#ObrazovanjeZaSve: Milica protiv barijera

"Sramota je što i u 21. veku treba objašnjavati da je obrazovanje pravo, a ne problem. Sramota je da budem ponižena time što mi je onemogućen pristup obrazovanju samo zato što koristim invalidska kolica. Možda je sramota i to što imam desetke i iz predmeta čijim predavanjima nemam pristup. Ali, sigurna sam da to nije moja sramota", deo je statusa Milice Knežević, studentiknje prve godine softverskog inženjerstva Tehničkog fakulteta "Mihajlo Pupin" u Zrenjaninu. O ovom Fejsbuk statusu, ali i drugim problemima sa kojima se susreće, Milica je govorila za O radio.

Problem koji si podelila traje od upisa na fakultet. Šta je presudilo da to uradiš sada, da li te je nešto posebno iznerviralo?

Kad sam odlučila da upišem ovaj fakultet bila sam upoznata sa time da je apsolutno nepristupačan. Tada sam razgovarala sa ljudima na fakultetu, rekla im da želim tu da studiram i da imaju u vidu to, jer po zakonu moraju da mi obezbede jednake uslove kao i ostalim studentima. Kad sam se upisala i kad su krenula prva predavanja bukvalno je bila ista priča. Kao i sada, nekako sam, ne znam ni sama kako, pregrmela sve to, nadala sam se da će to oni nekakao rešiti.

Kada si im na početku studija rekla da želiš da studiraš, da li su obećali da će taj problem rešiti?

Prvo je bilo da će pokušati da nađu neko rešenje, a kasnije da su se odlučili za lift. Ipak, od toga još nema ništa, ali što je najgore to nije jedini problem. Na fakultet ne mogu sama ni da uđem, nemam pristup toaletu, ništa nije pristupačno, a ni sa rasporedom predavanja mi nisu izašli u susret.

Kako se onda snalaziš, ko ti pomaže?

Kada sam tek krenula pomagali su mi sestra ili dečko. Prvo me je dečko vodio jer me jedino on može popeti na sprat, ima puno stepenica. Ali, ne mogu da očekujem da on uvek bude tu, niti to želim. To je jako nebezbedno, ne smem ni da pomislim šta će biti ako neko od njih zapne, ili padne, ili bilo šta drugo. Onda su mi na fakultetu većinu predavanja spustili u amfiteatar jer je on u prizemlju, ali svi računari su nam na spratovima, dole ih nema, tako da sam neke predmete imala individualno, a neke uopšte nisam imala.

Kako reaguju tvoje kolege i profesori?

Kolege su vrlo nezadovoljne. Ni oni ne odobravaju ovo, hoće da mi izađu u susret, da mi pomognu šta treba, da me podignu ako treba, ali ne želim da tražim pomoć bilo koga. Ona mi ne bi bila potrebna da su obezbeđeni uslovi kakvi bi trebalo da budu.

U statusu si napisala da ti je ugroženo pravo na obrazovanje, a imaš desetke i iz predmeta kojima nisi mogla da prisustvuješ...?

Oduvek sam bila dobar đak, volim da učim i učim ono što me zanima i ono što ću danas, sutra raditi. Neke predmete mi je bilo veoma teško da učim sama, jer nisam imala ništa što bi me uputilo šta da učim i odakle. Kolege su mi mnogo pomagale, govorili su mi šta su oni radili, pa sam poneke odgovore tražila po internetu.

Da li si se još nekome obraćala za rešavanje problema, gradu, ministrastvu ili nekoj drugoj višoj instanci?

Radim na velikom projektu. Želim da osnujem rehabilitacioni centar za osobe sa invaliditetom, pa sam jednom pomenula gradonačelniku svoj problem. Rečeno mi je da će grad pomoći, ali za sada ništa od toga. Nisam se obraćala više nikome jer smatram da im ne treba nikome osim fakultetu čija je obaveza to da uradi. Zapravo, mislim da nije trebalo ni njima, prosto vide da sam u kolicima i jasno je da ne mogu da se popnem uz stepenice.

Videla sam da si u jednom ranijem intervjuu rekla da nisu kolica ono što te ograničava već diskriminacija i ljudi koji ne vide dalje od svog nosa?

Ljudi obično kad vide nekoga u kolicima misle da je njegov život jadan, da sam ja jadna, da sam zatvorena u kući, da ne idem nigde i da je to sve što radim, odnosno ne radim ništa. Ali, to je apsolutna zabluda. Radim kao bilo ko drugi, nekad čak i više. Problem su te arhitektonske barijere, svuda su stepenice, nigde nema rampi, a tamo gde ih ima ne služe ničemu jer nisu urađene kako treba. Uska su vrata, visoki pragovi, nepristupačan toalet. Ovde u centru u Zrenjaninu mogu da uđem u jedan jedini kafić, ali i tu neko mora da mi pomogne. Ni u jedan drugi ne mogu da uđem, jer su svuda stepenice. Ne mogu u biblioteku, ne mogu na fakultetu, ne mogu u kulturni centar da uđem, ne mogu bukvalno nigde. Ne znam ni jedno mesto na koje mogu da uđem sama. Niko o tome ne razmišlja, misle da ima jako malo nas, ljudi koji koriste invalidska kolica. Zašto bi oni zbog jednog ili dvoje tako nešto uradili, ali ljudi u kolicima ima jako mnogo.

Prosto nisu vidljivi?

Tačno tako.

Znaš li možda koliko tačno ima studenata u Zrenjaninu koji koriste kolica, koliko ih je na tvom fakultetu?

Mislim da sam jedina.

Molim te još malo opiši svoj dan. Želim da pokažemo da kolica nisu okovi koji te ograničavaju.

Od nesreće sam počela da treniram ples, stoni tenis, a u poslednje vreme plivanje. Volim i da slikam, učestvujem na raznim skupovima i radionicama, fakultet mi nije jedini vid obrazovanja. Stepenice me svuda ograničavaju, ne mogu da uradim sve što bih htela, ali se trudim.

Imaš i momka, vodiš normalan život devojke od 22, 23 godina. Kako si uspela da se izboriš sa svim problemima?

Kada mi se desila nesreća prvo sam videla sve najgore, ali sam ubrzo shvatila da je to loše i da ne vredi. Bilo je ili da pokušam i živim kao želim ili da se uhvatim lošeg i onda nema ničega. Naravno, mnogo mi je pomogla podrška i moje sestre, majke, dečka, prijatelja, tako da bez toga, ma koliko želela, sigurno ne bih ništa uspela.

Da li si očekivala da će ovaj tvoj status izazvati ovoliko reakcija?

Iskreno, jesam. Smatram da je normalno podržati borbu protiv nećega nenormalnog, a definitivno je nenormalno da ne možeš da se obrazuješ.

Radmila Leovac (shrada88@gmail.com)