Društvo / Intervju
Ništa nije strašno osim što je sve strašno
Moderno doba naviklo nas je da se sve menja kao na traci i da za mnoge bitne stvari prosto nemamo vremena. Možda odbrana od svega može biti da kažemo kako ništa nije strašno i da sve može da bude i gore. Međutim, koliko je strašno ako sve događaje oko nas relativizujemo i prikažemo ih kao nebitne ili manje važne, manje strašne, da li je onda u suštini sve strašno? Ili je strašnije kada od nekih stvari okrećemo glavu? Turbo Trans Turisti su bend iz Beograda koji na novom albumu ulazi u tu temu, razmatra probleme oko nas i daje nam svoju umetničku, sviračku, tekstualnu i muzičku vizuru. Album "Ništa nije strašno" dolazi više od šest godina nakon albuma "Levo ili desno" i čini se da je vredelo čekanja. Boško Mijušković, zajedno sa svojim bratom Nikolom, kreće u promociju novog izdanja.
Koliko si do sada zadovoljan reakcijom na novi album?
Rekao bih da se odvija na jedan spontan način, reakcije su do sada vrlo dobre. Bilo je nekih baš lepih recenzija albuma koje su mi veoma drage. Neki svoj način album je počeo život i sada ćemo videti šta će nam sve to doneti.
Prethodni album je izašao pre šest godina, možda i više, da li su nove pesme nastajale postepeno ili odjednom?
Neke od pesama su bile u nastajanju u vreme kada smo počeli da sviramo prvi album. Mi smo već tada počeli da pravimo nove pesme i da razmišljamo o drugačijem zvuku, tako da je motivacija za drugi album već tada i nastala. Pesme su nastajale vrlo brzo, radili smo ih u improvizovanom studiju koji smo napravili moj mlađi brat Nikola i ja u jednoj podrumskoj garaži, u predgrađu Beograda. Bili smo veoma progresivni u radu, a onda nas je, kao i ceo svet, omela pandemija koronavirusa i totalno smo poremetili ritam rada.
Gde ste otišli u odnosu na prethodni album, levo ili desno?
Ne znam da li postoji još neki smer, možda gore ili dole, ili možda pravo (smeh). Muzički, za album "Levo ili desno" osnovna inspiracija bila je u Misisipi delta bluzu koji je, recimo, bio neki fundament za razvijanje pesama. Ovde je sve krenulo od free jazza. Da budem iskren, možda najviše od jednog albuma Alana Šortera, brata mnogo poznatijeg Vejna, ali veoma važnog free jazz trubača. Sve je krenulo od jedne pesme, odnosno, ritma u toj pesmi koji nam je bio inspiracija i koji smo kasnije i semplovali, ubrzali ga i deformisali da ne bismo imali problema sa pravima (smeh). Što se tiče razmišljanja i tema na albumu, mislim da smo se odmakli u odnosu na prvi album, gledajuči najviše stav. Taj pogled na svet je drugačiji, kretali smo se po nekoj ivici, ne mogu reći cinizma, ali verovatno da ima i toga.
OBRATI PAŽNJU
Ako ništa nije strašno, da li je onda sve strašno?
Da. I mislim da je to upravo bio pogled na stvari kada je nastajala ta pesma. Zanimljiva je ta tema i generalno, pogled na stvari. Zato što je to, kao i muzika, živa stvar. Menja se sve, pa se i ta analogija promenila kroz vreme, pogotovo sada, kada je album izašao.
Koliko je učešće u drugim projektima uticalo na tvoj autorski rad i pečat?
Mislim da je veoma uticalo. Zapravo, ja tek sada, zahvaljujući pauzi koju smo svi imali, mogu da sagledam koliko su saradnje sa drugim bendovima i projektima uticale na mene, kako u dobrim tako i u lošim stvarima. Loše naravno ovde želim da ispravim, a dobre da iskoristim i prenesem u nešto novo.
Ima primera da se braća i sestre slažu fenomenalno, ali i da ne mogu da zajedno. Kod vas je verovatno ovaj prvi primer. Kako vas dvojica sarađujete u tom kreativnom smislu?
Mi zaista sarađujemo sjajno, čak neverovatno i to neko krvno srodstvo daje neku odličnu energiju. Morali smo, naravno, da pronađemo neki novi način odnosa kada se radi o muzici, jer postoje rokovi i ciljevi koje želimo da ispunimo. U tom smislu smo morali da prilagodimo senzibilitete, jer, iako smo rođena braća, mi smo u suštini različiti. Imali smo određene skokove i uglavnom sam ja taj koji se breca i napravi neki ekces, ali, kako kaže pesma, ništa nije strašno i kada shvatiš da možeš da promeniš ugao, možeš i da rešiš problem na konstruktivan način. Milsim da svaka naša ideja potiče iz ljubavi i odnosa koji imamo kao rođena braća.
Uz promociju albuma uglavnom idu i spotovi, koliko je danas teško ili lako napraviti dobar spot?
Snimali smo nedavno jedan, kao lajv sešn, miks dokumentarističkog i nekih drugih materijala koji je radio Vladislav Andrejević. Iako smo to radili u nekom improvizovanom studiju i u našoj produkciji, ja sam oduševljen, ali je sada najveće pitanje kako sve to promovisati. Realno, svi smo postali svesni toga da, ako objaviš video na jutjubu, bez neke adekvatne promocije i finansijskog ulaganja, onda se stvari neće desiti. To je strah koji svi sad živimo. Meni je to ključni faktor. Da li se materijal snima telefonom ili nekom najskupljom kamerom, mislim da je pitanje cilja najvažnije. I za skupu opremu i za nešto čime se mi bavimo, nazvao bih to treš estetikom, potrebna je dobra organizacija.
Bila je promocija u Beogradu, sledi Novi Sad i promotivni koncert u knjižari Bulevar Books. Šta je ono što vam je još u planu za ovu godinu?
Plan nam je da nakon izlaska albuma što više sviramo, to nam je i glavni cilj. Pao nam je veliki teret sa leđa kako je album objavljen, pa smo se sada koncentrisali na definisanje našeg lajv zvuka, koji se stalno menja. Nakon Novog Sada imamo jedan odličan showcase u Estoniji, u Talinu, a onda se vraćamo svirkama po regionu. Milsim da ćemo uporedo morati da radimo i na trećem albumu, koji već, gle čuda, imamo skoro gotov.
Boškovo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:
Jovan Vanja Marjanović
foto: Konstantin Kondrukhov
