Ove godine biciklom na odmor

Situacija koja se konačno bliži kraju donela nam je nova iskustva, ali i nametnula nove načine ponašanja i razmišljanja. Karantin smo preživeli i sada se polako okrećemo onome što dolazi, a to je svakako plan za letnji rasput, odnosno, kako provesti ovo leto. S obzirom na to da je veliko pitanje da li će biti moguće da prelazimo granice, ostaje nam da iskoristimo domaće destinacije koje su bliže i veoma zanimljive. Ono što možemo uraditi je da produžimo vreme puta i učinimo ga što zanimljivijim. Recimo biciklom! Novosađanin Nikola Nikić biciklom je stigao do raznih krajeva naše zemlje, a svojim dvotočkašem uspeo je da obiđe i dobar deo Evrope.

"Bicikl sam počeo da vozim sasvim slučajno. Naravno, otkrio sam ga još kao mali, kao i sva deca, kada vozaju bajseve oko zgrade. Ali kada smo se preslili za Rumenku, krenuo sam često da idem od kuće do grada. U početku mi je, naravno, bilo teško, ali sam se borio, pojačavao razdaljinu i tako je ljubav prema biciklu rasla. Shvatio sam koliko može daleko da se ode i šta sve, u stvari, može telo da podnese. Možda me je to najviše i privuklo, želja da se dostigne ta granica, čak da se ona i pređe" ispričao nam je Nikola na početku razogovra u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Kako biraš plan puta, koliko ima dobrih biciklističkih mapa, sajtova, saveta?

U početku je to bilo nasumično, a kako sam više upoznavao i druge ljude koji se bave biciklizmom, bilo da su profesionalci ili bicikl koriste turistički, na osnovu njihovih iskustava sam birao rute i planirao putovanja. Obično se krene prvo malo po Sremu, brdovitije je i zanimljivija je priroda i predeli. Posel toga je bilo raznih zanimljivih putovanja, poput odlaska u Rumuniju, na Karpate, Nemačka, Švajcarska, Francuska i tako dalje. Na netu naravno ima jako puno informacija, ali i u Novom Sadu ima dosta udruženja koja se ovim načinom putovanja bave. Klub Dubl, čiji sam i ja član, bavi se baš cikloturizmom i organizuju odličine ciklo ture.

Destinacije koje si posetio biciklom su zaista veliki uspeh. Šta bi ipak preporučio nekome ko je u svemu tome početnik?

Što se Novog Sada tiče, svakako bih preporučio dolmu uz Dunav, koja pored Kamenjara ide prema Veterniku, Futogu i dalje prema Čelarevu i Bačkoj Palanci. Taj put pripada takozvanom Euro Velo 6 putu i to je pravi autoput za bikicle, odnosno, na tom putu su isključivo biciklisti. Uz ovu rutu jako je lepo ići Vinskim putem, koji je sa druge strane Dunava, u Sremu i ide čak do Neština, što je malo jače od 50 kilometara, ali je jako zanimljivo.

Šta je od opreme potrebno kada se ide na nek dalji put? Koji bicikl, koja oprema, alati, delovi...

Što se samog bicikla tiče, to je jako širok pojam. Ima toliko toga u ponudi, ima jeftinih stvari, ali i jako, jako skupih, gde bicikl može da košta i više od novog automobila. Za početak, tako nešto naravno nije potrebno, ni ja nemam tako skup bicikl. Dakle, tu treba odabrati bicikl prema finansijskim mogućnostima i ne treba preterivati. Od ostale opreme, tu su osnovni alati, ključevi, rezervne gume, pumpe, setovi za krpljenje guma, a ako se planira i duži put, od tri dana, na primer, ljudi nose i rezervne točkove, žbice, jer su to stvari koje se često kvare. Ipak, danas je to zasita svuda popularno, pa usput imate servise za bicikle a sve ovo što nosite služi vam da biste stigli do prvog servisa. Tako se uglavnom i planira putovanje, da usput ima servisa i logistike za putnike na biciklima, bilo da su u pitanju servisi ili mesta gde može da se prenoći.

Biciklom svakako ne možeš poneti puno stvari. Šta nosiš od stvari i u čemu?

