode na televizije, nisam nigde mogao da gostujem, jer nije moglo da se reklamira na televizijama. Mada je ovde značenje "kurati" više pitanje karaktera, a ne nekih fizikalija. Kod nas je "kurati" dvosmerna ulica.

Iako si i dramaturg i pisac, prvi put smo se upoznali kroz muziku. Kako danas stižeš i time da se baviš?

Pa krajnje bedno, minorno, moram priznati. Treutno nemam bend, ja sam stalno nešto sviruckam i pravim, ali to je ozbiljna baljezgarija jer ne znam da pevam, pa sve što pravim zvuči u najmanju ruku diskutabilno. Umem da napravim pesmu, bez lažne skromnosti, ali to može da razume jedino onaj ko unapred zna da ja tu pesmu ne mogu da otpevam. Ljudi koji su shvatali tonove i ideje koje sam isporučivao, trenutno, većinski, nisu u državi. Onda mislim da to što trenutno radim s muzikom nema nikakvog smisla.

Kako odlučiš šta ćeš da radiš, svakog jutra kad ustaneš?

Ha, to je dobro pitanje. Pošto sam završio osnovne sutidije i sad sam na masteru, ali slabo pohađam fakultet, sebi sam stvorio nekakav pokušaj rutine. Uglavnom gledam da ujutro odem da trčim, nakon toga da pišem, a uveče pokušavam da se družim sa ljudima koje sam možda tokom dana zaboravio. Trudim se da imam neku rutinu, uprkos tome što nemam stalan posao ili neke fiksne obaveze. Jako mi je važno da svaki dan pišem i to je plan koji sprovodim sa više ili manje odstupanja.

Šta je ono čime bi bio zadovoljan?

Mislim da bi to moralo da bude neko malo čudo čiji sam ja deo. Svakako nešto što bi me izbacilo iz rutine onoga šta znam, a to bi opet za mene moralo da bude nešto krajnje neobjašnjivo. To bi bio momenat kada shvataš da život ne mora da teče u jednom pravcu koji je neminovan i da mi razbije sve što sam oduvek znao i pokušavao da znam o postojanju.

Jovan Marjanović