Većina ljudi misli da se stvari spakuju u neki ranac, ali on se nosi samo na kraća putovanja, pošto ranac greje leđa, a svakako se čovek znoji na biciklu, što je normalno. Bisage su tu glavna stvar, postoje torbe koje idu ispod sica, ali i razni drugi gedžeti koji mogu da olakšaju pakovanje i sam put. Moj prijatelj koji je išao do Amsterdama, nosio je pola svoje težine. Obavezna je kabanica ako vas uhvati kiša, šator i putna hrana koja je jako, jako važna. Mislim da su bisage ipak obavezne i najpraktičnije za stvari koje morate poneti na put biciklom.

Šta ipak stvara najveći problem kada si na putu biciklom? Da li su to rupe na putu, drugi vozači ili nešto treće?

Problema je puno. Svako ko voli bicikl pređe preko problema, pa nastavi dalje. Uslovi na putu, rupe, zakrpljeni delovi, neočišćeni putevi i slično, to se nekako prevaziđe. Mislim da je kod nas u Srbiji najveći problem to što vozači još uvek nisu toliko navikli na bicikliste na putu. Popravila se situacija u poslednjih pet do deset godina, ali još uvek to nije ni blizu dobrog. Ne znaju vozači automobila i velikih vozila kako da se ponašaju kada vide biciklistu na putu. Naravno i biciklisti, koji se odluče na neki dalji put, moraju da prouče zakon, posebno onaj koji se odnosi na njih. Važno je to poštovati i velika je olakšica kada se zna tako nešto.

Za putovanje motorom kažu da je idalno da idu tri motora zajedno, ne više. Koliko je to kada su u pitanju putovanja biciklista?

Kod biciklista ne postoji neko specijalno pravilo, ali po mom mišljenju, što više to bolje. Uvek važi pravilo da se grupa kreće onoliko brzo koliko može da ide najslabiji član. Što više ljudi ide na put, time je zanimljivije, lakše je, vozi se u grupi i samim tim jedan vuče grupu dok se ostali odmaraju, odnosno, troše manje energije. Ako je grupa velika, češće su smene na čelu i lakše se vozi.

Kako reagovati u slučaju neke nepredviđene okolnosti, pada, povrede ili obične sunčanice?

Bilo bi dobro da u grupi bude barem jedan obučen, medicinski radnik. Retko se dešava da baš biciklista bude stručan i za to polje, eto, u mom slučaju je tako, jer sam lično medicinski radnik. Padovi, sunčanice i slični zdravstveni problemi relativno su česti, tu je i dehidracija. Uglavnom, nije ništa dramatično, ali bi bilo poželjno da na put ide i neko stručno lice, makar da skrene pažnju na osnosne stvari, poput redovnih pauza, konzumiranja vode, redovnog jela i slično. To su zaista jako bitne stvari.

Kada je reč o vremenskiim uslovima, kažu da nema lošeg vremena, nego da ima loše opreme! Šta radi biciklista zimi?

Zimi vozi (smeh), ako može. Vozio sam i po ledu i po snegu, ali i po 45 stepeni u plusu. Ne treba preterivati, ali uvek se može voziti. Treba se čuvati, nisam profesionalac i ljudi poput mene, koji se biciklizmom ne bave profesionalno, treba da se čuvaju. Često se dešavaju sunčanice, jer se bicikl najviše vozi leti. Na kiši, opet, kola ne vide dobro, ne očekuju vozači kola da će neko voziti bicikl kada su pljuskovi. Na sve to treba obratiti pažnju i zato treba biti dobro opremljen, u smislu svetlosne signalizacije. Dokazano je da se fluorescentni prsluci vide čak sa kilometar udaljenosti. O takvim stvarima treba razmišljati, ne treba preterivati, ali treba voziti.

Kako si u privatnom životu proveo sve ove dane izolacije i rada pod pritiskom od virusa?

Nedavno sam dobio dete pa je sve prošlo u znaku toga. Radim u Hitnoj pomoći kao tehničar već desetak godina, medicina k'o medicina, traži dosta odricanja, nije bilo lako, ali navikli smo, gura se.

Znam da ćeš zbog privatnih obaveza i deteta verovatno ovu sezonu preskočiti, ali koju bi destinaciju u našoj zemlji odabrao ove godine?

Mislim da bih odabrao Zlatibor pošto imam prijatelja, takođe biciklistu, koji tamo ima smeštaj. Do tamo bi mi trbalo neka dva do tri dana lagane vožnje, a posle bih napravio jedan veći krug i vratio se kući.

Nikolino gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija preslušajte ovde:

Jovan Marjanović

fotografije: privatna arhiva